Photo by Dániel SzécsényiThy Catafalque, progresivni metal projekat pod vođstvom Tamaša Kataija, održaće koncert u Beogradu 22. novembra u Zappa Barci.
Prvobitno zamišljen kao blek metal projekat krajem 1990-ih, Thy Catafalque se vremenom razvio u jedan od najoriginalnijih glasova na savremenoj eksperimentalnoj sceni. Crpeći inspiraciju iz Kataijevih kulturnih korena, projekat kombinuje mađarske narodne melodije i jezik sa progresivnim aranžmanima i bogatim sintisajzerskim teksturama.
Pošto je projekat prvobitno bio solo studijski poduhvat Tamaša Kataija, živi nastupi su relativno retki i obično uključuju kompletan ansambl gostujućih muzičara koji oživljavaju višeslojne studijske kompozicije na sceni. Ne propustite priliku da bend čujete uživo 22. novembra, u organizaciji Nekroskop Bookinga.
Pre nego zasvira za beogradsku publiku, popričali smo sa Tamašom Kataijem iz ovog benda.
Thy Catafalque je oduvek prevazilazio žanrove — od black metala do nečeg što deluje bliže zvučnoj filozofiji. Kada pogledaš unazad, vidite li tu evoluciju kao prirodan razvoj ili kao svesnu pobunu protiv definisanja?
Nikada nisam smatrao da je Thy Catafalque buntovni projekat. Ne marim mnogo za svet u tom smislu, radim ono što mi prija, pa bih rekao da je to samo prirodan tok stvari kroz vreme. Može se savršeno poklopiti sa duhom vremena ili biti nešto sasvim drugačije, ali nikada nije rezultat svesne odluke u tom pravcu.
Vaša muzika je duboko ukorenjena u mađarskoj kulturi i jeziku. Kako vaše kulturno poreklo oblikuje emocionalni pejzaž tvoje muzike? Mislite li da slušaoci koji ne razumeju reči ipak mogu da „osete” značenje?
To je dobro pitanje. Mislim da muzika sama po sebi, kao i vokali, mogu da prenesu određene emocije bez poznavanja stvarnog značenja tekstova. To funkcioniše. Instrumentalna muzika svakako funkcioniše, tako da je to to. Možda ne znaš tačno šta reči znače, ali i ne moraš. Svaki slušalac tumači muziku na svoj način i šta god da ona znači njima — to je značenje. Moje mađarsko poreklo se svakako oseća, ali ima i mnogo drugih uticaja jer volim muziku i fasciniran sam njome.
Mnogi kritičari vašu muziku opisuju kao filmsku, gotovo kao svet koji se otvara sa svakom pesmom. Kada komponujte, da li muziku vizualizujete — pejzaže, boje, emocije — ili je to čisto auditivni proces?
Lepo je čuti da muzika izaziva takve emocije – oduvek sam voleo filmsku muziku i jednog dana bih voleo da komponujem nešto za film. Ne stvaram muziku svesno je vizualizujući. Pa, nisam siguran… Vidim boje, i ponekad postoji određeno raspoloženje, trenutak iz prošlosti koji pokušavam da dotaknem muzičkim sredstvima. Ali ako to pokušaš pregrubo, sve se rasprsne. Moraš biti nežan i pažljiv da te proces ne proguta. Najbolje je uopšte ne razmišljati o tome. Imaš početnu misao i onda je pustiš. Možda tada i stigneš negde.
Metal se često povezuje sa agresijom ili tamom, ali vaš zvuk više liči na kontemplaciju i prostranstvo. Koje emocije želite da probudite u publici?
Nemam takve nade. Mislim, sebičan sam. Ovo radim zbog sopstvenog zadovoljstva, jednostavno. I uživam u tome. Posle toga — šta bude. Ali primetio sam jedno: Thy Catafalque može biti mračan, masivan i težak, ali u njemu nema agresije. Nikada nisam uspeo da postignem određeni nivo agresije u muzici, verovatno zato što sam lično neagresivna osoba i ne mogu da izrazim agresiju. Tu verovatno gubim „metal poene“.
Pošto je Thy Catafalque počeo kao solo projekat, nastupi uživo su retki i posebni. Šta za vas znači prevođenje tako slojevite muzike na scenu, okružen drugim muzičarima i publikom?
Nikada nisam želeo da ovo izvodim uživo. Počeli smo 1998. kao duet, isključivo da pišemo i snimamo muziku. Nikada nismo imali ni jednu probu. To nas nije zanimalo, oduvek je bilo reč o komponovanju, ne o nastupanju. Prvi put smo svirali 2021, 23 godine i 10 albuma kasnije, kada sam bio, recimo, „primoran“ da to izvedem uživo — na albumu Mezolit. Bilo je jako čudno. Bio sam strašno nervozan, dok je publika delovala duboko dirnuto, što me obradovalo. Nisam očekivao toliko emocija od ljudi koji su čekali više od 20 godina da to dožive.
Posle te večeri shvatio sam da to za mnoge ima veliku vrednost i morao sam priznati da sam uživao na sceni. Zato smo odlučili da formiramo pravi bend za svirke. I evo nas sada – imali smo evropsku turneju, svirali na velikim i malim festivalima, mnoge rasprodate klupske koncerte. Ipak, moram sebe stalno da podsećam da ljudi vole ove pesme i da im one znače. Jer ja obično mislim da to nije ništa posebno. Ali jeste, na neki način.
Često spajate organsko i sintetičko — narodne melodije sa elektronskim elementima, metal sa ambijentalnim teksturama. Da li ta fuzija predstavlja metaforu za nešto veće, poput koegzistencije prirode i tehnologije, tradicije i modernosti?
To je metafora za to da zapravo ne znam šta radim — i u tom procesu se ne plašim da eksperimentišem ni sa čim i nemam poštovanja prema bilo kakvim granicama. Sve što mogu da pratim jeste moj ukus i osećaj za prave proporcije.
Kada pogledate današnju metal scenu — fragmentisanu, digitalnu, globalnu — gde se Thy Catafalque uklapa? Ili više volite da postojiš izvan bilo koje definisane scene?
Mi smo samo savremeni eksperimentalni metal bend, često čak ni metal. To je muzika, i to je sve. Prilično lična stvar zapravo. Kao soundtrack mog života.
Vaša muzika deluje kao poziv na introspekciju, a ne na beg. Misliš li da umetnost danas još uvek ima moć da ljude okrene ka unutra, u svetu opsednutom bukom i pokretom?
Nemam pojma, i ne spekulišem o umetnosti. Nisam siguran da uopšte želim da zovem Thy Catafalque umetnošću — nije na meni da to definišem. Lično, u poslednje vreme najviše uživam u mirnoj i tihoj muzici, pa čak i u prirodnim zvucima. Prošlog vikenda sam posetio porodicu u Makou, malom gradu na jugoistoku Mađarske, i šetao pored reke Maroš kroz laganu šumu. Kunem se da je to bilo najbolje popodne u celoj godini — okružen bogatim zvukovima jeseni i reke. Isto osećanje sreće uvek imam kad šetam po škotskim visoravnima. To je mešavina tuge, ispunjenosti i uzbuđenja što si deo života.
Ako bi mogli da svedete suštinu Thy Catafalque na jedan osećaj, jedan trenutak — koji bi to bio?
Dopada mi se slika o kojoj sam upravo govorio — hodati sam kroz beskrajno polje, sa radošću i tugom u srcu.
Bonus video:
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
