Kako „treba“, a kako jeste

Može se reći pOmorstvo i pomOrstvo, nIštavnost i ništAvnost, žElimo i želImo, drUgova i drugOva, Očigledno i očIgledno (dakle, prema Rečniku MS, ne očiglEdno kako se najčešće čuje). Odlučujemo se obično za onaj izgovor koji imamo u svom okruženju. Veći problem predstavljaju reči stranog porekla – televIzija, radijAtor, septEmbar, novEmbar, kategOrija, akumulAtor – koje u naš jezik ulaze sa silaznim akcentom na unutrašnjem slogu, zatim asistEnt, protestAnt, dirigEnt, argumEnt – sa akcentom na poslednjem slogu. S kakvim akcentom su ove reči iz stranih jezika došle, tako su se kod nas i ustalile, uprkos insistiranju norme na pravilu po kome silazni akcenti mogu da stoje samo na početnim slogovima, dok na poslednjem slogu višesložnih reči ne može da bude nijedan akcenat. Ove reči „treba“ da glase – telEvizija, radIjator, sEptembar, akumUlator, katEgorija (pored kategOrija, ali sa uzlaznom intonacijom, pošto akcentolozi samo preprave, tamo gde može, silazni akcenat u uzlazni), asIstent, protEstant, dirIgent, argUment. Pomeranje akcenta za jedan slog ka početku u ovim rečima nije svojstveno nijednom srpskom dijalektu, što znači da se ono uči usvajanjem jezičke norme. U jednom istraživanju, koje je imalo za cilj da utvrdi svest govorne zajednice o jezičkom standardu, od osamdeset ispitanika iz svih krajeva Srbije samo petoro je reč asistent akcentovalo u skladu sa normom (od kojih je troje iz istočne Srbije, što može da sugeriše da su na tom području svesniji norme upravo zbog njene veće udaljenosti od njihovog dijalekta).

Pored ovih reči, sporni mogu biti i neki oblici genitiva množine – kOmaraca, mUškaraca, pOdataka, zAdataka, nApitaka, gde se još obavezno javlja i postakcenatska dužina, svojstvena istočnohercegovačkim govorima. Češće se ipak čuje komAraca, muškAraca, podAtaka…

Odavno se postavlja pitanje treba li norma u nekim slučajevima da popusti, posebno kod ovih stranih reči. Jedni se izričito protive narušavanju bilo kog od četiri zlatna akcenatska pravila, ističući naddijalekatski karakter književnog jezika, dok su drugi mišljenja da bi norma morala da bude malo fleksibilnija, te da bi trebalo ponegde ostaviti silazne akcente na unutrašnjem slogu (JugoslAvija je još jedan primer), odnosno na poslednjem slogu (asistEnt, dirigEnt), budući da nam pod uticajem stranih jezika tako prirodnije zvuči. U stvari, prihvatili takav izgovor jezički planeri ili ne, u govornoj praksi je on uobičajen, a pomenuto istraživanje potvrđuje da normativna rešenja retko ko poznaje.