Lijam Mekmejhon, glumac koji gradi likove iznutra

Odrastajući uz klasično pozorišno obrazovanje i snažan uticaj britanske dramske tradicije, Mekmejhon je rano razvio sklonost ka složenim, unutrašnje rastrzanim likovima — onima koji ne nude laka tumačenja, već traže strpljenje i razumevanje.

Njegov profesionalni put oblikovan je kombinacijom pozorišnih uloga i televizijskih projekata u kojima je dosledno birao priče sa jasnom društvenom pozadinom i psihološkom dubinom. Upravo takav pristup doveo ga je i do serije „Hardejkrovi“, ambiciozne kostimirane drame koja kroz sudbinu jedne porodice oslikava cenu naglog uspona, moći i društvenih ambicija.

U svetu u kojem kostimirane serije sve češće služe kao ogledalo savremenog društva, Mekmejhonov lik u „Hardejkrovima“ ne funkcioniše samo kao istorijska figura, već kao univerzalni portret čoveka rastrzanog između želje za uspehom i straha od gubitka sebe. Upravo ta slojevitost i emocionalna prizemljenost čine ga jednim od najzanimljivijih novih glumačkih lica na kanalu Epic Drama, gde se serija emituje subotom u 18.55.

U razgovoru koji sledi, Lijam Mekmejhon govori o radu na „Hardejkrovima“, izazovima kostimiranih drama, savremenim paralelama sa današnjim svetom, ali i o glumi kao pozivu koji, kako kaže, „nikada ne prestaje da postavlja neugodna pitanja“.

Serija „Hardejkrovi“ donosi snažnu priču o porodici koja se iz siromaštva uzdiže do bogatstva i moći. Šta vas je prvo privuklo ovom projektu?

Privukla me je iskrenost priče. „Hardejkrovi“ nisu klasična kostimirana drama u kojoj se sve svodi na raskošne kostime i velike salone, već priča o ljudima koji dolaze „odozdo“, sa svim ožiljcima koje takav put nosi. Scenariji nisu romantizovali siromaštvo, ali ni bogatstvo — sve je prikazano kao proces pun kompromisa. Dopalo mi se što serija ne nudi jednostavne odgovore. Svaki lik nosi u sebi i snagu i slabost. To je drama o ambiciji, ali i o posledicama te ambicije. Takve priče uvek imaju univerzalnu težinu. Gledaoci se lako prepoznaju u toj borbi, bez obzira na epohu.

Kako ste dobili ulogu i kakav je bio vaš prvi susret sa likom koji tumačite?

Proces audicije bio je zahtevan, jer su autori tražili glumce koji mogu da nose emocionalnu kompleksnost, a ne samo istorijski kontekst. Kada sam prvi put pročitao materijal, odmah sam osetio koliko je lik rastrzan između želje za uspehom i straha od gubitka sopstvenog identiteta. Nije to lik koji se lako voli, ali je lako razumljiv. Upravo to me je i privuklo. Tokom proba, stalno sam razmišljao o tome koliko je njegov svet krhak, čak i onda kada deluje moćno. Mislim da publika voli takve likove — one koji nisu heroji, ali nisu ni negativci. To su ljudi koji greše, kao i svi mi.

Kako gledate na svet kostimiranih serija i njihovu popularnost danas?

Mislim da kostimirane serije nikada nisu bile samo beg u prošlost. One su često ogledalo savremenog društva. Publika kroz njih posmatra teme koje su i danas veoma prisutne: klasne razlike, moć, moralne dileme. Razlika je samo u odeći i jeziku. U britanskoj produkciji postoji snažna tradicija ovakvih priča, ali danas se one rade hrabrije i sirovije. Više se ne plašimo da prikažemo tamnije strane prošlosti. Upravo to ih čini relevantnim. „Hardejkrovi“ su odličan primer toga — istorijska priča sa savremenim pulsom.

Koji vam je bio najveći izazov tokom snimanja?

Najveći izazov bio je pronaći pravu meru između epohe i emocije. Ne želite da lik deluje muzejski ili udaljeno. Emocije moraju biti žive i prepoznatljive. Takođe, fizički aspekt snimanja nije zanemarljiv — dugi snimajući dani, teški kostimi, rad na lokacijama koje nisu uvek udobne. Ali sve to vam pomaže da uđete u svet priče. Najteže je bilo nositi se sa unutrašnjim konfliktima lika, jer oni nisu uvek glasno izgovoreni. Mnogo toga se dešava u tišini. Kao glumcu, to je i najzahtevnije i najzanimljivije.

U čemu ste najviše uživali radeći na ovoj seriji?

U saradnji sa kolegama. Postojao je snažan osećaj zajedništva na setu, što je izuzetno važno za porodičnu priču kakva je ova. Takođe sam uživao u istraživanju tog društvenog sloja — ljudi koji su se tek domogli moći i još uvek ne znaju kako da je nose. To je fascinantno za glumca. Dopalo mi se i to što serija ne osuđuje svoje likove. Ona ih posmatra sa razumevanjem, čak i kada greše. Takav pristup vam daje slobodu u interpretaciji. A sloboda je uvek najveći užitak u ovom poslu.

Može li se sudbina porodice Hardejkrovih uporediti sa današnjim „instant bogatašima“?

Apsolutno. I to je ono što ovu priču čini tako aktuelnom. Danas često vidimo ljude koji se naglo obogate, ali nisu spremni na psihološki teret koji dolazi s tim. Novac ubrzava sve — i uspeh i pad. Hardejkrovi prolaze kroz sličan proces. Bogatstvo im donosi prilike, ali i nove strahove. Gube privatnost, sigurnost, pa čak i međusobno poverenje. To je cena ambicije, bez obzira na vek u kojem živite. Mislim da će publika to vrlo jasno prepoznati.

Zašto mislite da ovakve teme toliko privlače savremenu publiku?

Zato što živimo u vremenu velikih razlika. Ljudi su sve svesniji nejednakosti i pritiska uspeha. Ovakve serije omogućavaju distancu — gledate priču iz prošlosti, ali razmišljate o sadašnjosti. To je bezbedan prostor za suočavanje sa teškim pitanjima. Takođe, publika danas traži složenije narative. Više ne žele crno-bele priče. „Hardejkrovi“ nude upravo to — svet u kojem ništa nije jednostavno. A takav svet nam je, nažalost, veoma poznat.

Kako vi lično doživljavate glumu kao profesiju danas?

Gluma je za mene stalno učenje. Ne verujem u sigurnost ili rutinu. Svaki projekat vas ponovo ogoli i natera da se zapitate zašto ovo radite. Volim uloge koje me pomalo plaše, jer znam da me teraju da rastem. Ne privlače me likovi koji su potpuno „bezbedni“. U isto vreme, sanjam o ulogama koje ostavljaju tišinu iza sebe — onim koje publika nosi sa sobom i nakon gledanja. To je najveća nagrada.

Kako vidite uticaj striming platformi na televiziju i glumački posao?

Striming servisi su potpuno promenili pravila igre. Doneli su veću raznolikost priča i dali prostor glasovima koji ranije nisu imali šansu. Ali doneli su i ogromnu količinu sadržaja, što ponekad otežava da se nešto zaista izdvoji. Kvalitet je i dalje ključan. Dobra priča uvek pronađe put do publike, bez obzira na platformu. Mislim da televizija danas nije slabija — samo je drugačija. A glumci moraju da budu fleksibilni i otvoreni za promene. To je izazov, ali i velika prilika.

BONUS VIDEO: