INTERVJU Kristina Jovanović Kika: Svi mi smo zauvek deca, samo je potrebno spustiti gard

To je emotivna i iskrena pesma koja govori o očuvanju svetla u sebi, čak i onda kada se čini da se sve oko nas raspada. KIKA ovim singlom donosi snažnu poruku o ljubavi, nadi i unutrašnjoj snazi – o onoj nežnoj, blagoj i podržavajućoj ljubavi koja razume, ohrabruje i daje vetar u leđa.

Upravo smo sa mladom muzičarkom (i glumicom) popričali o novoj pesmi, spotu ali i svemu ostalom što se njoj, ali i nama danas dešava.

Upravo izlazi tvoja nova pesma „Ja ću da igram“. Kako je nastajala? Šta je bio onaj prvi impuls da je napišeš, ili trenutak u kojem si osetila da mora da izađe iz tebe?

Pisala sam je da zabeležim taj neki momenat „prisutnosti“ i razloga za nastaviti da se boriš – nekada sve prosto deluje bezizlazno i važno je imati podsetnik da nije, i da je uvek važno ustati, bas zbog tih „svetlih“ stvari u životu. I mislim da kroz stvaranje biramo da slavimo ili dobro ili loše – ovo je moj način da se zahvalim na dobrom i da se uvek podsećam da ono postoji, da je UVEK tu i da smo mi ti koji biramo da budemo to što jesmo, kao i da taj izbor donosimo svakog dana iznova. A pošto verujem da reči imaju i težinu i uticaj, ova pesma i jeste neki vid molitve ili „mantre“ i podsetnik da sačuvam zahvalnost, radost, ljubav, veru i nadu i u vremenima koja melju i čine da sve izgleda besmisleno.

Ko je radio na pesmi sa tobom, tekst, muzika, produkcija?

Donela sam tekst i neke osnovne akorde na probu, svirali smo oko te ideje . „Ja ću da igram“ je svoj finalni „oblik“ dobila iz Andrejine ideje da iz spore i melanholične balade postane nešto sasvim suprotno – jako energična pesma puna svetla i mnogo sam srećna što se to dogodilo. Jer to i jeste ova pesma – pesma koja podiže i puni pozitivom.

I iskreno sada, kada god je čujem – ona to za mene i uradi. Na svim pesmama do sada, pa i na ovoj, sarađujem sa mojim prijateljima i članovima benda Brankom Spasićem, Matijom Anđelkovićem i bratom Andrejom Jovanovićem – a kao „spoljni“ saradnik i prijatelj je učestvovao i (snimatelj i mastering) Goran Antović. Na ovoj pesmi su u horu članovi porodice i prijatelji: Vuk Jovanović, Tara Jovanović, Kasija Jovanović, Lala Pešić, Kristina Jovanović, kao i Branko, Andreja Jovanović i Matija.

Spot za pesmu snimljen je na igralištu, što je vrlo simbolično mesto. U spotu deluješ istovremeno i kao dete i kao odrasla žena. Šta u sebi i dalje održavaš kao ono dečije, a šta misliš da si morala da napustiš da bi bila tu gde si danas?

Da, spot je radio Vojin Vilotijević koji je moj drugar iz vrtića. Razmišljali smo o suštini pesme i o tome da video bude nešto lično, a sa druge strane nešto sa čime ljudi mogu da se povežu. Važno je bilo uhvatiti jednostavnost, radost u tim „malim“ stvarima. On sjajno snima i super smo se skapirali na snimanju spota za pesmu „Utorak“ pa smo hteli da „igramo“ na tu spontanost i zato je spot pretežno iz jednog kadra sa osmišljenim punktovima i mnogo slobode između.

Sviđa mi se ta ideja da lije kiša, sve je tamno, noć je, ali uvek imamo opciju da odemo na to naše igralište, da se vratimo u tu dečiju oslobođenost i jednostavnost. Hteli smo nešto jednostavno. Bez ulepšavanja, nameštanja i preteranog režiranja. Da bude i nespretno i neplanirano – kakav je i život a i njegova lepota. Mislim da svi mi jesmo zauvek deca, samo je potrebno spustiti gard.

I različite strane mene se javljaju u odnosu na okolnosti. Ali jeste mi bio izazov da prihvatim tu „ženstvenu“ stranu sebe, mislim da se do skoro nisam osećala dovoljno bezbedno da bih potpuno iskazala tu svoju stranu. Hvala Bogu sada je situacija drugačija. Ono dečije što negujem u sebi je ta radost igre i radovanje „malim stvarima“ kao i kreativniji pristup radu. Bila sam dosta strožija ranije – sada sebi dopuštam mnogo više igre i to je dalo nov kvalitet mom životu. U svakom smislu.

Pesma nosi poruku odlučnosti „Ja ću da igram“. Na koji način se ta rečenica odnosi na tebe, na tvoju svakodnevicu, tvoj odnos prema životu i umetnosti?

To je bunt. To je odluka. To je izjava. Da, mnogo toga zavisi od spoljih faktora i „postavki“ društva ali naša reakcija, i naša postupanja su ono što je važno. Sve okolo je distorzirano, muljavo, sistem u kome smo odradli je truo i gadan, nečovecan, bahat ali mi možemo da odaberemo da ne učestvujemo u tome.

Ja se trudim da svakog dana biram da, i uprkos svim preprekama, živim po svojim moralnim načelima. To znači da definitivno snosim posledice – ali to jesu posledice sa kojima bih se radije nosila nego da izgubim san i mir za koji se trudim da steknem i očuvam. Ne znači da je lako ali je svakako mnogo „lakše“ nego povijati se i utapati u nešto gde apsolutno tvoje biće ne pripada. To „ja hoću da igram“ znaći i hoću da nastavim da se igram uprkos svemu.

I to u skladu sa svojim bićem, bez kompromisa, bez dodvoravanja. Moje mišljenje je da je sve isprepletano, ranije sam mislila da su to odvojeni segmenti postojanja, svakodnevnica, ljubav, privatan život, profesija, odnosi, sada shvatam sve je apsolutno povezano i sve utiče na sve. Zato je važno da su temelji na kojima se gradi bilo koji od aspekata života budu dobri i, opet ću reći, zasnovani na ljubavi i znatiželji, a ne na strahu i odbrani.

Danas je teško ostati dosledan i miran uz sve što se dešava, od raznih užasa, pritisaka do svih ostalih ludila oko nas. Kako ti nalaziš snagu da nastaviš da stvaraš, da sviraš?

Mislim da jeste teško, ali je i jednostavno kada shvatiš da je ispravna odluka ići za svojim uverenjima i da je stvarno važno očuvati integritet. Neke stvari su jasne – jasno je šta je dobro šta je loše, šta je čovečno, a šta nije i tu onda nema mnogo dileme – a ako nema dileme i stvari su jasne onda je „lakše“ živeti i nositi se sa posledicama.

Teško je ostati smiren i entuzijastičan i često to nisam. Od besa, do gubitka nade, volje, do težine pod kojom ne možeš ni da udahneš a kamoli da budeš funkcionalan i radostan. Nekada imam osećaj da sve treba da prestane a sa druge strane, doživela sam da mi je baš odlazak na svirku dao polet da nastavim da se borim tako da mislim da su te vrste okupljanja iznimno važne. Mnogo mi pomažu i molitva, moji ljudi, porodica i veliku snagu mi daje partnerski odnos u kojem sam.

Dragoceno je kada znaš da si voljen takav kakav si i da ti imaš sposobnost da voliš nekoga takav kakav je. Pa čak i sebe samog da prihvatiš kao jedno biće koje je puno mana ali se trudi da bude bolje. Ti odnosi koji su puni te blage ljubavi i razumevanja daju sigurnost koja se preliva na sva druga polja i onda ono što i deluje kao da je nepremostivo gubi tu destruktivnu snagu baš zbog te „kućice“ u kojoj si siguran. Jer stvarno mislim da je ljubav najjača sila. A što se stvaranja tiče – to je prosto deo mene. Nešto što radim i što bih radila i da niko nikada ne vidi te „plodove“. To me leči, to me tera da budem bolja osoba, da bolje razumem sebe, ljude, svet i trenutak u kom živimo. A pomoglo mi je i mnogo sa anksioznošću i napadima panike. Pisanje, stvaranje – sviranje pogotovu.

