– Danas, kada ceo svet živi u zanosu da će tehnologija i nauka priuštiti nešto bolje, lepše i humanije, ja kao umetnik putujem u suprotnom pravcu takve vrste odgovornosti.
Živim u šumi i čujem jauke svog živog sveta kao što su biljke, životinje, minerali i niko ne odobrava putanju i progres koje nudi tehnologija, sem čoveka.
– Čovek je postao zaslepljeno biće, a društvo je u jednoj vrsti novog zajeba. Na sceni su nove prevare i evidentno je da svet juri niz provaliju, dodajući gas, brzinu i intenzitet, i niko u ovom trenutku nema odgovor kuda taj svet ide. Zbog toga verujem u istinsku umetnost, jasnoću filozofije i potencijale čoveka da može pre svega individualno da pruži otpor i bunt prema ovako bezdušnom svetu. U ovom trenutku svet poseduje sve sem smisla… A čoveku je potreban samo smisao… Zbog toga ova izložba za naziv ima neologizam „Tehnoklizma“ što znači tehnološka kataklizma – kaže na početku razgovora za Danas Božidar Mandić, multimedijalni umetnik, performer, osnivač u nas jedinstvene ekološko-artističke komune Porodice bistrih potoka. Povod za razgovor je njegova izložba „Tehnoklizma“, kojom se obeležava 55 godina umetnikovog stvaralaštva i rada Porodice bistrih potoka, i koja do 4. decembra traje u Velikoj galeriji novosadskog Studentskog kulturnog centra. Na izložbi se mogu videti najnoviji umetnikovi radovi, kao i neki od dokumenata i radova iz istorije Porodice bistrih potoka. Zatvaranje će u četvrtak u 18 sati biti propraćeno performansom trupe Porodice bistrih potoka, pod nazivom „Urlik za epohu”.
Za 55 godina umetničkog delovanja šta se, ukratko, promenilo od nastupa na Tribini mladih, preko osnivanja Porodice bistrih potoka do današnjeg dana u vašem radu?
– Gotovo sam ostao isti jer već i na toj izložbi, koju je otvorio Zvonko Maković, najveći hrvatski istoričar suvremene umetnosti, ispoljio sam refleksnu hrabrost i prvo opažanje da ono što stvaram proizilazi iz mog okruženja i da je to moj umetnički identitet. Tibor Varadi, moj dugogodišnji mentor, kasnije je zapisao, kada sam već postao produktivni stvaralac, da Božidar Mandić iznosi svoj pogled iz šume, kao što je to nekada činio iz automehaničarske radionice.
Dug je put i sagledavanje ovih 55 godina, ali mogu da kažem da je ceo bio ispunjen doslednošću i dostojanstvom i da još nisam napustio svoje komunitaristačke i umetničke ideale. A to su elementi intenzivniji od arte povere pa ja taj moj pravac nazivam Najsiromašnija umetnost. U svemu vidim umetničko delo, ako u njemu prepoznam „bios“ jer moji eksponati su živa bića.
Uopšte 21. vek je u velikoj meri naznačio beživotno vreme, beživotnog čoveka, beživotne potencijale… kojima ja pokušavam da se suprostavim jednom malom utopijskom tačkom koja se zove Porodica bistrih potoka, koja traje pola veka na planini Rudnik. Iz takve tačke emitujem svoje pozorišne predstave, kolumne (koje sam između ostalog 15 godina produkovao u Danasu pod anticivilizacijskim kritikama), pišem knjige, izlažem i igram se posvećen kulturi deteta.
Za mesto obeležavanja jubileja odabrali ste ono u kome su bili i vaši počeci – novosadski Studentski kulturni centar. To je pitanje simbolike, okolnosti ili vašeg pripadanja ovom podneblju bez obzira na višedecenijski život i rad u drugom delu Srbije?
– Veoma lep omaž priuštio mi je Novi Sad i celokupno osoblje Studentskog kulturnog centra Novog Sada, prvi put sam se osećao relevantnim i uvaženim. Fin je osećaj jubileja preko koga mogu ispoljiti svoje filozofske opažajuće stavove o tome kako je svet zapao u veliko komatozno stanje i da ono što sam proživeo 50 godina treba da ostane kao monumentalna paradigma za sutrašnji dan civilizacije, jer moji su predlozi da umetnost treba da krene u rikverc i da treba čovečanski da se vratimo Natrag (na – trag).
Šta vaša izložba znači i da li na neki način referiše na sve ono što se u Novom Sadu, ali i ostatku zemlje, zbiva evo već i više od godinu dana?
– Novi Sad je uvek bio refleksan umetnički grad i moje retrospektivno zadiranje započinje 70ih godina u novosadskoj avangardi koja danas, na sreću, dobija svoju malu revalorizaciju. U toj komunitarnoj atmosferi vojvođanskog grada, shvatio sam da su samo dve stvari za umetnost i život važne, a to su hrabrost i sloboda. Taj princip još u meni živi, uspevam galeriste da ubedim da moji eksponati od kravlje balege, kamena, drveta, imaju i likovnu vrednost. Ovo je moja 35-36. samostalna izložba i moto svih mojih prethodnih izložbi je – DA UMETNOST KOJA LIČI NA UMETNOST NIJE UMETNOST. Čitav kredo mog života zasnovan je na staroj aramejskoj mudrosti: „Ako ne možeš da učiniš nešto što niko drugi ne može, onda idi i školuj se“.
Zašto ste uvodni performans za ovu izložbu nazvali „Ja ne ličim na umetnika“? Šta on govori o tome kako se tradicionalno zamišlja umetnik i zašto (mislite da) vi na tu sliku ne ličite?
– Odmah posle te rečenice u tom performansu sledila je još radikalnija – kada sam shvatio da sam netalentovan ja sam počeo da se bavim umetnošću. To uopšte nije nikakav fazon, ja u stvari crpim estetiku iz netalenta. Zbog toga su moji eksponati apartni, inspirišući i misaoni. Same skulpture i eksponati objašnjavaju sebe jer su sazdani od prirodnih materijala. Danas iz Evrope dolaze sugestije da treba što više povezati umetnost i prirodu. Malo se stidim što smo mi to počeli već pre 55 godina. Volim svoje eksponate, a mislim i da oni mene vole!
Kako vam danas izgledaju reči Jovana Ćirilova da vi živite delimično ostvarenu utopiju? Slažete li se sa njima i šta biste nekome sa strane rekli – kako takva utopija zapravo izgleda, da li je to ono što bi savremeni, konformistički nastrojen čovek poželeo?
– Jovan Ćirilov je bio naš veliki prijatelj, učestvovao je na mnogim Šumesima, pozorišnim festivalima u šumi, govorio je – Porodica bistrih potoka, to su naši „livingovci“. Opet Želimir Žilnik za nas je rekao „oni su predstavnici ljutog dilentatizma“. Ono što je lepo, Ćirilov je dodao „i tako nepotpuna deluje veoma moćno“ (utopija). Posle 50 godina utopijskog gesta mogu da kažem da su utopije realne i da sam radostan, da nisam izdao utopijska znanja. U ovom trenutku živim „singularnu utopiju“, sam protiv nikoga, svi protiv mene, sam prema čoveku i sam prema prirodi.
Na zatvaranju izložbe Porodica bistrih potoka izvešće performans „Urlik za epohu“. Šta ćete to da „urliknete“ eposi i može li je taj krik izbaviti ili bar nagnati da se nad sobom i svojim sunovratom zamisli pre nego što bude kasno (ako već nije)?
– Na dan zatvaranja, 4. decembra, moja teatarska komuna (Dragana Jovanović, Mirela Andrić, Zoran Marković, Darko Šišković i ja), izvešćemo 30-minutni hepening u kojem ćemo alegorijskim scenama predstaviti veliki, veoma potrebni krik da ova civilizacija ne izvrši apokaliptičko samouništenje.
