INTERVJU Kralj Čačka: Čvrsto zadržavam građansko pravo da se nadam, i da pustim glas ili krik kada za to osetim dobar razlog

Sedam godina od izlaska albuma „Spusti svetlost na put” i devet godina od objavljivanja debija „Zemlja snova”, Kralj Čačka se ponovo „diskografski“ vraća među ljude sa albumom „Dobro jutro, ljudi“, koji će zasvirati u našim plejerima, zvučnicima i slušalicama na jesen.

Album koji objavljuje Croatia Records predstavlja još jedno iznenađenje muzičkog rada Nenada Marića, poznatijeg kao Kralj Čačka, i saradnje sa bratom Markom Marićem, producentom i saputnikom kroz brojne muzičke avanture tokom svih ovih godina, pandemijskih, protesnih, angažovanih i sasvim obično životnih.

Ovog petka na Zappa barci će biti prva promocija tog albuma, na kojoj će bend pored novih pesama, odsvirati i stare hitove.

Pre nego izađe na binu Zappe, za čitaoce Danasa Kralj Čačka je nešto detaljnije predstavio svoje nove pesme i ideje sa albuma.

Novi album nosi naslov „Dobro jutro, ljudi!“ — kako si došao do tog pozdrava? Da li je u pitanju buđenje, ironija, nada ili nešto četvrto?

Album je dobio naslov po istoimenoj pesmi koja otvara album a čiji stihovi glase: ‘’Dobro jutro, ljudi nastavlja se rat / I u ovom ratu brata ubija brat / puške drže ruke, novac na obaraču / dobro jutro, ljudi nastavlja se rat… To je prva strofa, da ne otkrivam sada sve ali je to u suštini antiratna pesma pisana da demistifikuje sukob, rat, moć, u širem smislu te reči… Sam pozdrav je višeslojan i ima sve od navedenog u pitanju, pa pored ostalog i poziv na buđenje. Predlog da to bude naziv albuma, dao mi je prijatelj, konceptualni umetnik i slikar, veliki ljubitelj muzike, Saša Stojanović, a ja sam prihvatio jer koristimo sličan objektiv prema svetu i duhu vremena u kome živimo.

Od prethodnog albuma prošlo je sedam godina. Šta se sve promenilo u tebi kao autoru u tom periodu? Da li si osetio pritisak da „nastaviš priču“, ili si čekao da se ona sama ispriča?

U skladu sa sposobnostima i mogućnostima. Snimiti album ovde, ili bilo šta ‘’proizvesti’’, ravno je Tantalovim mukama. Mnogo više stvari radi protiv nego za, što je nekada normalno u kreativnom procesu ali kada se na to doda još petnaest raznih drugih prepreka kojima ne možeš ništa, onda se ti snađi. Pri tome, da ne govorim o malom prostoru na sceni, nedostatku infrastrukture scene, da ne govorim o sramno niskom budžetu za kulturu i sramnom kiču koji je postao na neki uvrnut način zvanična kultura. Avaj! Ne zamerite na realnosti ali to nam je što nam je.

Album je dupli — 25 pesama, i to vrlo raznolikih. Da li si osećao potrebu da se „razliješ“ u više pravaca ili je to rezultat godina u kojima se svašta nakupilo?

Rezultat godina, skupljenih pesama, raznih iskustava…Imao sam potrebu da podelim i objavim te pesme da bih mogao da nastavim dalje. Pored tih 25 pesama tu je još i dosta novih koje ne mogu da realizujem dok ne objavim ili podelim ove, a da ne bi bilo dosadno publici koja je neke od tih pesama već čula uživo. Na albumu su i novije pesme koje još nisam izvodio sa bendom, biće prilika. Na neki način, kasnim za samim sobom. Kao i sada, promovišem album koje će biti objavljen tek na jesen.

Šta misliš, da li ljudi danas, u ova „brža vremena“ imaju vremena za duple albume, ipak treba odvojiti određeno vreme za njih?

Uglavnom nemaju, retki pojedinci imaju. Jeste da se većini skratila pažnja, i bitka je za pažnju. Živimo u doba površnosti, zatrpavanja čovekovih dubljih potreba za kulturom čistim materijalizmom i komformizmom. Ali po neko se i probudi i budi, pa tako i naslov albuma sada priskače u pomoć i dodaje: probudite se ljudi da bi mogli da kažemo dobro jutro pre nego što bude laku noć. Pesme će biti na digitalu, moći će da se slušaju spojeno i odvojeno a moći će i da se ne slušaju, po slobodnoj volji, ukusu i želji, u čast njegovom veličanstvu gospodinu Algoritmu. Moje je da podelim.

Mnogo toga se promenilo i u svetu od prethodnog albuma — pandemije, protesti, krize. Kako sve to što nas okružuje utiče na tebe kao autora, ali i kao čoveka? Da li te tera na povlačenje ili još više na glas?

Reagujem u ovome što radim, to je sve što mogu. Širok je spektar tih reakcija i osećanja. Nekad se i povučem da bih video i čuo gde sam, dokle sam stigao, ima li sve ovo smisla, ima, nema…pa se vratim i jovo nanovo, sve ispočetka. To je proces. Ne ostajem ravnodušan prema padu sistema vrednosti što se najbolje manifestuje po tome kako se zajtgajst danas ophodi prema čitavoj kulturi, kako je gura u stranu, baca u podrume, zakopava i zatrpava, pali i lomi još lakšim, praznijim i opasnijim zabavama. Mada je oduvek bilo tako kroz vreme i periode. Čvrsto zadržavam građansko pravo da se ne nadam i da se nadam, kao i pravo da pustim glas ili krik kada za to osetim dobar razlog.

