Jelena Lengold povodom nove knjige priča „Dirakova jednačina“: Svet je jedan entitet koji govori isti jezik duše

Pesnikinja, pripovedačica, romansijerka i novinarka. Jelena Lengold piše i poeziju i prozu – njene pesme, priče i romani prevedeni su na veliki broj evropskih jezika i uvršteni u antologije savremene srpske književnosti, kako u Srbiji, tako i u svetu.

Kritika je često isticala njen dar da u jednostavnim motivima otkrije univerzalna pitanja ljubavi, prolaznosti, sećanja i gubitka.

Karijeru je započela u novinarstvu – deset godina provela je kao novinarka i urednica u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je svoje iskustvo i znanje prenela u međunarodni kontekst, radeći do 2011. godine kao projekt koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment.

Nagrade koje je osvajala potvrđuju kako domaću, tako i međunarodnu recepciju njenog stvaralaštva. Među njima se izdvajaju Nagrada Evropske unije za književnost za zbirku priča „Vašarski mađioničar“ (2011), Andrićeva nagrada za „Raščarani svet“ (2016), kao i Nagrada grada Beograda za roman „Odustajanje“ (2018). Nedavno je objavila knjigu priča „Dirakova jednačina“ u izdanju Arhipelaga.

Svaka od Vaših knjiga svedoči o Vašem umeću da ljudske sudbine pretočite u umetničku formu koja ostavlja snažan trag u čitaocu. Knjiga priča „Vašarski mađioničar“ donela Vam je čak četiri nagrade, uključujući i Evropsku nagradu za književnost. Kako ste doživeli taj uspeh i priznanje izvan granica Srbije?

– Nagrada Evropske unije za književnost bila je velika prekretnica, jednostavno zbog toga što ta nagrada otvara mogućnost da vam knjige budu prevedene širom sveta. To se i dogodilo, u međuvremenu sam dobila preko dvadeset prevedenih knjiga, na brojnim jezicima, i, začudo, te ponude se i dalje pojavljuju. U nekim zemljama sam stekla baš pristojnu grupu čitalaca, evo na primer poslednjih godina u Italiji. To prija čoveku, lagala bih da kažem drugačije.

U pričama iz knjiga „U tri kod Kandinskog“ i „Raščarani svet“ bavite se svakodnevicom, ljubavlju i prolaznošću. Da li je svakodnevica za Vas glavna inspiracija ili polazište za univerzalne teme?

– U našoj književnosti, mislim na Srbiju, više se neguju neke druge teme, često istorijske, paraistorijske, političke, stvarnosne, nacionalne, mnogo toga je naša zemlja doživela i još doživljava i pisci su imali potrebu da to pretoče u knjige. Koliko god da me je, izvan književnosti, uvek zanimala politika i nisam bežala od toga da javno iznosim svoje mišljenje i stavove, toliko isto sam smatrala da tome nije mesto u mojim knjigama. Knjige su za mene nešto gde se bavim onim stvarima koje mogu da zanimaju svakog čoveka, na svakom delu sveta. One teme, dakle, koje su univerzalne i neprolazne. Koje su opšta mesta, što bi rekao divni Jovan Hristić. Jer opšta mesta nikad ne možemo dovoljno iskazati, baš zato što su mistična i neuhvatljiva.

U romanu „Lakonogi dan“ glavni junak odlazi na putovanje kroz Evropu u potrazi za ličnim i porodičnim razrešenjima. Da li i Vi svoje junake vodite na putovanja jer ona otvaraju prostor za introspekciju i transformaciju?

– U mom životu je bilo puno putovanja, čak ne toliko onih turističkih, više je bilo poslovnih putovanja na kojima sam bila sama ili barem bez onih ljudi uz koje se osećam bezbedno. Tako da su me putovanja naučila da još bolje podnosim samoću i da posmatram svet iz jedne specifične perspektive koja nam je dostupna samo onda kad nas niko ne drži za ruku, kad je sve, i ono lepo i ono teško, isključivo ostavljeno nama. Takva putovanja menjaju čoveka i učine da vidimo toliko toga što nikad ne bismo videli da nismo bili sami. Zato i moji junaci odlaze na putovanja, jer ponekad je to najbolji način da spoznamo svoj život.

