Kada glumac uđe u politiku, izašao je iz umetnosti

Iako je svaki film u kojem je Timotijević do sada igrao od ostvarenja „Stršljen“, preko „Sedam i po“, pa sve do „Ničijeg deteta“, ostao upamćen velikim delom i zbog njegovih glumačkih bravura, trebalo je da prođe više od dve decenije da bi dobio zasluženi prostor u domaćoj kinematografiji. Za ulogu građevinskog menadžera Petra, koji nakon nestanka svoje žena pokušava da ostvari privid svog idealnog života, dobio je i nagradu na ovogodišnjem Festu.

Do sada se u javnosti najviše pričalo o njegovom angažmanu u filmu Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“, iako je imao istaknute uloge u pozorištu („Rasprava sa Ernestom Če Gevarom“, „Zmijsko leglo“, „Zoran Đinđić“, „Poseta stare dame“, „Život stoji, život ide dalje“…), kao i na televiziji („Vojna akademija“, „Čizmaši“…). Povod za ovaj razgovor je animirani film „Hrabri petao“, koji se prikazuje u domaćim bioskopima, ali i svemu što je prethodilo tome da Timotijević bez obzira na evidentan talenat ostane na neki način u senci sve ovo vreme.

Koliko glumac ima slobode da u sinhronizaciji animiranog filma stvara lik? I to samo uz pomoć glasa?

– Jako je nezgodno jer je u pitanju tehnička stvar. Morate da ubodete tajminge, emociju… A kod nas se ne odvaja dovoljno vremena za sinhronizaciju stranih animiranih filmova. Nemate dovoljno vremena da se tome posvetite. Najviše igrate na intuiciju, sluh… da ono što čujete prenesete na svoj jezik. Najvažnije je da prenesete energiju koju je već neko napravio. Nema tu mnogo slobode.

Na neki način „Hrabri petao“ je vaša druga glavna uloga na filmu u karijeri, ako se može tako reći. Šta je razlog zbog koga ste morali da čekate do filma „Vlažnost“ Nikole Ljuce na to?

– Moguće je da su ljudi mislili da nisam spreman. Stvarno ne znam. Ja sam mislio da sam spreman od kada sam upisao Akademiju. Mislim da to nije ni bitno. Drago mi je što je to došlo u ovom trenutku jer osećam da sam te uloge zaslužio, da nisu pale s neba, da ih nisam srećom dobio, nego da sam se za to strpljivo izborio. Dogodilo se da posle dvadeset i kusur godina konačno igram glavnu ulogu. Imam utisak da je sad tek nekako krenulo.

Da li je generalno problem domaće kinematografije to što glumci dobijaju uglavnom tipske uloge? Igraju likove po nekom usađenom šablonom po kojem ih publika i autori već znaju…

– Obično se to radi za manje uloge. Mislim da je rediteljima lakše i brže da uloge dodeljuju tipski da ne bi gubili vreme na setu, jer moraju da se fokusiraju na glavni tok radnje i na glavne likove.

Šta je to Nikola Ljuca prepoznao u vama što možda reditelji pre njega nisu, budući da ste vi sa njim sarađivali i na njegovim kratkim filmovima?

– Sa Ljucom sarađujem od 2008. godine i njegovog filma sa druge godine studija „Početak leta“. Ljuca je do sada snimio pet naslova od kojih ja nisam igrao u dva jer nije bilo uloga za muškarca mojih godina. Postali smo tim jer se jako dobro razumemo. Družimo se i privatno. Kad je neko posvećen, fokusiran, onda je lako raditi sa njim.

Zapravo pre Ljuce Anđelina DŽoli je ulogu u svom filmu „U zemlji krvi i meda“ proširila zbog vas?

– Nije baš tako. Ta uloga je proširena jer je scenario koji je nam je ponudila na početku bio prva ili druga verzija. Nije bio razrađen ni kad smo počeli da snimamo film. Zato je proširila ulogu koju ja igram. Do tada je taj čovek bio funkcija u priči pre nego lik. Nije to bilo zbog mene.

Taj film su pratile brojne kontroverze. Kako je pitanje da li ćete igrati u tom filmu postalo pitanje vašeg patriotizma?

– Možda za određene ljude. Ja lično svoj patriotizam nikada nisam dovodio u pitanje. Zar je loše što je Bruno Ganz igrao Hitlera? Toliko ljudi je igralo masovne ubice… Zar treba da zatvorimo oči pred time šta su naši ljudi radili. U fokusu je bio samo taj deo priče, ali da su ljudi samo pogledali film videli bi koliko je loš, da filmskim jezikom rečeno nema nikakvu vrednost. Ali se digla pompa koja je izazvala i reakcije u Bosni. Gluposti su izgovorene sa obe strane. Neko je rekao da je to najveća pobeda Bosne od kraja rata. U podjednakoj su zabludi i ti koji to misle, koliko i oni ovde koji kažu da je taj film izdaja Srbije i srpskog naroda. Anđelina Džoli se borila da silovanje u ratnim okolnostima bude klasifikovano kao ratni zločin. To je bio njen fokus. Pozitivna strana njenog filma jeste što je u tome uspela. S druge strane, ona se naivno fokusirala na jednu stranu priče, a kada pravite ratni film, jako je neiskusno uraditi tako nešto. Tu se prevarila. Ne mislim da je to bilo promišljeno, ali ni to je ne opravdava.

