Ivan Bilan (LU): Volim autsajderske junake, marginu, malog čoveka koji se bori, ne ide mu ništa, ali se smeje i drži ruke u džepovima i ide dalje

Kristina Milosavljević iz Zelenog kačketa prisetila se njihovog koncerta iz 2023, popričala sa dizajernerom omota njihovog albuma, a potom i sa Ivanom Bilanom, što prenosimo u nastavku.

April 2023. godine – koncert u Božidarcu, sviraju VHS Stereo, Roy i LU. Poster je izgledao tako da sam jedva razaznala ko uopšte svira pored VHS-a, koji nam je bio povod za odlazak te hladne večeri.

Božidarac leden kao i uvek, publike ima malo, u grupicama po ćoškovima i scene od te večeri mi nadolaze u obrisima. Ne znam da li smo Roy uopšte propustile, ako jesmo – izvinjavam se. Prvi (makar za nas) i najbolji su te večeri bili LU.

Kada su izašli na scenu, ispostavilo se da je grupa ljudi došla samo zbog njih i da znaju sve pesme. „Ko su ovi ljudi? Odakle je ovaj bend? Kako znaju sve pesme?“, a Šapčani na bini i u publici razvaljuju.

U tom trenutku LU jedva postoji na Instagramu, potpuna enigma, nemaju studijske pesme, jedini dokaz njihovog postojanja je neki lajv iz Šapca. Tamara i ja oduševljene, ne verujemo šta slušamo, ona odmah prepoznaje melodične Mariove bass linije, za koje će se ispostaviti da su obeležje benda kojima se mnogi stari i novi slušaoci dive.

Par dana nakon tog koncerta sam pitala Hadžu (VHS Stereo) da li ima kontakt nekoga iz benda LU, zatim sam ih na Instagramu nekako našla i samo poslala poruku podrške. Sve to je dovelo do ideje Ivana Lončarevića da nas poveže sa bendom, koji u tom trenutku u Down There studiju snima svoj debi album Ne mogu ništa sam i priprema se da objavi prvi istoimeni singl.

Tako je nastala naša, kako Mapa Mag kaže, ZK mikro etiketa. Tako je nastala ljubav prema ovom bendu koji je tek počeo da radi i raste.

Reč prijatelja

Za ovu priliku sam zamolila Nikolu Mijailovića Gileta – frontmena Slonza, dugogodišnjeg prijatelja benda LU i čestog gosta na njihovim koncertima, dizajnera omota njihovog albuma i raznih koncertnih postera, da kaže nešto o momcima:

„Prvi put sam ih čuo u moto-klubu Čivija u Šapcu. Došao sam samo da ih ispoštujem i popijem par piva jer nisam imao nikakva očekivanja, znao sam da je Bilan dobar gitarista, i to je to. Nema tu mnogo da se priča i objašnjava, zbog čega tačno i kako, al’ ja sam se naježio kad su upali u refren Kosmičke devojke i odmah postao fan broj jedan, (iako me svi stalno zajebavaju da sam kenjator, i da mi nikad ništa ne valja). Posle dve svirke i par proba kojima sam prisustvovao, znao sam sve pesme napamet i zaljubio se u njihovu muziku i Bilanove tekstove.

Mislim da su njegovi tekstovi u top tri na mladoj muzičkoj sceni (tu se bije sa Čučkovićem i Uzelcem iz Klotljudi), pa sam za neke svoje pesme besramno ukrao par stihova. Poklonio sam mu penkalo i jednu Moleskine svesku u linije da bi ga to inspirisalo i nateralo da malo više piše te pesme, i kratke priče. Posle par nedelja sam načuo da je upalilo i da je počeo, ali da ima samo jednu stranu na kojoj stoji 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10, ja sam Ivan Bilan.

