INTERVJU Zejna: „Umetnici nisu šamponi koji se prodaju na policama, mi smo ljudi“

Istovremeno, ponovo učestvuje na Pesmi za Evroviziju 2026 sa numerom „Jugoslavija“, pesmom snažne poruke o jedinstvu, ravnopravnosti i solidarnosti. U razgovoru za Danas, Zejna govori o muzici kao životnom pozivu, odgovornosti umetnika, romskom identitetu, aktivizmu, pritisku javnosti, ali i o tome šta za nju danas znači uspeh.

Prvi solistički koncert u MTS Dvorani zakazan je za 3. april. Šta za tebe lično predstavlja taj nastup i da li ga doživljavaš kao neku vrstu prekretnice u karijeri?

– Moj prvi solistički koncert jeste prekretnica u karijeri jer ljudi mene znaju kao nekoga ko je jako društveno angažovan, bavim se lepim, ljudskim, životnim temama, a s druge strane sam umetnica koja peva sve žanrove. Od pesama kao što su pesme Usnije, Esme i starih prelepih pesama, do mojih pesama „Najbolja“ i „Rumba“, s kojima sam se takmičila na PZE i imala sreće da budu hitovi.

Tako da, ovaj koncert jeste prekretnica u smislu da sam ja koncertna pevačica koja spaja i stare hitove, ali i nove kompozicije koje su u skladu s trendom i onim što ja želim da predstavim. Jako je širok muzički spektar koji se može predstaviti publici jedino koncertom. Tako da, MTS Dvorana i 3. april će biti posebni za mene i možda konačno odrediti, krunisati moju karijeru do sada, i odvesti je u nekom pravom smeru.

Kako izgleda proces pripreme za koncert te veličine, da li će publika čuti Zejnu kakvu do sada možda nije imala priliku da vidi i čuje?

– Potrudiću se da ponudim ono što ja volim, ali da pevam i ono što znam da publika od mene očekuje. Volela bih da to bude lepa i intimna atmosfera, koliko je to na koncertu moguće. Nisam neko ko ume da deli poslovni i privatni život, ja sam to što jesam i otvorena sam po pitanju svega – od svog mišljenja i stavova do želje da budem poštovana i voljena kroz muziku, a ne da to bude kroz druge načine na kojima estrada funkcioniše. To nisam ja. Sve što radim – radim uz veliku odgovornost i volela bih da to publika na koncertu i vidi i oseti.

Tvoja muzika često spaja savremeni pop zvuk sa elementima koji nose snažan lični i kulturni pečat. Kako danas vidiš svoj muzički identitet i koliko se on menjao od samih početaka?

– Najlakši i najbrži odgovor na ovo pitanje bi bio da mene nikada nije zanimao trend, već brend. Oduvek sam želela da ja budem brend kroz svoju muziku koja je samo moja, da šta god pevam ljudi mogu da kažu – Zejna – šta god da pevam, znaju da je to moje, iz srca, i da je lepo bez obzira na žanr kojem pripada. To nije želja da budem bolja ili lošija od drugih, već da bi moja karijera celog života bila moja i da bih mogla da živim i da se radujem svom poslu. To je moj život.

Mislim da sam nakon svog uloženog truda i situacija sa kojima sam se suočavala zaslužujem da imam dostojanstvenu i bogatu karijeru iza koje mogu da stojim. Ne želim da me niko usmerava u drugom pravcu, niti da mi to oduzme. Muzika koju stvaram sam ja i biće tako dok sam živa. Za to se borim.

Koliko ti je važno da pesme koje izvodiš imaju ličnu ili društvenu poruku, a ne samo komercijalni potencijal?

– Bitno mi je da dolazi iz srca. Bitno mi je šta ću reći i kako ću reći. Bitno mi je šta ću otpevati. Nisam samo pevačica, ja sam i majka i sestra i drugarica. Ja sam i građanka ove zemlje. Gledam i pazim na svoje reči, jer je iznošenje stava u javnosti velika odgovornost i zahvalna sam što su moji ideali u skladu s mojim željama. Ponosna sam na to bez obzira na uspone i padove. Sve je proces. Nisam zainteresovana za čist komercijalni pristup muzici. Umetnici nisu šamponi koji se prodaju na policama, mi smo ljudi.

Publika te prepoznaje kao umetnicu koja se ne ustručava da govori o diskriminaciji i položaju Roma u Srbiji. Da li smatraš da umetnici imaju odgovornost da se bave društvenim temama?

– Da. Odgovornost umetnika je ogromna – za sve što prenose ili govore. Umetnici imaju prilike da budu inspiracija, hrabrost, snaga i glas koji se čuje glasnije. Neke društvene teme i problemi o kojima sam pričala dolaze i iz ličnog iskustva. Tiču se i mog života. Moj stav je da je najefektnije govoriti o stvarima kada postoji lično iskustvo. Stvari se menjaju kada govoriš iz ličnog ugla. Svi smo mi ljudi i susrećemo se sa istim ili sličnim problemima, bez obzira na poslove kojima se bavimo. Problemi društva u kojem živim su i moji problemi.

Kao javna ličnost i Romkinja, često si u situaciji da „predstavljaš“ čitavu zajednicu. Kako se nosiš s tim teretom očekivanja i da li ti je on ikada bio ograničavajući?

– Prelepo mi je i važno mi je što predstavljam romski narod. Svoj narod! Prelepo mi je to što predstavljam ovu zemlju kao umetnica iz Srbije, u smislu da bez obzira na to ko, kada i gde sluša, mi smo uvek mi. Ja jesam predstavnica svog naroda i volela bih da sutra budem predstavnica svoje zemlje pred stranom publikom.

Divna je situacija kada svojim delima mogu doprineti da se određene stvari gledaju iz pozitivnog ugla i da dam dobar primer. Ljudi su navikli da sve bude predstavljeno kroz senzaciju, patetiku ili kroz predrasude – pogotovo kada je reč o manjinama. Uvek se trudim da pokažem pozitivnu stranu koju posedujem, dobru stranu koju poseduje moja porodica, a samim tim i ceo romski narod i svi ljudi u Srbiji.

Pristup je najvažniji, a moj pristup je ljudski i sve što radim, potpuno iskreno govoreći, radim da bi i meni bilo bolje, ali i da bi ljudima oko mene bilo bolje. Iskrena sam u svojoj borbi, ne samo za Rome, već i za sve ljude i njihova prava.

Koliko se tvoj aktivizam reflektuje na tvoju muziku, da li je scena prostor u kome se boriš, ili je borba ipak negde drugde?

– Svi se mi borimo, svakoga dana, u svakom smislu. I mi pevači i glumci i svi ljudi koji se bave javnim poslom. Ali, važno mi je da kažem da smo svi mi ljudi sa svojim privatnim životima, istim radostima i problemima sa kojima se susreći apsolutno svi. U celoj priči koja se tiče javne scene, muzike, eksponiranja, popularnosti – jako je bitno ostati mentalno stabilan i držati obe noge na zemlji.

Ako izgubiš sebe, svoju svest, predstavu o zemlji u kojoj se nalaziš i živiš, onda ništa nije važno i nema te muzike koja ti može pomoći. Moje postojanje je moja borba. Kroz svoje lične bitke, nadam se, mogu osnažiti i druge da i oni započnu ili nastave da biju svoje bitke. Nema veze da li je borba unutrašnja, ili se tiče sistema i društva u kojem ne funkcioniše sve kako treba. Rekla bih da je postojati, a onda i živeti i želeti da promeniš svet oko sebe i da ga učiniš boljim borba sama po sebi.

Da li primećuješ promene u načinu na koji se romska zajednica danas vidi u javnom prostoru i medijima, i koliko je, po tvom mišljenju, umetnost doprinela tim promenama?

– Ima dosta promena. Uspela sam da otvorim neke nove prozore ka pozitivnim narativima i za druge ljude koji imaju šta da ponude svetu, a bili su zaprljani predrasudama i generalizacijom koja nam se servira putem medija. Upoznala sam mnoge uspešne Rome, mnoge inspirativne aktiviste i aktivistkinje koji se takođe bore da promene sistem u kojem nas dele i svađaju jedne s drugima. Svedok sam da su pojedini ljudi i mediji vrlo često otvarali negativne, zlonamerne fioke i izvlačili loše primere kojima bi okarakterisali celu jednu zajednicu.

Da, svuda postoje negativni i loši primeri. Da, o tome treba da se priča. Ali, želim da edukujem ljude da pokušaju da razumeju zašto je do tih loših stvari došlo i ono važnije – kako možemo pomoći da se takvi negativni primeri isprave i da se ljudima koji su u životu možda dobili neke lošije karte pomogne. Vidim promene i vidim da postoji drugačiji pristup prema romskom narodu, a vidim i buđenje svesti u romskoj zajednici i njihovu želju da i oni ličnim primerima pokažu da mogu da budu uspešni ljudi.

Zajedno možemo da razbijemo predrasude kojima su nas trovali godinama unazad. Znanje i edukacija su ono što je potrebno svima. Jedino tako možemo napredovati. Umesto kritike, hajde pružite ruku. Evo ja ću prva uvek pružiti ruku i pomoći da dođe do pozitivnih promena. Umetnost i muzika su jako bitan deo i jednog naroda, pogotovo Roma.

