INTERVJU Sajsi MC: Poeziju sam pisala pre muzike, „Šta žulja zgrade“ je moj povratak na početak

Zbirkom pesama „Šta žulja zgrade“ Sajsi MC se vraća tom početnom impulsu i prvi put se predstavlja kao književnica, otvarajući prostor za intimniji, ogoljeniji i tiši govor od onog na koji je publika navikla kroz njene pesme i nastupe.

U razgovoru za Danas Sajsi MC govori o dugom putu od sveski do knjige, razlikama između pisanja za muziku i poeziju, radu sa urednicom, odnosu prema gradu, nesanici, ranjivosti i strahu od forme koja zahteva potpunu iskrenost.

Šta Vas je inspirisalo da pređete sa muzike na poeziju, odnosno na zbirku pesama kao što je ‘Šta žulja zgrade?’ i kako ste osećali razliku u procesu stvaranja naspram rada na muzičkom materijalu?

– Istina je da sam ja ustvari krenula sa pisanjem poezije par godina pre nego sam ušla u muziku. Zaokružila sam priču ovom zbirkom jer sam zbog poenzije ušla u muziku. Prva želja mi je bila da još dvehiljadite godine objavim knjigu, ali mi je super što se tada to nije ostvarilo, već dvadeset šest godina kasnije. Te pesme koje sam tada pisala su bile pretenciozne i amaterske, drago mi je što sam ovim putem, preko muzike – iskustvo koje sam dobila bavljenjem ovim poslom – uspela da dobijem iskustvo za pisanje i što je to postalo nešto skroz drugo.

Prirodno sam imala potrebu da upoređujem procese pisanja. Što logističke, što kreativne. Poenzija i tekstovi za muziku su skroz drugačiji, a uporedo sam radila oba. Rad na knjizi je bilo potpuno novo polje za mene, vrlo osvežavajuće. Moram da priznam da nikada nisam radila urednički posao i tek kada sam sa urednicom ušla u ćešljanje rukopisa shvatila sam nove načine pisanja.

Puno smo radile zajedno i mnogo sam naučila. Moji tripovi da znam ove stvari nisu bili dobri – pisanje knjige je potpuno drugačiji format i ovo je jedna potpuno nova stvar za mene. Uzbudljivo je. Radujem se jer je zbirka izašla.

Naziv knjige ostavlja snažan vizuelni i emotivni utisak. Šta znači naslov ‘Šta žulja zgrade?’ i kako se on reflektuje u pesmama koje ste odabrali za zbirku?

– Za naslov Šta žulja zgrade zaslužan je Aleksa Krstić koji je prvi pročitao rukopis. On mi je dao vetar u leđa i pokazao mi neke osnovne stvari i forme pisanja ovakvog dela. Svoje pesme sam jednostavno stavljala u neke word fajlove i nisam ih odvajala po segmentima – sve je bilo nabacano. On je tematski razdvojio pesme. Nisam imala nikakav naziv. Pomogao mi je da taj rukopis zaliči na nešto i dao naziv zbirci koju je izvukao iz neke moje pesme, a da sam sama birala, verovatno ne bih primetila. Poeziju pišeš sam, ali ovo je timski rad, kao i sve ostalo u životu.

Teme koje obrađujem se ponavljaju i u muzici – kao što je nesanica, ali ovde sam dosta ogoljenija i ranjivija. Ima puno zapažanja za sam grad i moj boravak u njemu. Šta žulja zgrade mi je palo na pamet kada sam imala jednu situaciju, jako je smešna priča – desilo se izlivanje vode ispod kade, pa smo ispod kade našli neke stvari koje su majstori ostavili za sobom. Nikada nismo znali da ispod stoje flaše i konzerve.

Ta jedna scena iz života me je navela da počnem da razmišljam da li mrtve stvari, kada im nešto stoji ispod njih, a nije im mesto tu, zapravo žulja? Ima li nešto što ima ispod zgrada što postoji, mi ne znamo, a njih žulja? Mogu biti ljudske i životinjske kosti, grad ispod grada, igra na tu temu mi je bila jako zanimljiva.

U svojim tekstovima u muzici često koristite subverzivan jezik i oštre društvene komentare. Kako ste pristupili pisanju pesama za ovu zbirku, da li ste zadržali isti stil ili ste u ovom mediju tražili drugačiji govor?

– Imala sam vrlo svestan pristup za razliku od muzike gde idem intuitivno i ne razmišljam puno, već samo grunem pa šta bude. Ovde sam, iščitavajući pesme – jer sam ih pisala poslednjih 26 godina – shvatila da nema onoga što ima u muzici. Sve pesme koje imaju izrazito pornografski i erotski nadržaj sam izbacivala. Htela sam da se odvojim od tema koje u muzici ponavljam. Ovaj rukopis nije na tu foru, namerno sam razdvojila te dve stvari. Znala sam da postoji rizik da odvojim, što se kaže, mesa i krvi. Ali sam ipak ostala pri tom stavu jer sam želela da ovo bude potpuno drugačije od onoga što radim inače. Možda ću se tim temama vratiti u nekom drugom rukopisu, ali ovde su teme koje nisu bile dominante u mojim pesmama.

Književni rad često dolazi iz sopstvenog odnosa prema prostoru i ljudima. Kako biste opisali svoj odnos prema gradu i društvenim kontekstima koje obrađujete u ‘Šta žulja zgrade?’?

– Moj odnos prema gradu je vrlo subjektivan. Prenosim svoj lični doživljaj, a postoje ljudi koji sigurno doživljavaju nešto slično. Možda bi na ovo pitanje mogao da odgovori neko ko se bude bavio analizom rukopisa.

Vaša umetnost je dugo bila povezana sa socijalnim i političkim temama. Da li je zbirka pesama nastavak tog angažmana ili sagledavate neke druge lične i društvene motive?

– Ovde je manje socijalno političkih angažmana, svedeno je na minimum u samo par pesama. Sve ostalo su moje introspekcije, psihološka stanja, ima dosta depresije i tuge, kontinuiranog pisanja o mojoj nemogućnosti da spavam i koliko me to muči. Ima pesama o mog odnosa prema umetnosti i bini. Bavim se temama koje su mi nekada izazovne da ih stavim u pesmu. Ne bi zvučale dobro, ali kada se stave na papir su super. Ovo je uvid u ono što se dešava unutar mene, više sam se fokusirala na te teme.

Kakav razgovor očekujete između ove knjige i vaših slušalaca koji poznaju vašu muzičku karijeru? Misliš li da će ih poezija iznenaditi, ili se nadate da će otkriti novi deo sebe kroz reči?

– Ne znam šta da očekujem jer je zbirka tek izašla. Mislim da će i publici prijati nešto novo od mene. Nadam se da će im prijati ovaj drugi format i moje ogoljavanje jednako koliko je prijalo meni. Ima nečeg oslobađajućeg u tom ogoljavanju, jer onda ništa ne može da me povredi. Možemo naći tu neku povezanost na tu temu. Videćemo, ne mogu da predvidim u kojem obimu će pozitivne reakcije da se dešavaju. Meni je ova zbirka, u ovom trenutku, čak draža nego nastupi. Jako mi se dopada da iza sebe imam još nešto osim albuma i spotova.

Da li knjiga predstavlja novi pravac u vašem umetničkom identitetu? Kako vidite svoju ulogu, više kao reperke, pesnikinje ili argentativno kao autorke koja spaja te forme?

– Nadam se da ću uspeti da nastavim da ovo radim, a da paralelno snimam muziku. Volela bih da isprobam i druge forme, ne moraju biti nužno pesničke. Volela bih da obradim teme koje se tiču bizarnih iskustava koje sam imala u prošlosti. Mogla bih da zapisujem takve stvari kako ih vremenom ne bih zaboravila. Volela bih da paralelno uspevam u oba pravca.

U muzici mi je uvek falilo to nešto. Bilo mi je potrebno vreme da sednem i pročitam te sveske, jer se nikada nisam vraćala na ono što sam napisala. Zato smo urednica Nevena Milojević i ja imale puno posla oko češljanja svega. Imala sam viškove koje u startu nisam znala da treba da sečem. U budućnosti mislim da će moja urednica možda imati manje posla.

Možete li nam opisati kako ste radili na formi i ritmu u pesmama zbirke, da li ste koristili pristupe slične pisanju tekstova za muziku ili je ovo bio potpuno drugačiji proces?

– Proces je potpuno drugačiji. Krenula sam da radim ovo u trenutku kada je moj život dobio ritam da mora da postoji određena rutina – a to je kada sam dobila dete. Nisam više mogla da izađem napolje i da me nema dva dana, a takav sam život mogla da vodim ranije. Zato toliko godina nisam mogla da se skrasim. Bilo mi je potrebno da se fizički skrasim i krenem da radim. Džaba sam ja pisala i pisala kada mi dune, pa jednog dana ću to srediti.

Kada je konačno došao taj dan i krenula sam da otvaram haos u sveskama, da se ne sećam kada sam i šta pisala, pa da ima puno nedovršenih pesama … shvatila sam da moram da se skrasim. Rekla bih da u muzici nisam toliko pedantna, tamo je svašta moglo da prođe, a ovde je drugačije. Poezija u muzici može svašta da trpi, a ova na papiru ne. Bilo mi je bitno da svaku noć prekucam makar jednu pesmu iz sveske.

To su bili bebeći koraci za mene – preveliki obim posla zna da me emotivno uznemiri. Dve godine sam radila o sabiranju pesama koje već postoje. Neko veštiji bi to uradio brže, kod mene je to trajalo.

Kako su do sada reagovali vaši prijatelji i saradnici na ovu knjigu? Da li su očekivali da ćete se baviti ovom vrstom umetnosti?

– Moji bliski ljudi i okolina su me stalno pitali zašto ne radim na knjizi. Mene je to strašno nerviralo, pogotovo kada neko kaže – što samo ne napišeš? To me je dovodilo do ludila, jer mi je ova forma nešto prema čemu imam veliko strahopoštovanje.

Jako poštujem poeziju i prozu i nisam se osećala dostojno i spremno da započnem pisanje zbirke. To sam uradila tek kada sam se osećala dovoljno hrabro i samouvereno da otvorim svoje arhive jer nisam mogla da se suočim sa gomilom loših pesama koje sam napisala. Moj kriterijum da neke od tih pesama koje sam pisala više od dve decenije uđu u zbirku je bio – da li je skupo? U smislu, da li je meni skupo i da li je ugao obrade teme dobar.

Ako kažem da je šank erogena zona, kada stavimo laktove na šank – a to nikada nisam videla da je neko uradio i napisao, pa je to bio kriterijum. To su specifičnosti koje su samo moje. Svi su jedva čekali da se ovo desi i ovo jeste samo početak. Smarajuće mi je bilo s kojom lakoćom su ljudi mislili da se knjige piću.

Da li knjiga ‘Šta žulja zgrade?’ označava početak jedne nove faze vaše karijere? Možemo li očekivati još književnih projekata ili zbirki u bliskoj budućnosti?

– Nadam se da – da. Ostaje da vidimo šta ću raditi u budućnosti, za sada sam jako srećna što se ovo desilo. Volela bih da nastavim u tom pravcu jer se osećam ponosno na sebe što sam zakoračila u taj svet.