I odlazak na koncerte, slušanje muzike, muzika generalno je nešto sto mi daje neku neverovatnu snagu i polet. I iskreno kada pevam osećam da se lečim, da sam bolje, da se nekako povezujem sama sa sobom i oslobađam. Kao i na svirci – to je neki prostor koji toliko daje i puni energijom i daje slobodu da osetiš to što u tom trenutku osećaš i da se izraziš bez ograničenja. I vidim da to isto važi za mnoge ljude. Prosto ta vrsta zajedničkog proživljavanja je osnažujuća i oslobađajuća. Podseća te da nisi sam, da si deo nečega da i drugi proživljavaju slično – a to daje i nadu i rasterećenje. Divno je osećati se da pripadaš i da, čak i bez direktne komunikacije, možeš da se povežeš i proživiš nešto sa, često i nepoznatim ljudima oko sebe.

Kada bi „Ja ću da igram“ bila poruka nekome ko trenutno odustaje, šta bi želela da čuje iz nje?

Nemoj. Odustajanje je pobeda mraka. Odustajanje od radosti, od ljubavi- to hrani ono loše u svetu. Budite svetlost svetu, mislim da je naša obaveza i to jeste i neki „motiv“ ove pesme. Ako ne možemo direktno i instant da menjamo svet – ono što možemo je da se borimo da očuvamo svetlo u sebi i time da doprinesemo količini dobra u svetu. Samim tim ga i menjamo.

Želela bih da ova pesma podseti na to dobro koje postoji, da probudi zahvalnost i izvuče iz duhoklonuća koje jeste teško izbeći u ovim vremenima. Meni ova pesma to uspeva da uradi i zato stvarno svim svojim bićem stojim iza nje. Očigledno je i došla u pravom momentu za mene, i iz dobrog mesta – nadam se da će i za druge uraditi sličnu stvar.

Kada pomisliš na budućnost, šta dalje? Kakvu muziku želiš da praviš u narednim godinama?

Iskreno teško mi je da razmišljam u ovom momentu o budućnosti. Gledam zapravo da stalno sebe vraćam na „sadašnji trenutak“ i na one sitne korake da bih održala koliko toliko „glavu iznad vode“. Ovo sve što se dešava strašno utiče, verujem na sve nas, i prilično je preplavljujuće – tako da ne idem predaleko u budućnost da se ne bih izgubila i onesposobila.

Gledam šta je ispravno uraditi sada i u ovom momentu. Mislim da ako se fokusiramo na „sitne“ korake – onda možemo da dođemo do cilja – ako se previše fokusiramo na nešto što je daleko možemo da se pogubimo i uletimo u potpuni haos. Važno je održati zdrav razum.

Što se tiče muzike, mislim da se sada osećam dovoljno sigurno i u redu sa sobom, i spremna sam na eksperimentisanja, traženja, tako da svakako muzika koju želim da radim je muzika koja će nas da uzbuđuje, mislim da smo i mi kao bend našli sada „naš neki vajb“ u okviru kog možemo da se igramo i istražujemo.

Svašta nesto trenutno pravimo pa ćemo videti šta će od toga biti objavljeno, planiramo da uradimo EP koji će biti drugačiji od prethodne muzike, zreliji, odvažniji i mislim da imamo stvarno sjajne pesme. Radujem se tome. Svakako i se i mi kao kolektiv razvijamo, napredujemo, samim tim ni ne želim da uokvirujem gde može naš zvuk da ode. Velika je stvar imati takve ljude kao partnere u stvaranju. To je naš prostor baš za tu igru i radujem se da vidim gde cemo otići. Svakako smo sada fokusirani na uobličavanje novih pesama i na svirke – do kraja godine cemo svirati 11.12. u Sprat baru u Cetinjskoj i u Novom Sadu 26.12. i iskreno jedva čekam.

BONUS VIDEO: