INTERVJU Bojan Marjanović: Stvarnost oko nas liči na košmar koji se dešava na filmskom setu koji je napola „Boj na Kosovu“, a napola „Blade Runner“

U ovom romanu Bojan Marjanović nam piše o sudbini troje prijatelja koji se vraćaju u rodni Gavrilovac na sahranu bliskog druga. Kroz njihove lične odnose, ali i kroz ono što se dešava u ovom izmišljenom gradiću, polako se osvetljava i priča o samoj Srbiji, onoj stvarnoj i nimalo izmišljenoj.

Fanovi velikog Brusa Springstina u naslovu romana prepoznaće referencu na Bossov album Darkness at the Edge of Town, ali to je samo jedan od slojeva i kulturnih tragova koje Marjanović nudi u svom novom delu.

Grad je, dakle, izmišljen, država nije, a likove ćete lako prepoznati iz svakodnevnog života, svog ili nečijeg tuđeg. I upravo tu leži jedna od najvećih vrlina ovog romana, koji vam toplo preporučujem.

Autora ste možda upoznali kao urednika magazina Lice Ulice, kroz romane Sutra ćemo i zbirke pesama Politika, pornografija, poezija i Između dva rata, ili možda kao glas sa internet radija RadioAparat, gde vodi i uređuje muzičku emisiju „Lančani sudar”. A možete ga upoznati i kroz nekoliko narednih redova — u razgovoru koji sledi.

Tama na rubu grada već samim naslovom vuče jasnu asocijaciju na Springstina. Zašto baš taj album, i gde je Springstin u ovoj knjizi? Da li je on samo referenca ili neka vrsta emotivnog i tematskog kompasa?

Odavno me fascinira atmosferičnost tog naslova, i ovo nije prvi put da ga pozajmljujem – pre desetak godina sam, u prvoj knjizi pesama, imao jednu koja se zvala baš tako, „Darkness on the Edge of Town“. Mnogo volim taj album i tu malo ogoljeniju, mračniju i klaustrofobičniju stranu Springstinovog opusa. Pišući roman sam dugo vukao neki sasvim bezvezan radni naslov, i onda sam, već u poodmakloj fazi rada, shvatio da su ta rubna gradska područja i mrak koji se u njima taloži vrlo važni za atmosferu teksta.

Dok sam radio na jednoj sceni u kojoj likovi sede u automobilu i gledaju kako u kotlini svetluca fiktivni grad Gavrilovac, zapravo sam shvatio da je ta tama na rubu grada toliko inkorporirana u ono što pišem da se gotovo može smatrati likom.

A što se tiče Springstina, on nije bio samo inspiracija prilikom davanja naslova. Uostalom, kroz roman je prosejano još nekoliko manje ili više direktnih referenci na njegove pesme. Međutim, važnije od tih referenci je to što su mi njegove pesme pomogle da shvatim kako da ispričam priču koja je – u isto vreme i na prvi pogled paradoksalno – i priča o tome kako je nemoguće zaista napustiti mala mesta u kojima smo odrasli, ali i kako je nemoguće u njih se, kad jednom odemo, zaista vratiti. I onda, šta da radiš, zaglavljen si na rubu grada. A tamo zna da bude mračno.

Kako je izgledao sam proces pisanja? Da li si imao jasan plan od početka ili je priča rasla, menjala se i iznenađivala i tebe dok si je pisao?

Nije mi baš bliska ideja pisanja po jasnom planu, iako znam pisce koji tako rade i pišu odlične knjige. Ova moja priča je dosta meandrirala, rasla, menjala se, a ja sam joj rado dozvoljavao da me vodi različitim putevima. Neki od njih su bili ćorsokaci i to sam, brzo ili nešto sporije, shvatao, pa odustajao od njih, ali sam potpuno siguran da bi mnogi važni rukavci priče i meni samom ostali nepoznati da nisam imao tako fleksibilan odnos spram teksta, i da mu se nisam na izvestan način prepuštao. Naravno, to je pravilo koje je važilo kada sam radio prvu ruku romana. U potonjim verzijama sam nastojao da doteram tekst da izgleda kao da sam sve vreme tačno znao šta radim.
Gavrilovac je mesto koje deluje vrlo prepoznatljivo, a opet pomereno i izmešteno iz realnosti.

Koliko si ga gradio iz konkretnih mesta, a koliko kao simbol jednog šireg prostora i zašto ti je baš povratak u rodni grad bio važan okvir za priču?

Uvek sam voleo priče u kojima se junaci, manje ili više voljno, vraćaju u rodni grad, pa onda tamo, grad i junak, jedan drugom služe kao svojevrsno ogledalo. Delom je to, verovatno, puka biografska stvar, jer i sam imam komplikovano nežan odnos spram grada u kome sam odrastao i u kome odavno više ne živim, a delom i zato što mislim da takve priče mogu biti dobar okvir da se otvore neka važna pitanja. Recimo, šta je to dom, ili zašto je ideja doma tako neuhvatljiva, ili u kakvom su raskoraku naši životi i sećanja sa propisanim konstrukcijama o tome šta bi dom trebalo da bude. Zato sam i izabrao da Gavrilovac u koji se vraćaju moji junaci bude fiktivan – gde mi je bilo zgodno, mogao sam da se koristim konkretnim mestima i konkretnim iskustvima, a, opet, mogao sam i da se igram sa time kako je svaka ideja doma i rodnog grada na neki način fiktivna, sasvim prožeta romantizacijom, selektivnim sećanjem, maglom nostalgije. U tom smislu, nastojao sam da junaci moje knjige svoj Gavrilovac vide na dva načina – delom i kroz tu, verovatno neizbežnu, sentimentalnu prizmu, ali sam, pre svega, pokušao da ih nateram da se suoče i sa naličjem svog grada i sa naličjem samih sebe u tom gradu.

Dok sam čitao, stalno sam imao osećaj da „prepoznajem“ ljude, kao da sam neke od tih likova sreo u životu. Da li ti je bilo važno da likovi budu takvi, stvarni i opipljivi, ili je to nešto što se desi usput dok pišeš?

Pokušao sam da uradim sve što umem sa slovima i rečima da bi ti moji likovi izgledali kao da nisu sačinjeni od slova i reči već da zaista budu, kao što kažeš, nalik nekim ljudima koje stvarno poznajemo. Međutim, ta dijalektika između teksta i stvarnosti je kompleksna, pa sam, dok sam prolazio kroz drugu (ili treću ili četvrtu) ruku teksta, shvatao da su likovi, u izvesnom smislu, i reprezenti nekih ideja ili pogleda na svet. Nije mi ni to bilo sasvim mrsko i strano, štaviše, u tim poznim sređivanjima teksta sam često i podebljavao baš te njihove strane. Ipak, trudio sam se da likovi – uprkos svim svojim, da prostiš, simboličkim kapacitetima – ostanu što je moguće stvarniji i opipljiviji. Nadam se da sam uspeo u tome, ali nije na meni da to procenjujem.

Prošlost u romanu stalno izbija na površinu i ne dozvoljava likovima da idu dalje. Koliko je za tebe pisanje ove knjige bilo kopanje po ličnim ili generacijskim traumama, a koliko svesna konstrukcija priče?

Postoji taj momenat u romanu kada subota nikako da se završi i pretvori u nedelju, već nastavlja da traje, pa posle 23:00 dolazi 24:00, pa 25:00, pa 26:00, i tako dalje. To je dosta plastičan opis mentalnog, emotivnog, pa i političkog stanja u kome se nalaze i moji junaci i svet u kojem oni žive, a koji, po mnogo čemu, liči na naš svet. Prošlost i oni koji, zarad svojih interesa, trguju tom prošlošću, drže i junake romana, a i nas, zaglavljene u vremenu, iako vreme, naravno, teče dalje. Mislim da, između ostalog, i iz te zaglavljenosti dolazi taj bizarni osećaj da stvarnost oko nas liči na košmar koji se dešava na filmskom setu koji je napola set Šotrinog „Boja na Kosovu“, a napola Skotovog „Blade Runnera“. Naravno, nije to neka posebno ovdašnja stvar, ali moje iskustvo življenja je ovdašnje, pa je onda ono i završilo u romanu.

U tvom romanu je pregršt apsurdnog humora i slika koje su bliske „magijskom realizmu“, ali tu si i drugačija imena stranaka i drugačije granice Srbije. Da li su te tvoje dosetke danas bliže stvarnoj Srbiji, ili Monti Pajton – Top lista nadrealista skeču?

Iako sam fan i čistokrvnog žanra, posebno me fasciniraju knjige i pisci – poput Saramaga, Vonegata, Džonatana Litema, Olge Tokarčuk, Džonatana Kerola, Emili Sent Džon Mandel, Toma Perote i niza drugih – koji koriste fantastične i začudne motive ne toliko zarad imaginiranja nekih izmišljenih stvarnosti, već da bi ovu našu iščašenu stvarnost prikazali što verodostojnije. I svet i, što bi rekao jedan živopisni čovek, „srpski svet“ čine mi se toliko apsurdnim, grotesknim i strašnim da mi pisanje u nekom kvazirealističkom ključu o njima nekako nije blisko. Otuda i te moje dosetke koje su, nadam se, bliže Pajtonovcima i Nadrealistima nego stvarnoj Srbiji. Ne zato što stvarna Srbija nije dovoljno apsurdna, nego zato što uglavnom nije naročito zabavna. A roman bi, između ostalog, valjalo i da je zabavan.

U romanu su sport, muzika, pa i politika, duboko upleteni u svakodnevni život gotovo svakog lika. Zašto su ti baš te tri sfere bile važne i šta one govore o društvu u kojem živimo?

Stvar sa sportom i muzikom je, u stvari, dosta jednostavna. Još dok smo bili deca i jedni drugima se upisivali u leksikone, spomenare ili kako ih je već ko zvao, znali smo da su pitanja poput „ko ti je omiljeni bend“, ili „koja ti je omiljena pesma“, ili „za koga navijaš“, ili „ko ti je omiljeni sportista“, naprosto, važna pitanja. Odavno nisam dete, ali i dalje mislim da su to važna pitanja. Odgovori na njih ne govore sve o nekoj osobi – pogotovo ne govore da li je neko dobra ili loša osoba – ali ipak govore nešto o njoj. Uostalom, i sam Sokrat je znao da kaže: „Reci mi da li simpatišeš Real Madrid, pa ću ti reći ko si“.

A sa politikom je stvar još jednostavnija. Napisao sam knjigu u kojoj je glavni junak sportski komentator. Njegovi najbliži prijatelji su jedan ton-majstor i jedna diplomirana profesorka engleskog jezika koja radi u kol-centru, a povremeno i vozi automobil u agenciji nalik na Uber. Osim njih, tu su i jedna medicinska sestra, trener nižerazrednog fudbalskog kluba, rezervni golman u istom klubu, bivši policijski inspektor, gimnazijska profesorka biologije, domar u toj gimnaziji i veći broj penzionera. Nisam znao kako da ispričam priču o tim likovima, a da politika ne bude najneposrednije uključena u njihovu svakodnevicu.

Nakon Darkness on the edge of town je išao The River. Kako bi izgledala Reka Bojana Marjanovća?

„The River“ je jedna od mojih omiljenih pesama na svetu i, pri samom kraju romana, postoji jedna scena koja je na više načina posveta upravo toj Springstinovoj pesmi. Ona je, inače, inspirisana životnom pričom Springstinove sestre, a u toj sceni glavni junak se suočava sa životnom ispovesti svoje sestre. Zatim, čisto geografski, i ta scena se dešava kraj reke, a da stvar sa plagiranjem maskiranim u omažiranje bude još gora, u jednom trenutku doslovno citiram čuvene stihove iz te pesme: „Ako se san ne ostvari, da li to znači da je san bio laž? Ili nešto drugo, nešto još gore od laži?”

Tako da su odjeci tog albuma već u ovom romanu prisutni, kao i odjeci naredna dva – „Nebraska“ je ključna za sve nas koji se ložimo na depresivne priče o ljudima u malim mestima, a na „Born in the USA“ se nalazi pesma „My Hometown“ čije stihove, takođe, dosta besramno citiram pri kraju romana. Tako da mi, kada jednom sednem da pišem naredni roman, ne preostaje ništa drugo nego da se bacim na „Tunnel of Love“, ili „The Wild, The Innocent & the E-Street Shuffle“, ili „The Rising“, ili na neki drugi od preostalih sedamnaest studijskih Gazdinih albuma sa kojih još uvek ništa nisam pokrao.

BONUS VIDEO: