INTERVJU Denis Murić: „Verujem da umetnost, čak i kada nastaje u ograničenim okolnostima, može da ostane prostor slobode i dijaloga“

Glumac Denis Murić, jedan od nosilaca filma, govori za Danas o iznenađujućem uspehu, radu na ulozi, trep muzici kao glasu generacije, poziciji mladih glumaca, ali i o umetničkoj slobodi u vremenu političkih ograničenja.

Film „Svadba“ je izazvao veliku pažnju publike. Kako Vi lično doživljavate njegov prijem i da li Vas je iznenadio način na koji su gledaoci reagovali?

– Iskreno, nisam očekivao ovoliki odziv publike. Drago mi je što je film došao do tolikog broja ljudi – da će ga pogledati više od milion gledalaca zaista niko nije mogao da pretpostavi. Publika nas je na najbolji način iznenadila i to je verovatno najveća nagrada za ceo tim.

Šta mislite da je publiku najviše „zakačilo“ u ovom filmu – energija, teme, likovi ili nešto četvrto?

– Mislim da je kombinacija svega toga. Film ima specifičnu energiju, prepoznatljive likove i teme koje su bliske sadašnjem trenutku, tako da je verovatno sve to uticalo, a trejler možda i najviše.

Kako ste gradili svog lika u „Svadbi“ i šta Vam je u toj ulozi bilo najizazovnije?

– Lik sam gradio kao i uvek, kroz saradnju i razgovore sa rediteljem i oslanjanjem na neko prethodno iskustvo sa sličnim karakterima. Najizazovnije mi je bilo u Crikvenici, jer sam morao da se budim u 9 ujutru i idem na snimanje, a ne na plažu.

Da li ste tokom snimanja imali osećaj da radite na filmu koji bi mogao da ima ovakav odjek, ili se to vidi tek kasnije?

– Tek kada sam na kraju video ceo film mogao sam da steknem jasniju sliku. Tokom snimanja si fokusiran na pojedinačne scene i nemaš distancu. Znali smo da radimo nešto zabavno i živo, ali razmere odjeka postanu jasne tek kada film izađe pred publiku.

Trep muzika i savremena urbana scena važan su deo filma. Kako Vi gledate na trep kao kulturni fenomen, posebno u kontekstu mladih u Srbiji?

– To mi nije bio prvi susret sa trep muzikom, tako da mi je taj izraz već bio poznat. Slušam rep ceo život, a kada sam radio na filmu upoznao sam se i sa trepom. Kao i svaki muzički pravac, on je odraz vremena u kojem nastaje – govori jezikom generacije koja ga sluša i zato ima toliku snagu identifikacije kod mladih.

Kako je izgledala atmosfera na snimanju, da li je energija ekipe bila slična onoj koju vidimo na ekranu?

– Jeste, i mislim da se to oseća u filmu. Atmosfera je bila vrlo opuštena i kreativna i na snimanju i van snimanja, tako da verujem da bi film funkcionisao čak i da smo preneli samo deo te energije.

Kako danas vidite poziciju mladog glumca u Srbiji – da li je teže ili lakše nego ranije pronaći prostor za autentičan izraz?

– Mislim da nikada nije bilo jednostavno, ali danas postoji više različitih formata i platformi, što otvara prostor za raznovrsnije izraze. S druge strane, konkurencija je velika, pa autentičnost postaje još važnija – publika vrlo brzo prepozna kada je nešto istinito.

Da li osećate pritisak da se glumci „uklapaju“ u određene obrasce ili trendove, ili ipak postoji sloboda da se bira drugačiji put?

– Lično ne osećam takav pritisak. Trudim se da biram projekte koji me zanimaju i u kojima mogu nešto da uradim, da prosto vidim neki zadatak. Verujem da svako na kraju ipak gradi svoj put.

Koliko su filmovi poput „Svadbe“ važni za domaću kinematografiju, posebno kada govore o savremenom trenutku bez ulepšavanja?

– Sam broj gledalaca govori da postoji potreba za takvim filmovima. Kada publika u tolikoj meri reaguje, to znači da se prepoznala u temi, energiji ili humoru – a to je znak da film komunicira sa vremenom u kojem nastaje.

Kako biste opisali atmosferu na snimanju u Hrvatskoj? Da li je ekipa uspela da prenese energiju, zajedništvo i kreativnu slobodu koja možda ne bi bila moguća u Srbiji zbog političkih i industrijskih ograničenja?

– Mislim da su ekipa i energija bile takve da bismo snimili ovaj film i u Severnoj Koreji.

Kako se Vi lično nosite sa kontrastom između umetničke slobode koju imate u filmu i ograničenja koja postoje za mnoge kolege u Srbiji?

– Nažalost, živimo u vremenu u kojem je politika duboko ušla u gotovo sve sfere života, pa samim tim utiče i na prostor umetnosti. Film je tu samo jedan segment šire slike. Kao pojedinac trudim se da se fokusiram na rad, na ono što mogu da stvaram i da kroz taj prostor zadržim profesionalni i lični integritet. Verujem da umetnost, čak i kada nastaje u ograničenim okolnostima, može da ostane prostor slobode i dijaloga.

Film kroz likove i dijaloge karikira i Srbe i Hrvate, ali na način koji istovremeno zabavlja i provocira razmišljanje. Kako Vi doživljavate ovu dimenziju filma i njen potencijal da publiku podstakne na refleksiju?

– Mislim da je upravo komedija kao žanr idealna za takvu vrstu pristupa. Kada se ljudi opuste i nasmeju, postanu otvoreniji da prepoznaju i prihvate i ono što je možda provokativno ili neprijatno kada bi bilo rečeno na direktniji način. Humor omogućava da se o stereotipima, odnosima i razlikama govori bez neke težine. Verujem da smo u ovom filmu uspeli da pronađemo tu meru – da publika istovremeno uživa i prepozna nešto što je deo naše stvarnosti.