A da li je uloga u „Vlažnosti“, zbog svega o čemu ovaj film govori – građevinskim menadžerima, korupciji, novim generacijama, stvar patriotizma?

– Uvek je tako kada dajete sve od sebe u poslu kojim se bavite – od čistačice u školi do hirurga u kliničkom centru. To je stvar patriotizma a to ljudi nikako da shvate. Nije patriotizam držati podignutu zastavu i tri prsta. Patriotizam je čuvati svoju decu i gledati u budućnost na neki pozitivan način. Ljudi o kojima govori „Vlažnost“ neće razumeti taj film. U to sam siguran. Oni s druge strane za koje je film snimljen dobro su pročitali šta on sve nudi.

Izjavili ste da vas sve više interesuju društveno-politički odnosi u svetu, jer čovek u današnjem trenutku mora da ima određeni stav. A da li umetnik treba javno da iznese svoj stav?

– Vi morate biti jasno ideološki profilisani. Ali političko ubeđenje je, kao i veroispovest – intimna stvar. Onog trenutka kada umetnik javno deklariše svoja politička ubeđenja izlazi iz svoje sfere. Pogotovo ako otvoreno podržava neku stranku ili je član neke stranke ili ima želju da postane ministar… Ja mislim da se to kosi sa onim što je umetnost. Umetnost treba da bude kritika društva. Podsticaj da ljudi drugačije razmišljaju. Da nešto promene. A ne da javno učestvuju u političkom životu. Nemam ništa protiv. Ali mislim da onog trenutka kada uđeš u politiku, izlaziš iz umetnosti.

A da li vaši stavovi utiču na odabir uloga?

– Apsolutno. Ako mi se desi da prihvatim nešto iza čega ne stojim, to znači da bukvalno nisam imao hleba da jedem, da sam taj posao morao da odradim. Ali to znači i da ja neću zdušno podržavati taj projekat kasnije. Neću ga podržati prilikom promocija i razgovora sa medijima, kao što nisam podržao ni „Ravnu goru“. Ja sam tu igrao, ali ja to ne podržavam. Ne podržavam tu vrstu revizije istorije. Ja znam ko je pobedio u Drugom svetskom ratu i znam da se oni sada okreću u svojim grobovima, jer pojedini ljudi pokušavaju sada da iskoriste trenutak i da promene istorije.

A da li ste podržali projekat „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića?

– Svakako. Samo što tada nisam imao prostor da taj projekat javno podržim. Ta predstava je medijski ugušena. Ona nije prestala da živi zbog kritike ili publike. O njoj se pisalo samo zbog onoga što se dešavalo izvan scene a ne i o samoj predstavi. Niko me tada nije pozvao na intervju. Posle te predstave zapravo dve godine ništa nisam radio. Kao ni posle filma Anđeline Džoli. Osetio sam da sam kažnjen. Da me je esnaf kaznio. Ja od pobune u Ateljeu 212 i smene Kokana Mladenovića ne ulazim u to pozorište. Razočaran sam u taj začarani krug ljudi koji se kreće po institucijama u ovom gradu. Smatram da je glumačko pozorište na kome se kod nas insistira van svih savremenih tendencija. Rediteljsko, autorsko pozorište je ono što je bitno.

Šta onda ostaje umetniku?

– Da bude slobodan umetnik. Da snima reklame, serije, radio-drame, animirane filmove… To su lepi poslovi. I naravno off predstave koje nisu deo institucija, i u kojim nema uticaja upravnika, političara… To su predstave koje radi na primer Bojan Đorđev ili Oliver Frljić… Mada od „Zorana Đinđića“ Frljić nije radio ovde i neće skoro doći. Ovde rade reditelji koji gaje benigno pozorište, šarenu lažu, bulevarski repertoar, predstave koje će publika zaboraviti onog trenutka kada se završe. Takvo pozorište koje vas ne motiviše za mene je nekakav dosadni rijaliti šou. Čak ne ni zabavni. Jer čim pročitam glumačka imena, tačno znam šta mogu da očekujem. Zato više i ne idem u pozorište.

Da li ćete se vi u tom slučaju baviti režijom, budući da ste već jednom režirali predstavu („Radovan protiv Ibija“)?

Ne. Probao sam jednom jer je bio takav trenutak. Imam neke vizije i ideje, ali nemam dovoljno snage i vremena da ih sprovedem u delo.

                  Frljić neće raditi u Srbiji još četiri godine

Oliver Frljić je rekao da bi u Srbiji radio jedino predstavu o Aleksandru Vučiću…

– Kao što predstava „Zoran Đinđić“ nije govorila o Zoranu Đinđiću, nego je bila mnogo šira stvar, tako bi i Aleksandar Vučić bio uzet kao simbol. Ali izborni rezultati su poznati i siguran sam da još četiri godine Oliver Frljić neće raditi ovde.