Meni se, na primer, nikada nije sviđalo ni kako su nas predstavljali kroz muziku. Priče da svi Romi znaju da pevaju i da su svi pevači, nisu istinite. Obradujem se kada vidim i druge romske pevače da se u intervjuima vrate dostojanstvenom putu i da postoji uzajamno poštovanje novinara i mojih kolega.

Novac nikada ne može kupiti talenat, niti treba da bude razlog zašto je neko počeo da se bavi muzikom – a sve te predrasude i etikete moramo i možemo srušiti zajedno. Zdravo i prosperitetno društvo se ogleda u tome kako i na koji način se odnosi i tretira manjine i različitost.

Mnogi mladi iz romske zajednice u tebi vide uzor. Šta bi volela da oni pre svega nauče iz tvog puta, bez ulepšavanja i mitova o „uspehu preko noći“?

– Volela bih da mladi Romi vide svoju snagu, talente i potencijale. Kroz obrazovanje mogu da nađu svoj put i poslove koji ih čine srećnim, ponosnim i zadovoljnim ljudima. Volela bih i da vide mene kao neku osobu koja je verovala u sebe, a i u njih, i da sutra zajedno stvorimo svet u kojem smo svi jednaki, ravnopravni i ne delimo se na boju kože, izgled ili status.

Svojim primerom se trudim i da pokažem da muzika nije isto što i estrada i da je svaki talenat vredan poštovanja, ali da novac nije nešto što može da ga nadomesti. Ako bih mogla da budem sigurna da će ljudi izvući jednu stvar iz moje muzike – volela bih da to bude dostojanstvo.

Šta za tebe znači uspeh danas, rasprodata dvorana, autentičnost, ili osećaj da si nešto važno promenila, makar u životima pojedinaca?

– Rasprodata dvorana bi bila velika sreća, ponos i priznanje mene kao umetnice, ali i priznanje samoj sebi da sam sve ovo vreme bila dovoljno jaka i vredna snova koje imam od malih nogu. I sada verujem u sebe i nikada ta vera nije bila poljuljana, ali neizbežno je da neke stvari dolaze i kroz priznanje drugih ljudi i uspeha koji dolazi od spolja. Nekada to priznanje i uspeh kasne – ne zbog ličnog, već i zbog objektivnih društvenih okolnosti i predrasuda i problema, ali s druge strane, ovo bi bila potvrda i pobeda hrabrosti i biranja sebe.

Pored koncerta u MTS Dvorani, šta su ti sledeći koraci, novi album, novi zvuk, ili možda veći fokus na društveni angažman?

– Ne volim da radim stvari na pola, volim da budem sigurna u svaki svoj pokret i delo. Sve radim sama – od produciranja i muzike do PR-a i celokupne moje karijere. Naravno, imam i pomoć ljudi koje volim i poštujem, ali i sama radim naporno i borim se za sebe. Sve što dalje planiram je da kroz muziku budem svoja i da budem jaka.

Ove godine ponovo učestvujem na PZE sa pesmom „Jugoslavija“. Pesma govori o jedinstvu, ravnopravnosti, snazi, ljudima, ljubavi, svemu što imamo pred sobom a možda ne cenim dovoljno. To je divna pesma koja objedinjuje sve što mislim. Drugačija je od prethodnih pesama, uvek se trudim da ponudim nešto novo.

Sama Evrovizija se suočava s mnoštvom problema i velikim kontroverzama. Da li misliš da je za mnoge ljude takmičenje izgubilo smisao?

– Nadam se da će sve ipak biti sjajno, uprkos teškoj situaciji u kojem se takmičenje nalazi. Nigde nema mira i sloge, u celom svetu je teška situacija, a u nekima je čak i rat sa mnogo žrtava. I mi ne živimo sjajno, imamo milion problema u Srbiji, ali narod se bori za neki novi poredak. Razumem da u takvoj, celokupnoj situaciji, deluje i da je Evrovizija postala mesto koje kontrolišu globalna politička dešavanja.

Ali, to je neizbežno. Politika je svuda i meša se svuda, u svim sektorima i zanimanjima. Politika je sve oko nas. Mnogi ljudi su zbunjeni i ne znaju šta da misle, ali za mene je, od malih nogu, Evrovizija predstavljala muziku i jedinstvo. Uvek je spajala ljude i nacije. Žao mi je kada vidim da se te vrednosti narušavaju današnjicom na koju ne možemo da utičemo, ali moj zadatak i želja da nastavim da se borim za inicijalne vrednosti tog takmičenja.