„Ja ubijam divove“: Užasi odrastanja u (ne)realnom svetu

Strip „Ja ubijam divove“, koji je na srpskom objavio Darkwood, prati Barbaru Torson, devojčicu koja od problema iz stvarnog sveta beži u veštački, u kome vidi razna stvorenja, pa tako i naslovne divove.

Ona je apsolutno ubeđena u to da joj se obraćaju različita stvorenja, koja je upozoravaju na dolazak divova, zbog čega mora da se pripremi kako bi odbranila svet.

Usled toga, ništa što se dešava oko nje ne deluje joj bitno, na časovima u školi čita knjige i u slobodno vreme zamišlja scenarije u kojima se suočava sa različitim vrstama divova.

Pritom, nije ni baš prijatna prema ljudima oko sebe, mlađem bratu ni starijoj sestri koja se brine o njima, a pogotovu ne prema drugoj deci u školi i ljudima na ulici.

Džo Keli i Ken Nimura polako nam grade atmosferu u kojoj glavna junakinja ne postaje nimalo simpatičnija kako vreme protiče, a u jednom trenutku ni sami nismo sigurni kojoj verziji realnosti treba da verujemo – njenoj ili svih ljudi oko sebe.

Sve ovo u stripu „Ja ubijam divove“ predstavljeno je specifičnim stilom koji je teško uporediti sa nekim drugim delima, što umnogome doprinosi prepoznatljivosti.

Taj vizuelni identitet i atmosfera otuđenosti ciljano su tu kako se ne bismo odmah povezali sa Barbarom iako, siguran sam, ima onih koji će je i te kako razumeti i bez nekih posebnih objašnjenja.

Međutim, kako se klupko odmotava, razvijaju se i njeni odnosi sa ljudima oko sebe, sa jednom i jedinom drugaricom iz škole, ali i psihološkinjom koja zaista radi svoj posao.

Ona, pored Barbarine starije sestre, praktično postaje jedina odrasla osoba koja ima živce da je trpi i kojoj je stalo da u potpunosti razume devojčicu u vrlo osetljivoj fazi života.

Već iz ovoga jasno vam je da se iza naslova „Ja ubijam divove“ krije nešto više od akcije i da je fokus prevashodno bačen na psihološki aspekt odrastanja.

Ali, ne brinite, divovi se pojavljuju, samo vam neću otkriti u kom obliku i sa kojom tačno funkcijom, jedino ću reći da ih Nimura crta na vrlo zanimljiv način, o čemu ima više reči u odličnom pogovoru.

Do kraja stripa razjasne se dileme šta je stvarno i šta nije i konačno želimo ne samo da Barbari kažemo da je razumemo, već i da je zagrlimo i kažemo joj da će sve biti u redu.

A možda je ona ta koja nama kaže da će sve biti u redu i na koju treba da se ugledamo, makar u onu verziju sa kraja priče.

Zbog svega toga, „Ja ubijam divove“ jeste delo u koje se treba opustiti bez osuđivanja, jer ćete ga nakon čitanja zatvoriti puni razumevanja.