„Ne želim da budem ni žrtva, ni heroj”: Jaroslav Bulavin, ruski umetnik i autor viralnog snimka “Sve Mir”, koji je proteran iz Srbije

Samo dve nedelje kasnije, stigao mu je nalog da napusti Srbiju i zabrana ulaska na godinu dana.

U razgovoru za Nova.rs Jaroslav otkriva šta se sve dešavalo iza kulisa slučaja koji je odjeknuo u javnosti i sumira svoje iskustvo u Srbiji, kao ruskog emigranta, ali i umetnika spremnog da rizikuje.

Kada i kako ste došli u Beograd?

Došao sam 2022. godine zajedno s talasom ruskih iseljenika. Pre toga sam čitavu 2022. godinu putovao po filmskim festivalima — bio sam u Emiratima, Jermeniji, Gruziji, Albaniji, Turskoj, Rusiji…

 Glavno pravilo za odnose sa Srbima: „Na sve reci DA“

Koliko je bilo teško da se uklopite u novu sredinu, pronađete prijatelje ovde, razradite posao…?

Odmah sam uspeo da se integrišem u kulturni život Srbije zahvaljujući svojim srpskim prijateljima, koje sam upoznao još pre preseljenja, na filmskom festivalu u Jermeniji. Moj glavni vodič u Srbiji bila je pevačica i kulturna radnica Simonida Stanković. Sprijateljili smo se zahvaljujući zajedničkoj ljubavi prema ruskoj kulturi. Kada sam se preselio u Srbiju, ona mi je postala vodič kroz srpsku kulturu, upoznala me s mnogim zanimljivim ljudima i tradicijama.Tada sam i formulisao svoje glavno pravilo za odnose sa Srbima: „Na sve reci DA“.Rusima je teško da se pokrenu, da izađu iz zone komfora, ne zbog snobizma ili nezainteresovanosti za Srbiju, već zbog stresa emigracije.
.
Ipak, Rusi u Srbiji uglavnom se drže po strani kada su aktuelni protesti u pitanju. Kako ste vi doživeli studentske proteste kada su počeli? Koliko ste bili upoznati sa situacijom? Zašto ste odlučili da učestvujete?

Živeo sam u zgradi kod Brankovog mosta i većina ruta protesta prolazila je ispod mojih prozora.
Video sam kako rastu. Uprkos tragičnim okolnostima koje su ih izazvale, fascinirala me njihova mirna, čak i svečana atmosfera — to mnogo govori o srpskom narodu.U tim marševima osećala se praznična energija, karneval, zajedništvo. Takođe sam osećao podršku protestima u okruženju u kojem sam bio. Ali ne smatram da sam učestvovao. Moja uloga je bila pogled sa strane, iz kosmosa, ne iznutra. Kao umetnik, nisam mogao da zanemarim te prizore, jer to je bila lepota stvarnosti oko mene.
A potraga za lepotom je smisao mog života. Smatram da ti snimci ne pripadaju meni, već učesnicima. Zato sam ih i delio javno.Ipak, trudio sam se da ostanem politički neutralan, kao što bi trebalo svaki novinar ili dokumentarista. Moja uloga je da dokumentujem i poetizujem stvarnost, ne da izražavam političke stavove.
Kao što ste primetili, ruski emigranti uglavnom se klone srpske politike, ne zbog nezainteresovanosti, već zato što bi za odgovorno učešće bilo potrebno potpuno uranjanje u kontekst, što nije svima dostupno. A drugo, većina nas već nosi bol zbog svoje domovine — i za dve takve boli jedno srce nije dovoljno.

Kako su vaši prijatelji van Srbije reagovali na objave?

Podržali su me. Ali pošto nisu u kontekstu, vide sve što se desilo kao neku avanturu.

„Sve Mir“ – umetnički pogled na Slaviju 15. marta

Kako je nastao „problematičan“ snimak sa Slavije? Jeste li znali da vam je bila potrebna dozvola za dron?

Do ispita za licencu bile su mi ostale još dve nedelje. Položio sam ga 27. marta, sa samo jednom greškom. Dakle, nisam imao mogućnost da snimam legalno. Ali i s licencom mi to ne bi dozvolili, jer je vojska zatvorila nebo za letove. Ali tog dana sam video više dronova u vazduhu (jedan me je zamalo udario, vidi se na snimku), iznad Slavije ih je bilo desetak. Moji snimci čak nisu ni najpopularniji. Oni koji su iste večeri osvanuli na internetu skupili su desetine miliona pregleda.
Znao sam da moj adut nije brzina, već umetnički pristup. Tog dana oblaci su bili niski, pa sam snimao raznim tehnikama, uključujući prolazak kroz oblake kao kroz svemirsku maglinu. Na kraju sam napravio sferičnu panoramu — tako je nastao „Sve Mir“. Njegova vrednost je upravo u tom metaforičkom, simboličkom „pogledu iz svemira“, koji običan dokument pretvara u umetnost. Čuo sam da ljudi čak tetoviraju tu sliku.
Ali verujem da nisam kažnjen zbog rada „Sve Mir“, već zbog niza snimanja uopšte, posebno dnevnih kadrova mase od Ušća do Skupštine, koji su, koliko sam kasnije shvatio, mogli steći vrednost po cenu njihove jedinstvenosti.

