Kanske suze i smeh

Duboke emocije i suze, koje su festivalskom dvoranom vladale tokom projekcije Šnabelovog potresnog filma „Skafander i leptir“ (o kome smo juče pisali), zamenile su opuštena i zabavna atmosfera i suze smeha kad je stigao Tarantino. Postoje ljudi koji počasti primaju mirno, dostojanstveno i tiho. Neki, koji smatraju da im one pripadaju i da se podrazumevaju i neki, koje to do te mere ushićuje da prosto ne znaju kako da izraze svoja osećanja. Tarantino je iz te priče. Njegovo iskreno oduševljenje što je opet na festivalu i u zvaničnoj selekciji, naprosto je zarazno. Kao da je debitant. A ne čovek, koji je upisan u anale festivala – kao nosilac Palme za svoje „Petparačke priče“ i kao predsednik žirija 2004. I, što je možda najznačajnije – miljenik je kanske publike.
Njegovo poslednje čedo se zove „Death Proof“. Ono je, originalno, predstavljalo deo „Grindhouse“ projekta koji su zajednički uradili Tarantino i Robert Rodrigez, no nakon lošeg prijema u Americi, rešili su da ga prezentiraju u dva dela, u nešto izmenjenom i dopunjenom izdanju. Drugi deo, nazvan „Planet Terror“ pojaviće se uskoro. „Death Proof“ je ustvari parodija filmova B serije 70-ih godina, prepunih referenci tipa – sve je ultra seksi, ultra kul. Ono što u ovom filmu ne treba tražiti jeste scenario. Njega naprosto nema. Ili je jako tanak – sukob gomile prelepih i atraktivnih devojaka, koje govore i koje se ponašaju kao muškarci, sa misterioznim fanatikom automobilskog rodea. Urađen u stilu 70-ih, to je zapravo jedan eksplozivan koktel nasilja i akcije, seksi situacija i ludih dijaloga, euforičnih trka i neverovatnih automobilskih, kaskaderskih vratolomija. Sa inventivnim kadriranjem, montažom na ivici noža, vizuelnim humorom, fantastičnom interpretacijom Kurta Rasela i finišom koji je naprosto ushićujući. Reklo bi se savršeno! Ali, nije. To je zapravo mali lud film, suviše dugačak, suviše pričljiv, ali sposoban da zabavi.
Pored Gijoma Apolinera, koji je u svojoj poemi „Ani“ pomenuo menonite, ko je još čuo ili se interesovao za njih?! E, evo sada u Kanu, to upravo čini meksički autor Karlos Reigadas, koji radnju svog poslednjeg dela „Tihe svetlosti“, situira usred te protestantske sekte holandskog porekla, koja je odavno inplantirana u Meksiku. To je storija o porodičnom čoveku koji se zaljubljuje u drugu ženu i koji pati zbog svojih podeljenih osećanja. Tim više jer se to kosi sa striktnim pravilima koje mu nameće njegova religija i njegova životna etika. Situacija koja poprima jednostavnost biblijskih proporcija, s obzirom da Reigadas izbegava da svoju storiju oboji bilo kakvim frivolnim akcijama ili dodatnim radnjama. Vizuelni kontekst priče je vibrirajuća, prelepa priroda, koja na momente podseća na svet Tereka Malika, u kojoj Reigadas, u ultra-minimalističkom maniru, dočarava povučeni život ove porodice menonita, na usamljenoj meksičkoj farmi, vreme koje prolazi i život glavnog junaka opterećenog grižom savesti. Sve karaktere u filmu tumače amateri, što samo dodatno doprinosi autentičnosti atmosfere. To je kontemplativno delo, estetski svedeno, koje pleni svojom vizuelnom poezijom i svojom „tihom svetlošću“. Veoma sporog ritma i prilično dugačko.
„Persepolis“, o kome je već bilo reči, jedini je animirani film u zvaničnoj selekciji festivala, čiji su autori Marian Satrapi, Francuskinja iranskog porekla i Francuz Vensan Parono. Film je urađen na bazi čuvenog crtanog filma Marian Satrapi, u kome ona u crno-beloj tehnici, priča o svom detinjstvu i mladosti. Sa okom prave persijske mačke, ona govori o političkim i religioznim nemirima u svojoj zemlji, revoluciji, uspostavljanju islamske republike, ratu u Iraku… Da bi je zaštitili, roditelji je sa 14 godina šalju u Beč, gde ona prolazi kroz bolno navikavanje na slobodu, samoću i ljubavna razočarenja. Vizuelno elegantan, sa divnim kontrastima, „Persepolis“ je šarmantan, provokativan, inteligentan, zanimljiv animirani film. Prava socijalna komedija, sa duhovitim dijalozima. Sa veoma lepom muzičkom potkom i, između ostalih, glasovima Katrin Denev i Danijela Darijua.
Korejac Li Čang-dong poziva da kroz jedno interesantno putovanje otkrijemo tajnu njegovog „Tajnog sunca“. Ovo je Lijevo četvrto delo, nakon „Gren Fish“ (1997), „Pepermint Candy“ (2000) i „Oasis“ (2002), koji su mu doneli reputaciju najzaslužnijeg autora za kinematografsku renesansu Koreje poslednjih godina. „Tajno sunce“ je, verovatno, njegov najambiciozniji projekat dosad. Slojevito i kompleksno delo, nepredvidljivo i iznenađujuće. U početku ima nečega od filma „Alisa više ne stanuje ovde“, na azijski način, da bi se pretvorilo u neku vrstu trilera, pa zatim u kvazibresonovsku studiju o ljudskoj patnji. Teško je i zamisliti da jedan film može da bude istovremeno sve to. Agilnost sa kojom Li vodi priču, prekidajući ritam i ton filma – od komedije do beznađa, od senki do svetlosti, prosto je nezamisliva. Da bi na kraju zaokružio priču, koja deluje celovito i koju je prosto nemoguće drugačije i zamisliti – jedna profana himna malim trijumfima i tragedijama svakodnevice, kao i začuđujućoj sposobnosti da im se prilagodimo.