Jedan vek filma „Oklopnjača Potemkin“, koji je postao osnova moderne kinematografije

Priča o snimanju filma možda pruža neke odgovore. Posle uspeha debitantskog filma Štrajk iz 1924. godine, Ajzenštajn je u martu 1925. godine dobio zadatak da snimi film koji bi obeležio 20. godišnjicu ruske revolucije 1905. godine, piše RTS.

Ovaj narodni ustanak izazvan lošim uslovima rada i nezadovoljstvom koje je zahvatilo Rusko carstvo, predstavljao je izazov carskoj autokratiji. Pokušaj je propao, ali sećanje je živelo.

Prvobitno nazvan Godina 1905, Ajzenštajnov film je zamišljen kao deo nacionalnog ciklusa komemorativnih javnih događaja širom Sovjetskog Saveza. Cilj je bio da se progresivni delovi ruske istorije pre revolucije 1917. godine – u kojoj je generalni štrajk 1905. godine zauzeo centralno mesto – integrišu u tkivo novog sovjetskog života nakon toga.

Originalni scenario je zamišljao film kao dramatizaciju deset značajnih, ali nepovezanih, istorijskih epizoda iz 1905. godine: masakra Krvave nedelje, antisemitskih pogroma i pobune na carskom bojnom brodu Knez Potemkin, između ostalog.

Snimanje pobune, oživljavanje istorije

Glavno snimanje je počelo leta 1925. godine, ali je dalo malo uspeha, nakon čega je sve frustriraniji Ajzenštajn preselio ekipu u južnu luku Odesu. Odlučio je da odustane od labave epizodne strukture scenarija i da se film preusmeri na samo jednu epizodu.

Novi scenario je bio isključivo zasnovan na događajima iz juna 1905. godine, kada su se mornari na bojnom brodu „Knez Potemkin“, u to vreme usidrenom blizu Odese, pobunili protiv svojih oficira nakon što im je naređeno da jedu trulo meso zaraženo crvima.

Pobuna i događaji koji su usledili u Odesi sada je trebalo da budu dramatizovani u pet činova. Prva dva čina i završni peti čin odgovarali su istorijskim događajima: pobuni mornara i njihovom uspešnom bekstvu kroz eskadrilu lojalističkih brodova.

Dva centralna dela filma, koja opisuju solidarnost naroda Odese sa pobunjenicima, napisana su iznova i samo labavo su zasnovana na istorijskim događajima. Zanimljivo je da tokom narednog veka, reputacija ovog filma kao kvintesencijalne istorijske naracije počiva uglavnom na ova dva čina. Šta objašnjava taj paradoks?

Odgovor bi mogao biti u dve centralne epizode, posebno u četvrtoj, sa svojim dirljivim prikazom masakra nad nenaoružanim civilima – uključujući čuvenu scenu bebe u kolicima koja klize niz stepenice – koje filmu daju snažnu emocionalnu rezonancu i daju mu osećaj moralnog uzvišenja, pišu Dušan Radunović, profesor na Univerzitetu u Duramu i Danijel Obrajen, profesor na Univerzitetu u Eseksu.

Takođe, iako je gotovo u potpunosti fiktivna, čuvena sekvenca odeskih stepenica integriše mnoge istorijski utemeljene teme iz originalnog scenarija, naime one o široko rasprostranjenom antisemitizmu i ugnjetavanju carskih vlasti nad svojim narodom.

Ovi događaji se zatim naglašeno vizuelizuju kroz Ajzenštajnovu idiosinkratičnu upotrebu montaže, u kojoj ponavljajući obrasci patnje nevinih stavljaju u prvi plan temu bezlične brutalnosti carskog ugnjetača. Univerzalna moralna poruka filma je tako predstavljena u obliku koji je istovremeno visceralan i široko čitljiv.

Oklopnjača Potemkin može se posmatrati kao čin kolektivnog sećanja koji pokreće i upravlja emocionalnom reakcijom kod gledaoca, kroz koji prošlost i sadašnjost progovaraju na poseban način. Ali, vek kasnije, Ajzenštajnova priča o prošlosti, koja insistira na uspostavljanju emocionalnog odnosa sa gledaocem i oživljavanje istorije, neodvojiva je od naših sopstvenih činova sećanja i stvaranja istorije.

Iz perspektive 2025. godine, Ajzenštajnova Oklopnjača Potemkin, sa svojim revolucionarnim idealizmom i obećanjem boljeg društva, izgubio je veliki deo svoje privlačnosti nakon izdaje istih ideala, od staljinističkih čistki tridesetih do rata u Ukrajini. Ono što je savremenim gledaocima potrebno jeste oživljavanje originalne poruke filma u novim, stalno promenljivim kontekstima, podstičući otpor moći i ugnjetavanju i izražavajući solidarnost sa marginalizovanim i ugnjetenima.

Odjeci u savremenom filmu

Prikladno je što je ove godine Britanski filmski institut objavio restauriranu verziju filma Oklopnjača Potemkin, jer je imao tako dubok i sveprisutan uticaj na zapadnu vizuelnu kulturu da mnogi gledaoci možda i ne shvataju koliko je njegov jezik duboko ukorenjen u mejnstrim kinematografiji.

Alfred Hičkok je, kao što je poznato, usvojio Ajzenštajnove brze, haotične tehnike montaže u sceni tuširanja u filmu Psiho (1960), gde užas manje izvire iz onoga što je prikazano, a više iz onoga što je sugerisano montažom. On takođe eksplicitno odaje omaž Ajzenštajnu u drugom velikom ubistvu u filmu, koje se dešava na stepeništu kuće Bejtsovih.

Ovaj scenario je kasnije odjeknuo u mnogim filmovima, uključujući i film Betmen Tima Bartona (1989) u kojem je glumio Džek Nikolson Džokera. Sam Nikolson je ranije izveo nasilan obračun na stepeništu u filmu Isijavanje Stenlija Kjubrika (1980), dok će film Džoker Toda Filipsa (2019) postati simboličan za kontroverznu plesnu sekvencu na javnom stepeništu.

Čini se da Vilijam Fridkin u filmu Isterivač đavola (1973) takođe duguje stilski dug Ajzenštajnu, sa dve ključne smrti koje su se dogodile u podnožju sada već kultnog stepeništa u Džordžtaunu.

Teri Gilijamov film Brazil (1985) parodijski ukazuje na Ajzenštajna, ali je Brajan De Palmin film Nedodirljivi (1987) i dalje najeksplicitniji omaž sekvenci na stepenicama u Odesi, u sceni sa bebom u kolicima na stepenicama metroa, što Ajzenštajnov uticaj stavlja u srž moderne holivudske kinematografije.