Žiks je srce benda, jedina organizovana osoba i prilično sam siguran da jedini vežba svoj instrument. Moj tip bubnjara – čvrst, bez previše filozofiranja, svaki udarac mu je u ulozi pesme i mlati svoj instrument. Da nije njega, mislim da ova dvojica nikad ne bi izašla iz Mariovog podruma. Inače svakako veteran u bendu sa najviše nastupa i vrhunski vozač (što je užasno bitno, jer će ovaj bend mnogo da putuje).

Mario je moj omiljeni pokemon i najnaslušanija osoba koju poznajem. Od početka se divim njegovom pristupu bas gitari. Brat moj na svakoj svirci izgleda kao da kopa tonove. Skoro sam preuzeo ulogu basiste dok on nije tu, i imao sam priliku da malo dublje zađem u neke njegove muzičke odluke i tek sad vidim o čemu se tu radi. To vam je jedno tehnički zahtevno melodično mučenje instrumenta. Nemoj da sam čuo da ga je neko zezao što 70% svirke nije okrenut ka publici, on je tu došao da odsvira za sebe i svoju braću iz benda.

Sve u svemu – sastav koji mora da se čuje i vidi uživo. Nije to koncert, to može svako da navežba. To je svirka, a to se radi iz srca i muda, i to se ne uči nigde, ili imaš – ili sviraš koncerte. Ali najvažnije od svega je da su divni ljudi i ja sam ponosan što sam njihov prijatelj.“

Intervju

Kristina: Giletov gigantski poster za vaš koncert u Spratu sad gledam svakog jutra i nekako mi poručuje da je konačno vreme za ovaj intervju. U subotu, 20.12. svirate na istom mestu nakon godinu dana, u Bulevar Books-u. Znam koliko vam je značio taj koncert prošle godine, a znam koliko je pomutio i nas iz publike, toliko da sam izgubila novčanik te večeri. Kakva su ti sada sećanja na taj koncert i kako ti je protekla ova godina?

Ivan: Ta svirka nam je tad bila baš značajna i dalje je jedna od omiljenih. Živorad (bubnjar) je godinama pre toga svirao sa šabačkim bendom Baz tu pre Slonza i pričao je često kako bi voleo da i LU tu svira i da je super prostor, i ljudi i sve. Bili smo najprijatnije iznenađeni kako smo dočekani i primljeni tamo. Baš mi je draga ta svirka, sećam se kako smo sa vama blejali posle ispred, kao i Marija koji kupuje dve ploče Majlsa Dejvisa, nas koji se vraćamo odmah posle svirke za Šabac, naravno (to smo prestali da radimo konačno). Ujutru me budi poziv, zove me Instagram stranica Kvaka 22 i onda mi se vi javljate i tražite Gilov broj i pričate mi da si ti izgubila stvari…

Kristina: Eto, tačno je trebalo i mi da odemo sa vama za Šabac. Na dan izlaska vašeg debi albuma „Ne mogu ništa sam“ je trebalo da svirate u Bukbaru (Sremska Mitrovica), ali smo otkazali koncert zbog potencijalne kiše. Par nedelja nakon toga ste svirali u Gornjem Milanovcu, u legendarnoj AKC Obali i tada smo vas i upoznali uživo. Kakvi su vam bili prvi koncerti van Šapca? Kako je generalno bilo nakon što ste svoju muziku konačno podelili sa publikom koju ne čine samo vaši drugari?

Ivan: Imao sam bar ja neku vrstu frke pre nego što će biti objavljen taj album i generalno da te pesme čuje bilo ko sem nas trojice. Mario i ja smo često pričali i kao da smo se pripremali na neki hejt i neke negativne komentare. Ne znam odakle je to došlo, ali desilo se baš suprotno od toga. Velika podrška, vetar u leđa da nastavimo, neki lep zanos i ponos koji smo osetili kad se to konačno pojavilo. Ta svirka u Milanovcu isto tako, jedno od prvih iskustava da nas trojica putujemo prvi put nege gde ranije nismo bili i da treba da sviramo. Maštaš kao klinac da sedaš u kola i ideš sa drugarima da sviraš u neki grad i to se konačno dešava. Upoznali smo vas, momke iz Cactus Fields-a, baš srdačna atmosfera, podsetilo nas je sve to na Šabac, mali grad, svi se drže zajedno. Sećam se da smo gledali košarku pre svirke, Srbija na Olipijadi.. Predivno.