Kako ste to zaključili? Šta se onda dešavalo? Koji je bio zvanični razlog za nalog da napustite Srbiju?

Dobio sam anonimnu poruku — prijateljsko upozorenje da sve obrišem i da mogu imati problema.
Potom su me pozvali na razgovor u Ministarstvo za spoljne poslove, i jer me u subotu nisu zatekli na adresi (ni na stambenoj ni na registrovanoj poslovnoj), posumnjali su da ima problema u mom poslu (samostalni sam fotograf i snimatelj). Na osnovu toga odmah su mi izdali rešenje da napustim Srbiju na godinu dana i isekli mi boravišnu dozvolu. Imao sam sve dokaze da mi je posao legalan, ali ih nisu uzeli u obzir. Odbijene su i žalbe i zahtev za odlaganje u sudu.

Šta mislite, šta se zaista krije iza te odluke?

Sudeći po komentarima na moje snimke, oni su dobili ne samo umetnički i dokumentarni, već i politički značaj — recimo, moguće je prebrojati ljude na protestu.
Nisam slutio da mogu postati deo političke igre. Odgovoran sam za svoje postupke, ne za tuđe reakcije na njih.
Za sve što se tiče prekršaja sa dronom — prihvatam punu odgovornost. (Doduše, niko me nije formalno optužio, sve su to moja nagađanja na osnovu žurbe i nejasnoće u optužbama.)
Ali, sledeći istu logiku, ne mogu da priznam pravednost ni navodnog političkog progona i mogućnost korišćenja u svoju odbranu onih argumenata o političkom značaju mojih kadrova. Jer i to i to je rezultat nepredvidive reakcije na moje postupke, a za reakciju, kao što sam rekao, nisam odgovoran.
Puškin je rekao: „Nije nam dato da znamo kako će se naša reč odraziti.“
Ja nisam političar, ja sam umetnik, ušao sam u sve to slepo, ali spreman. Takav je umetnički nagon: bolje snimiti pa ispaštati, nego ne snimiti pa se kajati. Verujem da su moji lični gubici beznačajni naspram istorijske vrednosti tih snimaka. Ako sam to odlučio, moram i da stojim iza toga.

„Ne želim da budem ni žrtva, ni heroj“

Kako ste reagovali na zabranu? U rešenju koje ste objavili stoji da važi do kraja marta 2026. godina.

Naravno, bio je to ogroman stres, uprkos mojoj hrabrosti. Ceo moj život koji sam gradio u Srbiji srušen je za sedam dana. Imao sam velike planove — nove izložbe, kulturne večeri, umetničke projekte, predavanja. Moji roditelji su kupili kuću i žive ovde, brat sa porodicom takođe, imam mnogo srpskih i ruskih prijatelja, profesionalne kontakte… Čak sam imao ponudu za posao u velikoj produkciji, zbog koje sam i želeo licencu za dron, kako bih mogao da snimam legalno. Sve je to srušeno, a ja sam se našao između mnogih mišljenja — od najstrašnijih do najumirujućih. Zahvalan sam svima koji su mi pomogli i podržali me: poznatima, nepoznatima, pravnicima, aktivistima. Ali u tom haosu bilo je teško čuti sopstveni glas i formirati stav. Na kraju sam uspeo, najviše zahvaljujući mudrosti advokata koji su me odvratili od impulsivnih izjava. Zahvalan sam im na tome.
Zaključio sam ovako: ako sam znao da kršim zakon, moram i da snosim posledice. Savest mi je to govorila. Kad su žalbe odbijene, pomirio sam se s odlukom i zamolio advokate da obustave sve pravne procese, uključujući i žalbu Evropskom sudu za ljudska prava. Ne želim da budem ni žrtva, ni heroj. Imao sam sopstveni umetnički motiv za snimanje. Sve je pošteno: „zločin i kazna“, vrlo ruski. Nije mi prvi put da život počinjem iz početka u novoj zemlji.
Zato sve doživljavam kao pošteni dogovor. Spreman sam da se oprostim sa svime — osim s roditeljima. Njima je moja blizina i sigurnost važnija od umetnosti i politike. Njihove suze su jedini nenadoknadiv gubitak.

Gde ste sada? Koji su vam sledeći potezi?

Ja sam umetnik. Da bih stvarao, treba mi mesto gde se osećam sigurno i gde me ne vide kao stranca. Srbija je za mene bila idealna. Odnosi sa Srbima su mi bili topli, prijateljski, i svi koje sam sreo ostavili su divne utiske. Čak su i službenici MUP-a, koji su mi uručili rešenje o proterivanju, bili prijatni ljudi koji samo rade svoj težak posao. Čak i anonimna poruka — više kao bratsko upozorenje nego pretnja. Zato sam se u Srbiji osećao dobro, zato je moj rad ovde bio plodonosan. Jedina zamerka — i dalje loše govorim jezik, jer svi moji srpski prijatelji vole da govore na ruskom, piše Nova.rs