Karusel tajanstva

Mladi Aljoša Jurinić (Zagreb, 1989), finalista 17. Međunarodnog pijanističkog takmičenja „Fryderyk Chopin“ u Varšavi 2015. godine, no pre svega izvanredno prefinjeno novo klavirsko ime, čija osobena interpretativna aura seže i mnogo dalje od tek isključive povezanosti sa ovim dakako čuvenim muzičkim nadmetanjem – nastupio je ponovo na Beogradskom Šopen Festu, ali ovaj put kao slavni umetnički gost u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, izvodeći Šopenov Klavirski koncert br. 1 u e-molu, sa Simfonijskim orkestrom RTS pod upravom dirigenta Bojana Suđića u društvu. Zaista dirljivo ispunjen Kolarac za ovu priliku, svedoči o magnetizmu Jurinićeve pijanističke pojave više nego išta. Ovaj utisak, međutim, postaje utoliko snažniji po okončanju njegovog nastupa, kada mu zapaljena masa slušalaca, u celosti namah preobraćena u njegove obožavaoce i sledbenike, minutima ne dozvoljava da napusti scenu, ubedljivom silinom svojih aplauza. Prisustvovali smo praktično tako rađanju jednog novog klavirskog kulta. S potpunim pravom.

Od svog prošlogodišnjeg nastupa na istom ovom Festivalu, tada u Svečanoj sali Skupštine Grada, Aljoša Jurinić osvojio je kao pijanista još jednu značajnu potporu svojoj bespogovornoj izvođačkoj delikatnosti. Njegov nastup u ovom Šopenovom Koncertu za klavir i orkestar doveo ga je na scenu Kolarca kao solistu čiji je mehanizam virtuoznosti savršeno svrhovit unutar zajednice muzičara kojom je on u orkestru okružen. Potom, Jurinić i u tako drugačijem kontekstu zadržava svoj individualni glas i onu naročitu vrstu delikatnosti po kojoj smo ga upamtili, a da ništa nije narušeno i ogrubelo usled novih zvučnih prilika. On ukratko ostaje svoj, skupoceno razastirući tonske dragulje izglačane do vrhunca jednim novim elanom prekaljenog šopenovskog ratnika i apostola i, zašto ne, revolucionara. Samo što su njegove barikade ovde filigranski izrađene, prostudiranih misli do najskrivenijeg kutića, vrletno uznesene nad svako dvoumljenje. Jurinićev polagani stav, taj solilokvijum izuzetnosti – umetnost je za sebe. Vibracije vaseljene, britkih sečiva povrh inteligentnih autostrada klavirskog umeća, sve do okončanja u jednom fantazmagorijskom smirenju. I onda još finalni Rondo – Vivace kao kakva genijalna vrteška mašte poput one čudesne mašine Profesora Baltazara, pravi karusel tajanstva u toliko višeslojnom zvučnom prikazanju da ostajete radosno zgranuti sred ovog zaletišta za uznošenje imaginacije ka vrhuncu. Plus bis raritetne krasote.

Izgledom nalik mladom Džefu Bakliju, Aljoša Jurinić zakoračio je mnogo dalje nego što smo prošlog Šopen Festa mogli i pretpostaviti. Njegova snaga pri tom je u istančanom kvalitetu ideja koje je domislio sopstvenom unutrašnjom verom u žestinu lepote. Izumevši je još jednom ponovo sobom samim, što je u današnjici, i u svakom vremenu uostalom, upravo neverovatan podvig. Ali samo u tome i jeste stvar kada je o umetnosti reč, zar ne. Bravo, Aljoša!