Ivana Ivković povodom izložbe „InterMediaArt“: Sećanje nije stabilna arhiva, već proces stalne reinterpretacije

Izložba daje pregled dosadašnjeg delovanja Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV, sa fokusom na razvoj novih medija na domaćoj umetničkoj sceni u proteklim decenijama, kao i na pitanja kolekcioniranja i očuvanja novomedijskih umetničkih praksi.

„Monument: bez izgubljenih“ nastalo je 2021. godine i prvi put je izvedeno na izložbi EVROVIZION.CROSSING STORIES AND SPACES u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Kako se navodi u kustoskom tekstu, „ovaj rad problematizuje proces dekonstrukcije i rekonstrukcije rodnih uloga u političkom, etičkom i simboličkom promišljanju biopolitike ženske percepcije“. Možete li nam reći nešto više o inicijalnoj ideji i motivaciji za nastanak ovog dela?

MONUMENT: No One is Lost (Spomenik: Bez izgubljenih) nastao je iz višegodišnjeg istraživanja delegiranog performansa, započetog trilogijom In Him We Trust, i predstavlja refleksiju o trenutku kolektivne transformacije – društvene, političke, etičke i simboličke. Rad polazi od pitanja kako telo, a posebno muško telo, funkcioniše unutar sistema moći i hijerarhije, ali i kako se ti sistemi mogu preokrenuti kroz direktnu izloženost i ranjivost, inverzijom pogleda i ustaljenih obrazaca percepcije.

Performans okuplja trideset pet muških izvođača unutar muzejske arhitekture, polazeći od skele koja direktno referiše na rad In Him We Trust – performans koji se bavio pitanjem verovanja i momenta presude u ikonografiji Strašnog suda, da bi se potom proširio kroz prostor muzeja i izložbe. Njihova nepokretna ili minimalno koreografisana prisutnost aktivira prostor i okolne umetničke radove, uspostavljajući polje između prisutnosti i odsustva. U tom polju telo postaje instrument senzibilnosti i medijator između arhitekture, kolektivnog pamćenja i publike.
Inverzijom tradicionalnog muškog pogleda (male gaze), izložena muška tela gube konvencionalnu moć i autoritet, dok publika iz pozicije posmatrača postaje svedok i učesnik. Time se otvara napet prostor između kontrole, senzualnosti i odgovornosti, u kojem se pogled vraća onome koji gleda.

Na filozofskom planu, performans istražuje trenutak „posle kraja“ – posle revolucije, izvesne katastrofe ili radikalne promene, kada se stari narativi urušavaju, a nove forme slobode, etike i kolektivnog života ostaju otvorene, u potencijalu ili nedovršene. U tom smislu, ovo je priča o preuzimanju odgovornosti i mogućnostima poverenja. Kroz inverziju pogleda, telo postaje refleksivna površina društvenih struktura, istorijskih slojeva i kolektivnih anksioznosti, dok publika biva suočena sa sopstvenom pozicijom u lancu gledanja, moći i odgovornosti – ne kao spoljašnji posmatrač, već kao aktivni učesnik u njihovom održavanju ili transformaciji.

Važna konotacija ovog dela je mesto pojedinca u prostoru novoosvojene i stečene slobode, odnosno suočavanje sa nepoznatim, „drugim“. Zbog čega vam je važna ova tema?
Tema „drugog“ i mesta pojedinca u prostoru slobode reflektuje složenost savremenog društva. U performansu, izvođači stvaraju kolektivno telo koje je u isto vreme ranjivo i senzualno, a publika postaje neodvojiv deo tog polja. Susret sa „drugim“ i proces prepoznavanja ranjivosti – sopstvene i tuđe, otvara prostor za kritičko promišljanje hijerarhija, privilegija i moći.
Ova tematika je važna jer pokazuje da sloboda nije pasivno stanje, već aktivan proces koji se oblikuje kroz odnose između tela, pojedinca i kolektiva. Kroz iskustvo izloženosti i direktnog suočavanja sa nepoznatim, telo postaje polje pregovaranja, u kojem se moć, kontrola i etička odgovornost prepliću. Rad istražuje kako kolektivna iskustva oblikuju pojedinca i obrnuto, ukazujući na to da su sloboda i odgovornost uvek intersubjektivne kategorije.