Vaše pisanje karakterišu intimnost, jezička jasnoća i duboka emotivnost. Da li je to Vaš svesni izbor ili prirodan izraz?

– Od ovih epiteta koje ste pomenuli, najzanimljivije mi je što ste uočili jezičku jasnoću. Tačno je da sam i kao čitalac uvek više volela baš takve knjige, bez mnogo eksperimenata, knjige koje vas ne zbunjuju stilom, radnjom i tekstom. Mislim da knjige treba da učine da se zamislite na nekom dubljem nivou, a da na površini neguju prividnu jednostavnost izraza. Recimo, to je jedan od razloga zbog kojih se čitav svet zaljubio u Murakamija. Naizgled je sve veoma jednostavno, na momente čak i banalno, naivno. A u dubini ima toliko slojeva, koji su čitaocu ostavljeni da ih sam otkriva.

Rekli ste: „Život je prepun pitanja. I kada jednom na sve njih dobijete odgovore, onda je obično prekasno.“ Da li je to i neka vrsta estetskog i filozofskog stava koji stoji iza Vašeg stvaralaštva?

– Pa zar nije tako? U izvesnim godinama mi znamo šta je sve trebalo da uradimo, postanu nam jasne mnoge stvari koje su nam nekada bile enigma. Ali ništa u vezi sa tim se više ne može uraditi. Ostaje samo dilema da li čovek može sebi da oprosti sopstvenu naivnost i greške iz godina neznanja, ili će večno zbog toga da se grize i kaje. Odgovori na naša velika pitanja uglavnom stižu kad počnemo da starimo, između ostalog i zbog promene perspektive. Sve je u toj perspektivi iz koje posmatramo život. I zato, ja mislim, treba sebi da oprostimo. Jer zaista je nemoguće da u mladosti imamo perspektivu koju nam daje zrelost. Naše nerazumevanje je zapravo bilo prirodno. Veoma je malo ljudi na ovom svetu koji već u mladosti imaju staloženost i odmerenost koju nudi zrelost.

Vaša dela prevedena su na više od petnaest jezika. Da li ste imali priliku da upoznate reakcije stranih čitalaca i koliko se razlikuju od domaće publike?

– Neke od tih reakcija sam upoznala, neke su bile veoma lepe i dirljive. A ponekad se desi i da naiđem na predrasude čitalaca, na njihova očekivanja da neko sa Balkana treba da piše isključivo o ratovima i politici. Mnogo je turobnih i mračnih vesti sa našeg podneblja otišlo u svet decenijama unazad. Pa smo tako i mi pisci ponekad žrtve svega toga. Bukvalno nas posmatraju kroz prizmu svega toga. Mada, ima i sasvim drugačijih slučajeva, kad osetite da je svet jedan entitet koji govori jedan isti jezik duše.

U novoj knjizi priča „Dirakova jednačina“ razrađujete dalje neke od svojih tema. Koje?

– Možda to jesu neke od mojih tema, kako kažete, a možda i nisu. To što nazivate mojim temama nastalo je kad sam imala 25 ili 30 godina. A sad imam 66. Tako da to više nikako ne mogu biti iste teme, čak i kad bih ja to želela. Uvek sam se u knjigama bavila ljudima, i takođe uvek kroz prizmu izvesne introspekcije. LJudi su i dalje moja tema, ali ta introspekcija, e ona je sada jedna sasvim druga priča. Pa je tako i svaka nova knjiga nešto sasvim drugo.

Ako biste morali da izdvojite samo jednu svoju knjigu koju bi trebalo da pročita neko ko se prvi put sreće sa Vašim delom – koja bi to bila i zašto?

– Od svih mojih knjiga, najviše medijske pažnje i nagrada dobio je „Vašarski mađioničar“, a meni je, zapravo, uvek bila najdraža knjiga koja je došla posle ove, takođe zbirka priča „U tri kod Kandinskog“. Kad bih želela da se neko zaljubi u moje knjige, neko ko nikad ništa moje nije čitao, ja bih mu prvo dala tu knjigu. Ali, uz rizik da zvučim suviše samoljubivo, kazaću i to da sam knjige objavljivala relativno retko, uvek sa pauzom od nekoliko godina, upravo zato što sam želela da svaka ta knjiga bude dovoljno jaka, dovoljno ubedljiva, da kod čitaoca probudi želju da zatim pročita i sve ostale.