A, opet, kroz jednu završnu metaforu predstavićemo potrebu sizifovskog optimizma da jedan čovek menja istoriju, da jedna lasta čini proleće, da jedan kamenčić bačen u vodu širi talase do svih obala kontinenata, da čovek-pojedinac u sebi još nosi svetlost da kroz nadu i optimističke gestove ponudi odgovor da ovo čovečanstvo može imati renesansni smisao. Imperativ 21. veka – kao što su to uradili Eduard Munk ili Alen Ginzberg – da hrabro podignemo desnu ruku individualne revolucije i viknemo STOP!
Nužan iracionalni obrt
– Kao stvaralac moram da prednjačim i volim da kažem da ne pripadam ni modernoj umetnosti ni savremenoj nego „ispredvremenskoj umetnosti“. Pesnici, filozofi i stvaraoci treba da imaju vizije i da prednjače ispred ovakve epohe za koju je Andrej Malro davno već rekao da neće imati duhovnost, duševnost i da zbog toga neće biti ni te epohe. Danas je veoma važan alarm – da tehnologiji i nauci kažemo STOP! Obe grane nude samo hegemoniju i potragu za moći. Lepota misaonosti, sadržina čovekovog bića u ovoj egzistenciji su odstranjeni pa je ova moja jubilarna izložba ustvari krik da nam je jako nužan iracionalni obrt – objašnjava Božidar Mandić.
Pionir ekološke misli
Božidar Mandić pripada novosadskoj avangardi sedamdesetih, kada su nove umetničke prakse i konceptualna umetnost uzbudile postojeće tradicionalno poimanje umetnosti. Godine 1977. odlazi u malo selo Brezovica na planini Rudnik i osniva komunu Porodica bistrih potoka. Do sada je objavio 28 knjiga, realizovao 23 samostalne i 50 kolektivnih izložbi, kao i 400 izvedbi svojih pozorišnih predstava.
Održao je oko 300 tribina i predavanja o povratku prirodi, „planetarizmu”, humanim gestovima i umetnosti. Kolumnista je Kulturnog dodatka dnevnog lista „Politika”, „Danas”, „Radio Beograd 1 (dečija redakcija)”, „Novosti”, „TV Metropolis”, „Scene”… Veliki deo njegovog rada ispratili su brojni mediji jer su njegov život i umetnost jedna vrsta anticipacije, kao i pionirstvo ekološke misli i života u komunama.
Nula je naš dom
– Ovih dana Branko Kukić je izdao u svojoj prezentnoj ediciji „Alef“ knjigu Čedomir Veljačić – „Pisma Porodici bistrih potoka“ i Božidar Mandić „Nezavisna duhovnost“ kao uzvratna pažnja budističkom monahu sa kojim sam 15 godina vodio korespondenciju pismima. Izašao mi je i novi roman „Tačka“ u izdavačkoj kući Pešić i sinovi. To je roman o potrebi da se vratimo početku jer tačka je ličnost od koje počinje krug. U ovom romanu glavna ličnost mi je tačka koja me vodi kroz tajne biblioteke, kupleraj i hramove.
Ovih dana u izdavačkoj kući Prometej treba da se pojavi „Pojmovnik Porodice bistrih potoka“. U tom pojmovniku su kovanice, novoizmišljene reči, sintagme i sentence. Ja još verujem da lepota, reč, stid i drskost mogu promeniti svet, ako ne, ono što je sigurno, možemo promeniti stvarnost. Dvoje mladih autora Nikola i Jelena napravili su film o mom umetničkom radu u šumi koji se zove „Oništiti se“. Ova reč je neologizam kao i Tehnoklizma i govori o tome da kada je čovečanstvo u lavirintu i kada je pojedinac u krizi treba da se ogrne „Nulom“ jer je Nula naš dom. Film se celodnevno emituje tokom izložbe – navodi ovaj neumorni umetnik šta još stvara i planira.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