Izložba InterMediaArt kao celina bavi se novomedijskom umetnošću, ali isto tako i načinom na koji se ona čuva i arhivira. Kako se vi odnosite prema novomedijskoj, multimedijalnoj, digitalnoj umetnosti? Da li je za vas postojao neki „trenutak odluke“ u kome ste rešili da umetnosti pristupate na ovaj način, ili je ovakav pristup došao postepeno i spontano?

Moj interes za multimediju i digitalne formate proizlazi iz temeljnog pitanja sećanja: šta zaista ostaje nakon što se neki performans – događaj, delegirani, participativni rad završi i koliko je ono čemu se vraćamo pouzdano. Performans kao događaj ne prestaje u trenutku izvođenja – on nastavlja da živi kroz priču o sebi, kroz fragmentisana sećanja učesnika i svedoka, kroz prepričavanje koje se vremenom krivi, premešta i dopisuje. Sećanje nije stabilna arhiva, već proces stalne reinterpretacije, podložan zaboravu, projekciji, želji.

U tom smislu, dokument ne stoji nasuprot sećanju kao njegova korekcija ili garancija istine. Naprotiv, dokumentacija je jednako problematična: ona selektuje, kadrira, zamrzava i time proizvodi novu verziju događaja. Video, zvuk i digitalni zapisi ne potvrđuju ono što se desilo već proizvode paralelnu realnost performansa, u kojoj se iskustvo prevodi u trag, a telo u sliku. Ono što nazivamo dokumentom uvek je već interpretacija.

Multimedija mi je zanimljiva upravo kao mesto susreta ova dva nepouzdana sistema – sećanja i dokumenta. Između onoga što mislimo da pamtimo i onoga što nam je sačuvano, otvara se prostor tenzije u kojem performans dobija novi život. Taj život nije ni autentičan ni lažan, već nestabilan, fragmentisan i podložan ponovnom čitanju.

Rad sa digitalnom arhivom zato nije pokušaj očuvanja performansa, već njegovo izlaganje vremenu. Pitanje nije kako sačuvati događaj, već kako prihvatiti da se on neprestano menja: u pamćenju, u zapisu, u priči. U tom pomeranju, multimedija postaje kritičko polje u kojem se preispituje ne samo umetničko delo, već i sama mogućnost pamćenja.

Kada govorimo o „arhivskom“ kontekstu – na koji način vi razmišljate o „skladištenju“ dela koja se ne mogu arhivirati na klasičan način, kako kada govorimo o fizičkim objektima? Kako vi pristupate onome što je već izvedeno u formi perfomansa ili instalacije? Gde i kako u tom procesu vidite ulogu Muzeja i Galerija, a kako vašu ličnu ulogu?

Kada govorimo o „arhiviranju“ performansa, za mene je važno da odmah problematizujem sam pojam skladištenja. Performans ne nestaje zato što se ne može sačuvati, već zato što odbija da bude stabilizovan. Ono što ostaje nije objekat, već niz tragova: sećanja, zapisi, priče, telesne senzacije i interpretacije koje se vremenom menjaju. Arhiva, u tom smislu, nije mesto očuvanja, već mesto konflikta između onoga što je bilo i onoga čega se sećamo da je bilo.

Pristup onome što je već izvedeno ne zasniva se na pokušaju rekonstrukcije ili fiksiranja rada, već na prihvatanju njegove promenljive prirode. Fotografija, video, zvuk i tekst nisu neutralni nosioci istine, već alati koji proizvode novu verziju događaja, često udaljenu od izvornog iskustva, ali jednako relevantnu. Dokumentacija ne garantuje vernost, već otvara prostor za nova čitanja, “pogrešna” sećanja i nova – vrlo često kada je delegirani performans u pitanju, društvenim promenama izmenjena značenja.

U tom procesu, uloga muzeja i galerija nije da „čuvaju“ performans, već da preuzmu odgovornost za kontekst u kojem se njegovi tragovi ponovo aktiviraju. Institucije postaju mesta selekcije, montaže i tumačenja – prostori u kojima arhiva ne funkcioniše kao zatvoreni fond, već kao živo, nestabilno polje. Muzej ne produžava život rada time što ga konzervira, već time što omogućava njegovo stalno preispitivanje.
Moja lična uloga u tom odnosu nije u kontroli značenja, već u postavljanju uslova u kojima se rad može ponovo čitati bez iluzije konačnosti. Umesto autoriteta nad arhivom, zanima me odgovornost prema njenoj otvorenosti. Performans u tom smislu, nastavlja da postoji ne kao dovršeno delo, već kao proces koji se neprestano pregovara – između institucije, dokumenta i sećanja onih koji mu se vraćaju.