INTERVJU Idem: Emocija i haos, drugačije ni ne znamo

Za samo tri godine postojanja, IDEM je objavio deset singlova i dva albuma, “poyy” i “CIAO”, uz glasnu podršku publike i još glasnije pohvale kritike. Uspon projekta možda se najbolje vidi na bini, kroz rasprodate klupske večeri i festivalske nastupe širom regiona.

Antun je u međuvremenu osvojio Porina za Novog izvođača godine i čak šest Rock&Off nagrada, čime je potvrdio da IDEM više nije samo zanimljiv projekat, već ozbiljno ime regionalne scene.

Nedavno su objavili i svoju “bucket list” listu koncerata, odnosno spisak mesta na kojima žele da sviraju, i to onih najneobičnijih i naizgled nedostižnih. Jedno od njih već su čekirali: Zagrebačku arenu, gde su nastupili kao gosti Buč Kesidija, pred hiljadama ljudi.

Sa Antunom smo popričali pre nastupa u Beogradu o svemu što je bilo i što će tek biti.

Nedavno ste sastavili bucket listu nastupa na mestima koje su vam predlagali drugi ljudi,  često prilično suludim. Koji nastupi sa te liste te najviše raduju, a koji su te možda i malo uplašili?

Ta bucket lista je kompilacija složena od stotinjak prijedloga i čini ju miks zeznutih, zabavnih, neugodnih i suludih situacija. Vesele me kućna svirka i skate park, a malo se krenem stresirat kad pomislim na gig u zatvoru. Bilo je tu još puno ideja, al smo odlučili neke sačuvati za budućnost.

Da li je bilo nekog predloga koji vas je baš iznenadio, u fazonu „ko se ovoga uopšte setio“, ali vam je odmah bio zanimljiv? Postoji li neko mesto ili situacija koja se nije našla na bucket listi, a potajno bi voleo da vam se desi nekad, bez obzira koliko nerealno zvučalo?

Jao svašta je tu bilo… Sulud mi je bio prijedlog recimo da sviramo u avionu. Mislim da smo lokacijski pokrili brdo mogućnosti. Ja bi osobno volio nekad u životu imat priliku u nekim smislenim okolnostima nastupati u Japanu jer sam čuo da je publika top, a i inače bi jako volio putovat tamo.

Bili ste gost na koncertu Buč Kesidija u Areni u Zagrebu. Kakav je osećaj stati na binu pred tolikom publikom i da li se desilo nešto iza kulisa što ćeš pamtiti duže od samog nastupa? Imaš li neku baš smešnu ili neočekivanu priču vezanu za taj koncert, nešto što publika nije videla?

Pa taj me nastup ustvari potrefio u malo mentalno i emocionalno zeznutom periodu tako da nisam imao neka preluda backstage iskustva. Bio sam i dosta nervozan tokom samog nastupa, ali generalno mi je svirka bila top i mislim da smo baš sabili. Čini mi se da smo tu večer osvojili hrpetinu nove publike.

Nastup sa Buč Kesidijem u Zagrebu pokazao je da regionalna saradnja i dalje ima snagu. Kako ti danas vidiš umrežavanje bendova sa prostora bivše Jugoslavije? Da li se to dešava spontano ili zahteva svesni napor?

Kad mene netko pita što mislim o glazbenoj sceni ja najčešće pomislim na regionalnu scenu.
Kroz svirku smo stekli prijateljice i prijatelje u svakom kutu bivše juge. Dijelimo bine po festivalima i klubovima, družimo se po backstagevima, cimamo se za savjete i suradnje. Glazba u regiji je baš u uzletu. Suradnja čak nije ni spontana, već je upisana u prirodu posla. Na ovoj turneji već imam dogovore s puno dragih ljudi da posjetimo njihov studio, pijemo kave ili se družimo na neki treći način i tako nekako uvijek bude kad putujemo. Koliko nas veseli nastupat, toliko nas veseli i obilazit drage nam ljude kojih je svakim putovanjem sve više.

Koliko su takve saradnje važne u trenutku kada se ponovo crtaju neke granice, prave zidovi, a muzika ostaje jedno od retkih mesta gde to još uvek ne važi? Da li imaš osećaj da publika u regionu lakše prihvata tu povezanost nego institucije, mediji ili „sistem“ uopšte?

Ako pričamo o “alternativnoj glazbi” tj. ovoj nekoj sceni na kojoj mi većinski djelujemo ja mislim da publika totalno živi tu povezanost te ju u potpunosti osjeća i shvaća. Ne mogu zamislit da se na našim nastupima ili nastupima nekih kolega dešavaju podjele na temelju nacionalnosti. Doživljavam ovu scenu ko sigurno utočište koje voli različitosti i mrzi mržnju.

Prošla godina obeležena je i albumom „Jeboton ansambla“. Kako gledaš na taj album, da li je ispunio ono što si želeli da kažete u tom trenutku? Kako si zadovoljan time kako se album „zavrteo“, koncerti, publika, energija uživo i da li ti se čini da je dobio život kakav si priželjkivao?

Nikad nisam siguran što očekivat od JeboTon ansambla. To je jedan tako neobičan koncept koji je dosta komplicirano prezentirat ljudima, a i mi smo si sami najveći kamen spoticanja jer nas je jako puno i nikad se ne možemo na čisto dogovoriti što želimo ili očekujemo.

Album mi je prekul, promocija u Zagrebu u krcatom klubu Boogaloo je bila top i pozivi za svirke pristižu dobrim tempom. Ove godine slavimo 15 godina kolektiva i rekao bih da u tom smislu sve radi kako treba. Možda vam se sa svojom legendarnom JeboTon Feštom pojavimo uskoro i u Beogradu.

Album „Ciao“ je naišao na dobar prijem publike. Da li je reakcija bila onakva kakvu si očekivao ili te je nešto posebno iznenadilo?

Reakcija je bila puno bolja nego što sam očekivao. Ja sam s tim albumom veoma zadovoljan i mislim da je baš logičan nastavak prvog albuma.

Imaš li osećaj da se tvoja publika menja i širi, i da li ti to utiče na način na koji danas pišeš i razmišljaš o muzici?

Motivacija za stvaranje mi je gotovo isključivo intrinzična. Trudim se da u to ne miješam svoju svijest o rastućoj publici i način na koji oni doživljavaju moju glazbu ili bilo kakve druge faktore tog tipa.

Što se tiče moje percepcije glazbe tj. razmišljanja o njoj, moj “uspjeh” mi je definitivno dao na razmišljanje, ali i potvrdio i produbio neka prethodna razmišljanja o muzici – kvaliteti, radu, pristupu, slušanju itd.

Pred vama je beogradski koncert u Karmakomi 21. februara. Šta publika može da očekuje, više haosa, više emocije ili neki balans koji ti trenutno najviše prija?

Emocija i kaos definitivno. Drugačije ni ne znamo.

BONUS VIDEO: