JOVICA AĆIN: Moramo da se pišemo, moramo da se čitamo

Kome, čemu?

– Pa onima koji vole jasne situacije, a moji poslovi im kvare kontrolu, izmiču im tle pod nogama dok se nadmeno uspinju nad situaciju, ručice koje nadmoćno drže otimaju im se, dobro sređena mašina u koju su nas ubacili, postepeno nam oduzimajući dušu, strast, pamet, počinje da otkazuje poslušnost. Otvaram rupe kroz koje u sistem može da provali nesputani život, a sa njim ideje, istinske emocije, invencije. Smetam gluposti, i uvek prisutnom zlu, i svakakvoj ravnodušnosti. Uz mene to čine i drugi, a bilo ih je i pre nas, i moraće da ih bude posle nas. Ukratko, objavljujemo knjige. Bez njih bi zavladala pustinja. Bez njih bismo se i sami pretvorili u mašinu; bili bismo lišeni najboljeg u nama.

I ja sam jesam knjiga. Kad razmislite, i vi ste. Zato moramo da se pišemo, moramo da se čitamo. Svako od nas to radi na svoj način, onako kako živi. Živeti, to je vrhunska ljubavna pustolovina, podjednako intelektualna i maštarska. Bez knjiga život ne bi imao pulsa ni začina. Ne treba da pristanemo na manje, a to će vam ubedljivije od mene reći svaka knjiga koju sam kao urednik izabrao i objavio.

O papiru koji reciklira duh.

– Mislite na biblioteke, jer one su skladište imaginacije, iskustava, poziva na nove ideje i saznanja, energetski izvori, poput ambara su u koje zgrćemo zalihe neophodne za zimu duha čiji je nadolazak, koliko god mi to ne želeli, uočljiv po mnogim znacima, rekla je Margerit Jursenar.

Knjiga je za mene najpre fizička stvar. Papir pod prstima, i njegova čudesna vlakna, ponekad i krugovi od kapljica koje bi kanule s ruke mešača papirne mase, dok se papir još pravio na stari bačvarski način. Povez. Na njemu možete ponekad videti i otisak prsta štampara. Sve je deo pustolovine čitanja. Čak i dimenzije. A onda miris! Verujem da svaka knjiga ima svoj miris. Biblioteka može biti poput aromatske simfonije.

Zašto su papirne knjige, ipak, još nezamenjive, a i biće dovek?

– Nude nam veću bezbedost i trajnost teksta.

Promene u komunikacijskom vidokrugu sve su ubrzanije. Istovremeno, dok se zbog medija priroda informacije menja, stabilnost koju smatramo inherentnom tekstu biva sve manja. Bilo je i ranije neverodostojnih informacija, ali nikad koliko danas. Putujući po internetu, informacija se najčešće izobličava i postaje lažna. Takva se, potom, pretežno objavljuje u novinama. Zaboravlja jezik događaja i prenosi se samo kao priča o tome što se dogodilo. U nju se, naprosto, ne možemo više pouzdavati kao u primarni izvor. Ako informacija nikad u istoriji nije ni bila stabilna, danas je, sa elektronskim medijem, ipak najnestabilnija. Umesto sa postojanim dokumentima, prinuđeni smo da se skeptično nosimo sa višestruko i lako promenljivim tekstovima, pokušavajući da dospemo do verodostojne verzije. U tom smislu, „staromodna“ papirna knjiga ima očiglednu prednost, jer štiti postojanost koju očekujemo od teksta.

Vatreni i isključivi pobornici elektronske mreže reći će zauzvrat da sve papirne knjige mogu biti digitalizovane i prenete na internet. To je, međutim, utopijski poduhvat, koji ima i lošu stranu da onda neosnovano zanemarujemo biblioteke.

Elektronski poduhvati dolaze i prolaze. Stalno se pomaljaju novi i čije korišćenje iziskuje nove uslove. Otuda je njihovo zastarevanje veoma brzo. Recimo, memorijski diskovi. Pa, programi. Suviše je rizično, u pogledu očuvanja knjiga, verovati dokraja tehnologiji koja se brzo razvija i menja svoje parametre, degradirajući unutrašnju kompatibilnost. Nismo li jednom verovali da su mikrofilmovi rešenje, a danas je većina njih u smeću. Ko onda sme da jamči da slično neće biti sa digitalnim tekstovima i slikama? Takozvani bitovi u kojima je ono do čega nam je stalo zapamćeno, nažalost nisu večiti. Biblioteke, međutim, traju vekovima.

Kao čitalac, izneću na kraju i najneoboriviji argument u prilog štampanoj knjizi. Zasad ničeg nema zgodnijeg od nje za čitanje, ničeg lagodnijeg i efikasnijeg, kao što nema još ničeg trajnijeg od štamparskog mastila na papiru, kvalitetnom recikliranom papiru i u kvalitetnom povezu. Zove nas, a ne sputava. Da, i ja sam za biblioteke koje ćemo snabdevati štampanim knjigama, čitati ih, savetovati se s njima, voleti ih kao nešto neophodno životu. To ne znači da sam protiv interneta i elektronskog izdavaštva. Naprotiv. Lično mi je od izuzetne koristi. Neka postoji i raste! Ali, ne govorimo da može da zameni knjige o kojima sam brinuo u ulozi urednika, niti naše biblioteke u kojima nam je prošlost dragoceni izvor za opstanak u neizvesnim budućim danima.

(Urednik u Službenom glasniku, Jovica Aćin, pripovedači esejista, autor je niza knjiga, među kojima su najnovije „Šetnja po krovu“ i „Goli pripovedač“)