foto EPA/JASON SZENES„U demokratskim pokretima postoji pluralizam — i to je njihova snaga, ali i izvor napetosti“, kaže u intervjuu za Danas nagrađivani reditelj i novinar Raul Abeljan Galjega, autor dokumentarca Tačka bez povratka (Wake up, Serbia! Pumpaj: The Student Uprising | Point of No Return).
Njegov film rekonstruše studentski ustanak u Srbiji, događaje koji su ga pokrenuli, ali i fazu u kojoj je pokret, rastući, počeo samostalno da proizvodi pritiske i društvene promene.
„Frustrirani političkim partijama i razočarani demokratskim institucijama, sve veći broj mladih na Zapadu podstiče uspon populističkih i desničarskih pokreta. Ali ne svuda. Mladi u jednoj zemlji neočekivano se suprotstavljaju tom talasu“, navodi se na početku Raulovog filma — kao uvid u globalne trendove i kontrast prema studentskom pokretu u Srbiji , koji jeste imao jasan povod, ali je ubrzo prerastao u samostalnu političku energiju sa vidljivim efektima.
O tome zašto je baš u Srbiji došlo do takvog razvoja, šta je bilo najteže tokom snimanja, kako je doživeo atmosferu 15. marta u Beogradu, koje aspekte ljudskih prava su pokrenuli studenti i koliko su ona danas u opasnosti Raul govori u intervjuu za Danas.
Vaš film posvećen je žrtvama urušavanja nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici i studentima koji su ustali u odbranu demokratije na Balkanu. Da li i dalje pratite dešavanja u vezi sa studentskim ustankom i političkom situacijom u Srbiji? Šta se promenilo otkako je film završen?
Pratim i dalje sve što se događa, ali istovremeno posmatram i reakcije međunarodne zajednice — evropskih institucija, Evropskog parlamenta i međunarodnih medija — da vidim da li se njihov nivo interesovanja menja.
Imam utisak da se u Evropskom parlamentu pojavio nešto veći broj poslanika koji su izrazili podršku protestima, ali to još uvek ne predstavlja značajniji politički pritisak. Međunarodni mediji su obeležili godišnjicu tragedije u Novom Sadu, ali bez dubljeg nastavka priče.
U današnjem svetu, preplavljenom krizama, teško je da vesti iz Srbije dospeju na globalne naslovne strane. Pažnja najčešće raste proporcionalno intenzitetu nasilja. Čak i kada se nasilje dogodi, već sledećeg dana mediji prelaze na neki novi sukob ili novu tragediju. Tako funkcioniše današnji informativni ciklus.
Jedan od razloga zbog kojih ste odlučili da snimite film jeste činjenica da su protesti ostali gotovo neprimećeni van regiona. Ovo nije prvi put da se bavite borbama za demokratiju. Šta vas privlači ovim temama i zašto su vam važne?
Zanimaju me momenti kada se ljudi bore za svoja prava — kada ustaju protiv nepravde, korupcije, autokratskih režima, oligarhije, kada brane demokratiju i prirodnu sredinu. Iako je čovečanstvo napredovalo u mnogim oblastima, borba za slobodu neprestano se ponavlja. Često postoji osećaj da oni koji vrše represiju ponovo i ponovo odnose pobedu.
Većina velikih građanskih ustanaka kroz istoriju završila se neuspehom, a čak i oni koji u početku uspeju kasnije teško ostvaruju ono za šta su se ljudi borili. Zato me ovaj obrazac toliko intrigira: zašto ljudska društva ne uče dovoljno iz sopstvenih prethodnih uspeha i poraza.
Danas deluje kao da su dostignuća u oblasti demokratije i ljudskih prava ozbiljno ugrožena — kao da se svet kreće unazad.
Kako je izgledao vaš prvi kontakt sa studentima i protestima?
Do studenata sam došao preko novinarskih prijatelja iz Srbije i Bosne koji su pratili dešavanja. Obojica su me ohrabrila da dođem u Beograd i dokumentujem priču.
Naveli ste da je najveći izazov bio steći poverenje studenata. Da li ste ranije nailazili na takvu rezervisanost? Kako ste je prevazišli?
Na ličnom nivou ljudi su bili srdačni, ali su rizici i ograničenja bili vrlo jasni. Nije bilo lako ući u pokret. Postojala je i određena naivnost — verovanje da se distanciranjem od medija, organizacija i političkih struktura mogu izboriti potpuno samostalno. Da sam bio na njihovom mestu, ni ja ne bih lako verovao bilo kome spolja.
Slične dinamike viđao sam širom sveta. Neki pokreti brzo shvate važnost saradnje sa međunarodnim medijima, organizacijama za ljudska prava i drugim pokretima sličnih iskustava. U Srbiji su studenti često isticali da međunarodni mediji ne pokazuju interesovanje, ali je istina i da je bilo veoma teško dobiti pristup jer se informacije nisu objavljivale na engleskom i nisu bile dostupne van Srbije.
Uz vreme, strpljenje i dobar tim uspeli smo da probijemo te barijere. Posebno zahvaljujući producentu sa kojim sam radio i studentima koji su shvatili da je važno da njihova priča bude ispričana i međunarodnoj publici.
Studenti su probudili emocije koje je vlast gotovo ugušila. Da li je rad na filmu uticao na vas na emocionalnom nivou i kako se održava profesionalna distanca u takvim situacijama?
Naravno da vidim i osećam emocije, i naravno da imam empatiju. Nisam mašina. Ali te emocije mogu da se usmere u profesionalni rad — da pomognu u tome da tačno prenesem atmosferu i iskustva ljudi sa kojima razgovaram. Objektivnost je relativna, ali zato nikada ne preuveličavam i ne manipulišem činjenicama. To bi potkopalo sve što radim.
Kao dokumentarista, pokušavam da budem prisutan, ali neupadljiv, da pustim da se priča oblikuje sama. Studenti u filmu govore ne samo o svojim ciljevima, već i o dilemama, unutrašnjim podelama, kontradikcijama. To je deo svakog istinskog demokratskog pokreta i važno mi je da to ostane vidljivo.
Jedan aspekt koji posebno privlači pažnju javnosti jeste jedinstvo među studentima uprkos različitim političkim stavovima. Kako to objašnjavate?
Postoji snažan osećaj zajedništva, ali postoje i podele. To je normalno za prodemokratske pokrete. Iznenadilo me je koliko je građana podržalo studente, ali i koliko je bilo prostora za različita mišljenja.
Autoritarni pokreti funkcionišu jednostavnije: jedan vođa, jedna ideologija, hijerarhija i strah. U demokratskim pokretima postoji pluralizam — i to je njihova snaga, ali i izvor napetosti.
Film beleži i događaje 15. marta. Da li ste se tokom snimanja našli u rizičnim situacijama? Da li ste bili izloženi zvučnom topu? Šta vam se tog dana najviše urezalo u sećanje?
Nisam se našao u direktno opasnoj situaciji, ali je oprez bio ključan. U karijeri sam bio u mnogo gorim okolnostima, ali nikada ne potcenjujem rizik.
Bio sam ispred parlamenta kada je upotrebljen zvučni top. Osim samog zvuka, najneobičniji utisak bio je da su sve strane delovale spremno za nasilje. A ipak, na kraju se malo toga dogodilo. To me i danas intrigira. Čak smo čuli pojedine grupe kako govore da imaju naređenje da se povuku. I pitam se šta je odlučeno u pozadini što je sprečilo eskalaciju. Puno je doprinelo i to što su studenti pozvali građane da se udalje iz zone oko parlamenta.
Koja pitanja ljudskih prava su, po vašem mišljenju, studentske blokade najjasnije istakle?
I studenti i građani ukazuju na probleme koje već godinama navode i domaće i međunarodne organizacije za ljudska prava: nedostatak demokratskih mehanizama, korupciju, različite oblike zloupotrebe moći, ograničenu slobodu medija, pritiske tokom izbornih procesa, nepotizam. Veliki deo toga je vidljiv, ali mnogo toga ostaje van očiju javnosti — pretnje, ucenjivanje, zastrašivanje.
Novinari se suočavaju sa rastućim pritiscima i cenzurom, čak i kriminalizacijom. Sloboda medija je pod ozbiljnim pritiskom. Koliko je to opasno za ljudska prava?
Ovo nije problem samo u Srbiji — globalni je trend. Mediji jesu delom izgubili kredibilitet, ponekad opravdano. Ali i dalje veliki broj profesionalnih novinara, bilo da rade u malim, nezavisnim medijima ili u velikim sistemima, pokušava da sačuva standarde profesije.
Manipulacija informacijama nikada nije bila lakša. Algoritmi ljudima prikazuju samo sadržaje koji potvrđuju njihova postojeća uverenja. Malo ko se trudi da pogleda van sopstvenog mehura i razume druge perspektive. Čak i kada su činjenice jasne, ljudi zaslepljeni ideologijom ili strahom često odbijaju da ih vide.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