 Tvoje pesme često zvuče kao unutrašnji monolozi nekog ko zna da su stvari i lepe i gorke u isto vreme. Da li si pisao ovaj album kao neku vrstu ličnog dnevnika — ili kao pismo ljudima koji se pronalaze u istim mislima?

I jedno i drugo. Pošto su tu i starije pesme koje nisu bile snimljene do sada, zajedno sa novijim pesmama, za mene, to i jeste nekakav muzički dnevnik jer pesme se pišu samo jednom, vreme prođe, ti se promeniš ali ostane trag, emocija, pečat vremena, stanje, svest, koje vremenom dobiju neka nova značenja. Ako je naravno to bilo iskreno. Ili jednostavno ne ostane ništa. Ali ostavljam slušaocima slobodu da sami tumače, dešava se da mi neko kaže i otvori nešto što nisam primetio, što je jako lepo.

Saradnja sa tvojim bratom Markom traje već dugo. Kako izgleda taj proces? Da li je to više kao porodični ritual ili nešto kao umetnički duel?

Bliže je porodičnom ritualu, dalje je od umetničkog duela. Braća smo sa sličnim svetonazorima pa se razumemo i učimo jedan od drugog kroz ovo što živimo i radimo. Marko je bitna ličnost u ovome što radim i sa svojim znanjem, visokim muzičkim obrazovanjem, vrhunskim osećajem, odlično se nadopunjujemo što, nadam se, govori i sam rezultat. Iz različitih uglova, obojica se upiremo i napinjemo da dotaknemo istu stvar.

Pesme sa albuma su izvođene godinama uživo pre nego što su snimljene. Da li ti je važno da pesma „prođe put“ kroz publiku pre nego što je zabeležiš? Da li publika utiče na to kako se pesma oblikuje?

Da, to me je pratilo jedno vreme a sad sa distance, to je dobar test za pesmu. Prvi put, kada čuješ uživo, kako reaguješ? Da li si ravnodušan? Ili nemaš nikakvu reakciju ni impresiju. Pesma sama ima svoj put, ne može bez publike I ne bi imalo smisla bez publike tako da publika neminovno učestvuje u tom procesu. Ali ja pišem zahtevne pesme za većinu, odabrana I obrazovana manjina to razme, prihvata, sluša I podržava.

Na albumu ima svega — od bluza i džeza, do kabarea i rokenrola. Da li ti je žanr samo sredstvo ili i poruka? Kako odlučuješ kojom bojom ćeš da slikaš pesmu?

Za mene je žanr sredstvo za izraziti se. Pripadam generaciji koja kada se pojavila već je iza sebe imala prepunu korpu muzičkih žanrova, stilova, pravaca… Tako sam kroz muzičko iskustvo kao slušalac i kao neko ko se bavio muzikom, upoznavao dosta toga što se desilo u muzici iz vremena pre nego što sam bio rođen. Nakon godina tog dugog ‘’istraživanja’’, sve što sam upio postalo je deo mene I ima potrebu da izađe napolje. Uglavnom intuitivno a zatim i namerno, volim da se igram sa tim odnosima između reči, tona, ritma, melodije, boje, ne bih li rekao nešto i izrazio se.

Koliko ti znače koncerti, pogotovo ovakvi „premijerni“? Da li je koncert tvoja prava forma ili samo produžetak pesme koju si već rekao?

Pre će biti produžetak, stara stvar još pre koncerta. Nekad je to bio ritual u plemenima, vremenom to je posto stejdž, pozornica, bina. U ovom vremenu opšteg otuđenja, postaje neka vrsta radosti jer smo se skupili da nešto podelimo između sebe. Ima nešto jako važno u tom činu što tehnologija nikada neće moći da izvede. Čekam dan kada ćemo se do te mere poželeti jedni drugih da nećemo znati kako da se ponašamo kad se sretnemo, nije li taj dan došao?

Da li ti je važno da ostaneš hroničar vremena, onaj koji piše o ovom „ovde i sada“, ili više voliš da se skloniš u svet izvan konkretne svakodnevice?

Volim da demistifikujem stvarnost kroz to što radim, da pesma ima “rad” buđenja, da oplemeni surovu stvarnost, da je raskrinka. To vrlo često bude težak zadatak. Kad se desi, to je katarza i ne da se nameštati. A svakako ne mogu pobeći od svakodnevnice I duha vremena čak I da hoću.

I za kraj — šta bi voleo da ljudi ponesu sa sobom nakon koncerta na Zappa Barci? Da li je dovoljno da izađu sa nekom melodijom u uhu, ili bi voleo i da ih nešto zaboli, zasvrbi, prodrma?

Verovatno će biti svega navedenog, kako za koga. Kao i do sada, za to pitanje imam spreman odgovor pa ne zamerite ako se ponavljam: da izadjemo makar malo ispunjeniji i bolji nego što smo bili pre nego što smo došli.