Foto: Prvatna arhiva Koliku je štetu aktuelna vlast u 2025. nanela kulturi i njenim delatnicima, da li joj u 2026. preti potpuno uništenje, u kakvom su stanju pozorišta i njihovi ansambli u unutrašnjosti Srbije, šta misli o novom potencijalnom direktoru Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i zašto, kao i koji je neophodan korak da bi zemlja započela proces isceljenja — o svemu tome u intervjuu za Danas govori dramaturg Narodnog pozorišta Željko Hubač.
Da li je kultura u 2025. godini ugašena ili je pokazala odlučnost u otporu ucenama aktuelnog režima?
– Sve institucije u Srbiji su na aparatima za preživljavanje i u kakvom-takvom životu ih održavaju retki profesionalci koji još uvek imaju entuzijazam, društvenu odgovornost i jak stomak, sposoban da svari sve nekompetentnije rukovodioce koji nadiru niotkuda – ostatke sa dna kadrovske kace po kojoj aktuelna vlast panično grebe pokušavajući da ispuni formu, bez ikakve ideje o potrebi za sadržajem.
Kultura, koja je suštinski sazdana od sadržaja, decenijama je na marginama interesovanja svih nosilaca vlasti, zaokupljenih beskrupuloznom otimačinom. Umetnici su pritom prinuđeni da svoja dela stvaraju u okvirima takvih institucija i logično je da dele sudbinu proizvedenog društvenog haosa.
Međutim, ono što je karakteristično za ovu gangrenoznu fazu aktuelne vlasti jeste to da su u 2025. godini radnice i radnici u kulturi, a posebno pozorišni umetnici, označeni kao neprijatelji države i da se prema njima, kroz aktuelno Ministarstvo kulture, postupalo u skladu s tim.
Što se tiče otpora, umetnici su individualci i teško je od njih očekivati organizovani otpor značajniji od onog koji su do sada pokazali. Taj otpor jeste bio buran, ali je u suštini jalov, jer nije načinjen nikakav pomak ka boljem – naprotiv. Umetnici su svesni da su promene u kulturi neophodne, da je ovaj kulturni model neodrživ, ali njihova sposobnost da sagledaju širu sliku prirodno je omeđena potrebom da svoje biće realizuju kroz umetnički čin. Oni će, zbog instinkta za samoodržanjem, tražiti prostor za stvaranje i u okolnostima gorim od ovih.
Na kraju godine institucije kulture sumiraju dostignuća i najavljuju planove za narednu godinu. U kakvoj je poziciji Narodno pozorište u Beogradu i kako ocenjujete budžet za kulturu za 2026. godinu? Koje institucije ne treba da brinu, a koje su u problemu – i zašto?
– Ne samo Narodno, već većina teatara u Srbiji, kao i druge institucije kulture, zna da je njihov program rada za 2026. godinu tek spisak lepih ili manje lepih želja. Paradoksalno je da su u gotovo podjednako lošoj poziciji i oni koji su odlučili da ćute, kao i oni koji su glasni u pružanju otpora.
Krajem 2024. godine radio sam ozbiljniju komparativnu analizu stanja u pozorištima u odnosu na 2012. i tada sam, između ostalog, zaključio da je broj institucionalnih teatara ostao isti, ali da je broj zaposlenih u njima prepolovljen, dok je broj premijera opao za više od 40 odsto. Analiza kvaliteta izvedenih predstava još je poraznija.
Ako 2025. označavamo kao daleko najlošiju godinu u odnosu na prethodne, strah me je i da pretpostavim šta će se dešavati sa repertoarima u 2026.
Svi moraju da brinu, jer u sistemu apsolutno poremećenih vrednosti ne postoje zaštićeni, ma koliki im se budžeti obećavali u zamenu za navodnu lojalnost u koju sumnjaju i oni koji daju i oni koji uzimaju.
Tek kada shvatimo da su finansiranje i razvoj teatara, kao i njihovo kvalitativno pozicioniranje u mnogo širem kontekstu od našeg feuda, obaveza države, a ne stvar dobre volje, i da je društveni angažman pozorišta lekovit za zajednicu u celini, možemo govoriti o planovima i njihovoj realizaciji. Za tako nešto potrebna je vizija, a kapaciteti za nju više ne postoje ni na jednom nivou odlučivanja.
Kada se govori o problemima u kulturi, fokus je najčešće na institucijama u Beogradu. Kakav je položaj pozorišta i radnika u kulturi u unutrašnjosti Srbije?
– Na ovo pitanje želim da odgovorim jezikom činjenica, u meri u kojoj mi prostor intervjua dozvoljava, kako biste barem naslutili razmere problema. Jedan od umetnički najkvalitetnijih teatara u Srbiji, Narodno pozorište u Somboru, već nekoliko sezona ima ogromne probleme sa budžetom za produkciju, broj izvršilaca im se stalno smanjuje, a nedavno su ostali i bez suflera.
Subotičko pozorište ima ozbiljne kadrovske probleme u tehničkom sektoru, a ulazak u novu zgradu od 14.000 kvadrata dodatno će ugroziti održavanje repertoara.
Šabačko pozorište je dolaskom nove direktorke praktično zamrlo – već godinu dana nema novih premijera, a svi planirani reditelji su odbili saradnju.
U Leskovcu gradonačelnik glumce javno označava kao neradnike, dok u tom pozorištu već duže vreme nije režirao nijedan relevantan reditelj. Zgrada zaječarskog pozorišta zatvorena je za publiku odlukom inspektora protivpožarne zaštite.
U Užicu teatar mesecima nije imao direktora, a od maja nije realizovana nijedna premijera.
Kikindsko pozorište je prošle godine imalo godišnji budžet za produkciju manji od jednog rediteljskog honorara u beogradskom teatru. Kruševačko pozorište nema adekvatan magacinski prostor.
Iako je Zrenjanin u 2025. proglašen za srpsku prestonicu kulture, sredstva za produkciju obezbeđena su tek u avgustu. U Nišu je broj tehničkog osoblja nedovoljan, što je posebno vidljivo nakon otvaranja Male scene, koja ima lošu akustiku, neadekvatnu ventilaciju i slabu zvučnu izolaciju. Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu radi u neuslovnoj zgradi bez upotrebne dozvole.
Kakvo je stanje sa umetničkim ansamblima u pozorištima van Beograda i Novog Sada?
– Poražavajuće. Narodno pozorište u Vršcu ima 11 zaposlenih glumaca, u Pirotu ih je osmoro, dok Kraljevačko pozorište zapošljava svega sedmoro, od kojih jedna glumica obavlja i funkciju vršioca dužnosti direktora. Ukupan broj zaposlenih dramaturga, reditelja, scenografa i kostimografa u svim teatrima van Beograda i Novog Sada iznosi osam. Zbog toga ovi teatri u proseku imaju manje od deset igranja mesečno, što dovodi u pitanje samu svrhu njihovog postojanja. Osnivači to obilato koriste za konstantan politički pritisak. Dakle crno da crnje ne može biti.
Objavili ste da znate ko je viđen za novog direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, uz komentar koji ga diskvalifikuje za tu funkciju. Zašto?
– Pokušaću da odgovorim poređenjem: osim što sam diplomirani dramaturg, ja sam i inženjer elektrotehnike za energetiku. Kada bi mi neko ponudio da vodim Elektroprivredu Srbije, to bih odbio jer znam da taj posao ne bih umeo da radim. Teatar je možda manje važan od proizvodnje struje, ali za mnoge ljude on jeste suštinski bitan.
Godina za nama osvetlila je mahinacije ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Generalštabom. Sva reprezentativna udruženja tražila su njegovu ostavku. Verujete li da će se nešto promeniti u 2026. godini?
– Ne verujem. Živimo u zemlji u kojoj odluke donosi jedan čovek, dok su svi ostali puki izvršioci. Ne očekujem promene dok se ne dogodi ključni politički preokret. Mladi su već rekli šta misle – na nama je da im pomognemo ili da im bar ne smetamo.
Disciplinovanje
U intervjuu za Danas Željko Hubač ističe da su svim oblastima kulture uskraćena finansijska sredstva i upozorava da će vlast u 2026. godini biti još restriktivnija:
„Izostala su sredstva za filmsko stvaralaštvo, podrška pozorišnoj produkciji svedena je na istorijski minimum, urušeni su Fest, Bitef, Filmski susreti u Nišu i brojni drugi festivali. U 2026. možemo očekivati još radikalnije pokušaje disciplinovanja kulture, čak i po cenu njenog potpunog uništenja“, zaključuje Hubač.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