Kristina: Šabac se ne spominje eksplicitno u pesmama (još uvek), ali se duh ulica, mesta sastanaka i rastanaka, kao i duh ljudi koji vas okružuju jako dobro prenosi i oseća. Rekao si mi da često izlazite u Irish Pub, kod gazda Nindže. Da li su neke pesme nastale baš tu ili su makar insprisane nekim događajem/incidentom u tom pabu? O čemu priča ekipa koja ostaje do jutra? Kao još jedno mesto za druženje si naveo podrum kod Marija, gde inače imate i probe. Da li tu uvek vežbate i stvarate ili vam je potrebno da s vremena na vreme promenite okruženje?

Ivan: Da, nama je Irish Pub kao neka baza, mesto gde se sastajemo, družimo. Svi se tu znaju, gazda je legenda. Ne bih mogao nijednu pesmu konkretno da spojim sa tim mestom, ali mi tu svakako pričamo stalno o muzici i pravimo planove i slušamo muziku, družimo se, pijemo. Šabac se diretno ne spominje na prvom albumu, u jednoj budućoj je on glavni junak i spominje se. Neke pesme su adresirane (hahahaha), neke nisu. Nekoliko ljudi me je pitalo da li je Ljutito pesma o Mariju (to je i Milkić pitao) i eto jeste, on mi je bio u glavi dok sam pisao taj tekst i određena situacija. Inače, njemu bih voleo zapravo da napišem pesmu i dugo o tome razmišljam. Jedna od prvih osoba koje sam upoznao pored roditelja i sestara je on u životu. Voleo bih da napišem pesmu koju ću njemu posvetiti u znak prijateljstva, oslonca u životu, razumevanja i svega što smo prošli zajedno.

Kristina: Kada smo malo pričali o knjigama, rekao si mi da si kao mlađi voleo Selindžera, Fantea, Valjarevića, a u poslednje vreme čitao Pola Ostera, Džona Vilijamsa i Bekima Sejranovića. U tvojim tekstovima prepoznajem čvrstinu, odlučnost i usmerenost ka određenim događajima ili osobama, kao da si jasno imao ideju šta želiš da kažeš ili u nekim slučajevima – kome želiš da se obratiš. Šta te je privuklo kod ovih pisaca? Da li načini na koje se bore sa gubicima, unutrašnji životi njihovih junaka ili nešto deseto?

Ivan: Ne znam, stihijski sam ušao u čitanje i sve to. Slučajno sam otkrivao pisce, onda kad čovek krene da traži stvari se same pojavljuju, ljudi sa preporukama i književnost mi u poslednje vreme možda i najviše znači kao neko utočište. Nisam ja imao neku konkretnu ideju šta bih i kako bih rekao, naročito ne stilski. Pisao sam o tome što me tad opseda, prve su to lopte bile uglavnom, ali počelo je da mi znači i sam čin pisanja. Ne znam ni šta me je tim piscima privuklo. Volim autsajderske junake, marginu, malog čoveka koji se bori, ne ide mu ništa, ali se smeje i drži ruke u džepovima i ide dalje. Bori se, ne pati za nekim „velikim svetom“, ambiociozan je da bude hrabriji i bolji čovek, a ne da napravi neki veliki uspeh pa da onda paradira i bude miran zbog toga. Takvi me junaci privlače i daju mi snagu.

Kristina: Uvek sam mislila da su tvoji tekstovi jako lirični, smeli i oštri, samim tim sam se malo iznenadila kad si mi rekao da si tek nedavno počeo da prepoznaješ važnost istih u tuđim pesama. Počeo si od rok klasika – Tom Vejts i Leonard Koen, a od domaćih voliš tekstove koje piše Nikola Čučković za proto tip. Šta si otkrio u njihovim tekstovima? Kako misliš da će promeniti tvoje dosadašnje pisanje?

Ivan: Da, nije mene književnost rano osvojila tako, naročito ne poezija. Nemam šta ja da pričam o Vejtsu, Koenu, volim sve te pesme, Džef Bakli ima neke tesktove koje obožavam, Springstin mi u poslednje vreme znači dosta. Voleo sam, a volim i dalje Aleks Turnera i šta on radi. Mislim, to su sve opšta mesta i to svi znaju, nisam ja tu nista specičifan. Od domaćih isto volim svašta, dosta je tih tekstova uticalo na mene od Balaševica pa do KKN-a, Darkvuda, Klotljudi i Goribora. Proto tip me je generalno tad zatekao, jer sam ja bio u fazonu ajmo da se svira brzo, energično jako, da ima refren, da je glupo, a zarazno itd. I onda sam pustio taj album (s ivice sanjanja) koji stvarno ne žuri nigde i to mi je bio prvi šok, a onda i ti tekstovi koji su me baš dotakli. To mi je bilo prvi put da je tu neko iz moje generacije, a da me tako pogađa to sve. Postideo sam se malo svojih tekstova tad kad sam čuo taj album i meni je sve što boli proći će za sad najbitnija pesma ove generacije.

Kristina: Mario u slobodno vreme trči i pliva, Živorad takođe trenira, imate probe, čitate i gledate filmove. Novi Trirov film Sentimental Value si gledao sa ocem i obojicu vas je jako pogodio. Tvoj otac je takođe svirao gitaru i u više navrata si naglasio da je jako važan za tvoj muzički put i zaslužan za tvoju veštinu sviranja. Kako je bilo odrastati uz njega, šta si sve naučio i zašto ti je između ostalog važan Trir?

Ivan: Da, moje ćale se bavio muzikom ceo život. Prvo to rock ‘n’ roll, autorska muzika, da bi na kraju neslavno završio u kafani i celom tom svetu. Mnogo mi je značio, možda i najviše od svega. Odrastao sam među instrumentima, slušala se muzika u kući, ljudi koji su dolazili kod nas su isto bili muzičari. Tata me je vodio na probe, na svirke u kafanama, na koncerte raznorazne. Puno se pričalo o muzici, nepretenciozno, ali uvek ja njemu čuj ovo, on bude u fazonu čuj sad ti ovo i tako. Gledali smo sticajem okolnosti taj film zajedno, baš mi se dopao. Ne znam sad da racionalizujem šta i kako ali baš je ostavio taj film utisak na mene. Oslo, 31 avgust, od istog reditelja takođe. Volim filmove i oni mi isto znače dosta.

Kristina: Od važnijih koncerata u skorije vreme ste imali prvi nastup van Srbije – u Makedoniji, kao i prvi samostalni koncert u Beogradu (zanimljivost: pred dolazak u Bg su morali da obiju auto koji su slučajno zaključali, a ključ ostavili unutra). Da li osećate nekad strah da nešto neće proći dobro, da neće uspeti? Kada strah nestaje?

Ivan: Nama su od prve svirke počele neke incidentne situacije da se dešavaju. Kad je trebalo da počnemo prvu pesmu na prvoj svirci, Mariju se pokvarila gitara. Sad smo na granici makedonskoj imali pretresanje i sve ostalo. Dve večeri pred Hali Gali na kom je trebalo da sviramo sam završio na operaciji slepog creva. Mario se nedelju dana pred Exit povredio, nismo znali hoće li moći da svira. Sad smo uspeli da zaključamo auto sa ključem unutra, tako da se nastavlja niz. Sve manje se plašimo, idemo u sve ovo iz najbolje i najčistije namere i nekako se nadamo da će nam se tako i vratiti. Ja nemam neki ogroman strah od same svirke, iako me ljudi stalno ubeđuju da treba da sam opušteniji, da budem ovakav ili onakav na bini, ali šta znam, sve je manji strah. Odgovornost raste, ali tako i treba da bude.

