INTERVJU Elenor Tomlinson i Džošua Orfin: I danas živimo u istoj zabludi da ljubav znači posedovati

U središtu priče, ovog puta su Lujza i Sojms, dva lika koja, svako na svoj način, personifikuju sukob između društvenih očekivanja i unutrašnje slobode. O svojim ulogama, emocijama iza istorijskih kostima i o tome zašto Golsvordijeva priča i dalje odjekuje poput eha u svetu i dva veka kasnije, za Danas govore Elenor Tomlinson i DŽošua Orfin.

Lujza je potpuno novi lik u ovoj verziji „Forsajtovih“. Ko je ona i zašto vam je bila zanimljiva?

– Lujza je žena van svog vremena. Irkinja koja je, posle teškog početka, uspela da sama izgradi život, i da od bivše sobarice postane uspešna krojačica, odgaji dvoje dece, i to bez pomoći muškarca. Ona je oličenje samostalnosti i hrabrosti, ali i tihe borbe. U svetu u kojem su žene bile „ukras“, ona se izborila da bude stvaralac. I to mi je bilo divno, glumiti nekoga ko svojom snagom menja tok priče, iako nikada ne traži moć.

DŽošua, vaš lik Sojms Forsajt je potpuno drugačiji, muškarac koji sve meri statusom, ugledom i kontrolom. Kako ste doživeli njegov karakter?

– Sojms je na površini oličenje onog tipičnog viktorijanskog muškarca, poslovan, hladan, siguran u svoje mesto u društvu. Ali ispod toga krije se čovek koji se zapravo plaši ljubavi. On misli da se ljubav može posedovati, baš kao i umetničko delo ili kuća. U tom pokušaju da sve drži pod kontrolom, on gubi ono najvažnije – sposobnost da voli. I to je njegova tragedija. Golsvordijev svet pun je ljudi koji se ne umeju nositi s emocijama, i Sojms je u tome najizrazitiji.

Elenor, kako ste pristupili toj kontradikciji između razuma i osećanja, koja prožima Lujzu?

– Lujza je stalno na ivici između srca i razuma. Kad se ponovo sretne sa DŽolijenom, ljubavlju iz mladosti, sve što je godinama potiskivala iznenada oživljava. Ali ona zna da bi taj povratak mogao da je uništi – i kao majku, i kao preduzetnicu, i kao ženu koja je mukotrpno stekla ugled. U to vreme, jedna reč o ženi koja je „imala aferu“ mogla je da joj uništi život. Lujza to zna, zato u njoj postoji stalna borba. Htela sam da je igram s unutrašnjim dostojanstvom, da ne bude ni žrtva ni heroina, nego žena koja preživljava zahvaljujući razumu.

DŽošua, kako ste vi pristupili tom svetu u kom ljubav i posedovanje stoje tako blizu jedno drugom?

– To je suština Sojmsovog lika. On ne zna da voli bez kontrole. NJegova ljubav je uvek „ugovorena“. U početku sam ga tumačio kao čoveka koji ne može da podnese slabost, ali vremenom sam shvatio da je on zapravo pun straha. Boji se gubitka. U tom smislu, on je tragičan – pokušava da zadrži sve što voli, a time to zapravo uništava. I mislim da je u tome velika univerzalnost ove priče: koliko nas i danas živi u toj istoj zabludi da ljubav znači posedovati.

Kostimi i scenografija u „Forsajtovima“ deluju gotovo kao likovi za sebe. Koliko vam je to pomoglo u stvaranju uloge?

– Bila mi je to velika pomoć. Radila sam sa kostimografom Nikom Idom još pre jedanaest godina, i sada smo ponovo sarađivali. Lujza je krojačica, pa sam želela da razumem taj zanat. Provodila sam sate u radionici, posmatrala šivače, učila o materijalima i sitnim alatima koje koriste. Sve te male stvari, igle, čipka, tkanina, postale su deo njenog sveta. Kostimi su mi pomogli da pronađem njen karakter, jer ona ne nosi luksuzne haljine kao ostali likovi. NJena lepota je u jednostavnosti, u stvaralaštvu, ne u bogatstvu.

Serija deluje kao vizuelna raskoš, ali u njenom središtu su ljudske slabosti. Da li vam je to bio izazov – igrati lik u kostimu, a govoriti o nečemu što je snažno ukorenjeno u savremenom svetu?

