INTERVJU Marina Marković: Telo u mom radu nije simbol, već prostor iskustva u kojem se upisuju tragovi onoga što nas oblikuje

Ova umetnica u svojim radovima “telo postavlja u središte kao prostor u kojem se iscrtavaju osnovni antagonizmi ženskog postojanja”, a za nju ono nije samo biološka datost, već i kulturni konstrukt i mesto upisa društvenih normi.

Izložba koju su kustosirale Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević biće otvorena u petak 17. oktobra u 19 časova.

Prošle godine Vaše radove gledali smo u Salonu MSUB, kao i na Oktobarskom salonu. Koje Vaše radove ćemo moći da vidimo u Galeriji DOTS? Čim ste se na umetničkom planu bavili tokom 2025. godine?

– Prošla godina bila je vrlo intenzivna i zahtevna u kontekstu lokalne scene. Ova godina je pak posvećena izlaganju u međunarodnom kontekstu – upravo sam se vratila iz Liona, gde su tri moja rada predstavljena u okviru izložbe Histoires personnelles / Réalités politiques, i koji su sada deo kolekcije Muzeja savremene umetnosti u Lionu.

Samo dan nakon otvaranja izložbe Mitologije svakodnevice u Galeriji DOTS putujem za Pariz, gde ću 24. oktobra u Centre Wallonie-Bruxelles izvesti performans The Arrangements u okviru festivala Performissima, a odmah zatim izlažem u Beču pa u Berlinu. Nadam se da ću se potom konačno malo skrasiti i zaključati u atelje da radim na novim projektima.

Svaki moj rad je oduvek proizilazio iz prethodnog, tako da moj opus funkcioniše kao neka vrsta geneze. U okviru izložbe Mitologije svakodnevice ne predstavljam nove radove, već izbor iz ranijih ciklusa i različitih medija, manji presek koji povezuje dosadašnje faze i otvara prostor za ono što dolazi.

Kako doživljavate naziv izložbe “Mitologija svakodnevice” i koliko o ovom pojmovnom okviru razmišljate u svom stvaralaštvu?

– Naslov Mitologije svakodnevice doživljavam kao duboko senzualan okvir u kojem se stvarnost neprestano upisuje u telo. Ne bavim se svakodnevicom u njenom spoljašnjem smislu, već onim što se dešava ispod površine, mehanizmima, željama i obrascima koji nas neprimetno oblikuju. Zanimaju me upravo ti slojevi u kojima intimno postaje političko, rutina prerasta u obred, a obred se rastvara u iskustvo. Za mene mit nije fikcija, već forma istine, unutrašnji odraz stvarnosti.

U kataloškom tekstu izložbe navodi se “….Telo se tako pojavljuje i kao svedočanstvo granica nametnutih uloga, ali i kao prostor njihove moguće subverzije”. Da li Vam je važnije da kroz rad istaknete poziciju žene u odnosu na nametnute uloge ili da istaknete subverzivni, oslobađajući kontekst?

– Telo u mom radu nije simbol, već prostor iskustva u kojem se upisuju tragovi onoga što nas oblikuje poput poslušnosti-neposlušnosti, stida, užitka i krivice kao i mogućnosti da se ona transformišu. Moji radovi nastaju upravo tu, na toj granici između kontrole i prepuštanja, između bola i užitka upravo tamo gde se strukture ne ruše, već penetriraju jedna u drugu. U tom pomeranju, u tom kratkom spoju između onoga što nas određuje i onoga što pokušava da se oslobodi, vidim mogućnost subverzije.

U DOTS Galeriji ćete izlagati sa kolegicinama sa domaće scene koje se, svaka na svoj način, takođe bave pitanjima ženskog tela i ženskog iskustva. Kako vidite emancipatorski potencijal domaće savremene umetničke scene?

– Mislim da je važno da se ženski glas ne posmatra kao jedna pozicija, već kao prostor diskontinuiteta, kao mreža različitih iskustava, identiteta i pogleda. Svaka od nas u izložbi polazi iz sopstvenog konteksta, ali nas povezuje potreba da stvari posmatramo iznutra, da ih preispitamo, preokrenemo, da ih zadržimo dovoljno dugo dok ne promene oblik.

U tom smislu, žensko telo ovde nije tema, već način razmišljanja , ono je prostor u kojem se stvarnost neprestano piše i briše, prepliće, transformiše. Ne verujem u jedinstveni ženski pogled, već u mnoštvo njih, u razliku koja proizvodi dijalog. Upravo u toj razmeni, u tom prožimanju, vidim snagu solidarnosti.