Kristina: Snima se novi spot, konačno! Do sada imamo Ne mogu ništa sam i necenzurisani Brzo, brzo. Za koju pesmu snimate spot i kada možemo da ga očekujemo?

Ivan: Snimili smo ove nedelje spot u Šapcu za pesmu koja još nema naziv (to je ta gde se pominje Šabac). Spot opet režira naravno Ilija Petrović, naš prijatelj i brat, uz pomoć svojih drugara. To bi trebalo uskoro da izađe. Plan je da u januaru snimamo i spot za pesmu Negde, što dalje to je za sad naziv. Nadam se da ćemo i to uspeti da izguramo, tako da ćemo sa dve nove pesme ući u sledeću godinu. Na proleće verovatno opet studio i snimanje novih pesama.

Kristina: U Novom Sadu ovog puta ne nastupate sa bendom Grizete, već sa drugom šabačkom trojkom Soba Smrdi Sve, koji su nedavno objavili EP manje. Još jedan novi bend i još jedan potpuno novi izraz. Često svirate u Šapcu i sa bendovima Vermilion i Sprž, a Gile iz Slonza vam gostuje kao druga gitara. Novost je to što će ove subote baš on menjati Marija na basu. Da li postoji neka uhvatljiva. zajednička nit ili iskustvo koje povezuje gorepomenute šabačke bendove, možda neka vrsta slobode ili žudnja za nečim novim?

Ivan: Da, kao podrška u subotu pre nas svira verovatno trenutno jedan od luđih bendova na sceni – Soba Smrdi Sve, takođe bend iz Šapca i bend sa etikete Zeleni Kačket. Povezuje nas pre svega drugarstvo i međusobna podrška. Mladen koji svira u Sobi je išao sa mnom u odeljenje u osnovnoj školi. On, Mario i ja smo imali prvi bend zajedno. Andrić koji svira bas u Sobi, je moja generacija iz Gimnazije. Zajedno smo pokrenuli svirke autorskih bendova u Šapcu posle korone kad se ništa nije dešavalo. Tu bih naročito istakao zalaganje Vlade i Miloša iz benda Vermilion koji su na neki način pokrenuli sve nas tada u Šapcu. Pomenuo bih Enkor bend, čija su dva člana iz Šapca, Andrejin krst je isto bend iz Šapca, sa Spržom smo svirali pre Goblina u KST-u prošle godine. Dešava se nešto, nekakva scena postoji i podržavamo se koliko možemo.

Kristina: Kraj početak, napiši nam deo teksta neke neobjavljene pesme.

Ivan:

naš poslednji susret bez trunke smisla,
kao taksista sa kojim ne razgovaram ništa
mom izmučenom licu fali malo smeha,
pivska pena ti ostavlja brkove iznad usana
a na obrazima senka od tvojih dugih trepavica,
ja ne znam gde da gledam i šta da pričam

konstruišem sliku o sebi, foliram se, naoružan odbrambenim mehanizmima
samo izmišljam brige uzaludne kao telefon koji zvoni
u mračnoj sobi nekog dalekog grada
i nisam raspremio krevet, nisam došao na vreme,
ne interesuje me takmičarski duh, priče o motivaciji, rekordi i norme
sanjam o tome šta je moglo biti, dok tuga pleše ivicama ovih očiju

Bend LU možete čuti 20.12. u Bulevar Books-u, uz bend Soba Smrdi Sve.