– Da, i to je ono što je čini uzbudljivom. Sve izgleda vrlo raskošno – kuće, balovi, odela – ali suština je ista kao danas: ljudi pokušavaju da pronađu slobodu unutar sistema koji ih guši. Kostim te, naravno, stavlja u određenu disciplinu, ali emocije ostaju iste. Bilo mi je važno da Sojmsa ne igram kao neko nasleđe prošlosti, već kao živog čoveka koji bi i danas mogao da postoji – možda u kancelariji, iza stakla, u nekom braku bez dodira.

U seriji je zanimljivo što ženske likove ne vidimo više samo kao sporedne figure. Kako ste doživeli taj novi ugao koji je scenaristkinja Debi Horsfild donela?

Elenor: Mislim da je to ono što ovu verziju čini posebnom. Golsvordi je bio divan pisac, ali su njegove junakinje uglavnom viđene kroz mušku perspektivu. Debi je to promenila. Žene u ovoj seriji nisu dodatak muškarcima – one su pokretači priče. Svaka od njih ima glas, motivaciju i unutrašnji život. Lujza, Irena, Fransis, to su žene koje oblikuju svet oko sebe, čak i kad nemaju formalnu moć. U tom smislu, „Forsajtovi“ govore o savremenim temama – o nezavisnosti, o identitetu, o pravu da biraš.

DŽošua, uloga Sojmsa donela vam je i poređenja s drugim velikim serijama britanske televizije. Kako ste reagovali na tu paralelu sa „Poldarkom“?

– (smeh) Pa, to je zanimljivo jer nas povezuje Debi Horsfild, koja je i pisala „Poldark“. Ali razlika je ogromna. „Poldark“ je imao herojsku energiju i romantičnu avanturu, dok su „Forsajtovi“ mnogo više drama o emocijama, o onome što ljudi kriju. Ovde nema jasnih heroja ni zlikovaca. Svi su složeni, kontradiktorni, ljudski. To je i ono što najviše volim kod britanske televizije – hrabrost da se ne boji sive zone.

Elenor, pomenuli ste da ste želeli da Lujzu igrate smireno, a ne strastveno. Zašto?

– Moj instinkt je bio da je igram vatreno, kao što sam igrala Demelzu u „Poldarku“. Ali Debi me je zaustavila i rekla: „Ne, Lujza nije takva. Ona je preživela zahvaljujući miru, ne buni.“ I to mi je bilo prelepo. Ta tiha snaga mi se dopala. Nema velikih gesta, nema histerije – samo mir, dostojanstvo i pogled koji kaže sve. To je gluma koja dolazi iz tišine, a takva je najteža.

DŽošua, kako ste vi i Elenor gradili hemiju između likova koji su na suprotnim stranama društva, ali sličnih emocija?

– Mislim da smo oboje pristupili tome s istim osećajem poštovanja. Elenor je neverovatna partnerka – veoma detaljna, empatična, uvek spremna da razgovara o motivima i nijansama. Mi smo se odmah povezali, a to se prenelo i na ekran. Naša hemija ne počiva na romantici, već na razumevanju dvoje usamljenih ljudi. Oni se prepoznaju, ali znaju da ne mogu jedno drugo da spasu. To je ono što je bolno i istinito.

Elenor, rekli ste da su vam scene sa DŽošuom bile emotivno zahtevne. Šta vam je bilo najteže da odigrate?

– Najteže mi je bilo da odigram trenutak kad Lujza mora da kaže „ne“ čoveku kojeg voli. U tom „ne“ sabrano je sve – strah, ljubav, dužnost, ponos. To je scena o odricanju, a to je najteža emocija za igranje. Ali upravo u tome leži lepota njenog lika. Ona zna da će platiti cenu, ali bira da ostane verna sebi.

Na kraju, oboje ste deo serije koja reinterpretira klasiku. Zašto mislite da „Forsajtovi“ i dalje imaju moć da dotaknu publiku?

Elenor: Zato što su teme iste. LJubav, porodične tajne, borba za samostalnost – sve to živi i danas. „Forsajtovi“ su ogledalo u kojem vidimo sebe, samo u drugim kostimima.

DŽošua: Dodao bih – zato što su iskreni. Golsvordi je pisao o ljudima koji nose maske, ali i o tome koliko ih te maske bole. A mi danas živimo u svetu koji je opet pun maski – samo digitalnih. Mislim da je zato ova priča i dalje živa.