Klara Veberg o debitantskom romanu: Niko nije sasvim sam u svojoj usamljenosti

Kroz lik Rakel, devojčice koja svet posmatra kroz brojeve, tonove i stihove, Klara Veberg stvara narativ koji se ne uklapa u konvencionalne okvire – roman koji je istovremeno i sonata i dnevnik, i filozofski esej i emotivna ispovest.

Sa Klarom smo razgovarali o tome kako je muzika oblikovala strukturu romana, zašto je prostor između ljubavi i usamljenosti toliko važan, i kako umetnost može biti predah kada život postane pretežak.

Njene reči, kao i njen roman, poziv su na nežnost, na razumevanje, i na tiho povezivanje sa drugima – čak i kada se čini da smo sami.

Roman ima jedan od najlepših i istovremeno najnežnijih i najsetnijih naslova na koje sam do sad naišla. Čini se da je svako od nas, čitalaca, lako učitao u ovaj naslov delove svog života. Šta sam naslov znači vama?

– Zapravo, taj naslov sam ukrala od norveškog pesnika Stejna Merena. Naslov jedne njegove pesme glasi „Nasloni svoju usamljenost, tiho, na moju“, a ja sam samo zamenila tiho rečju polako. Za mene taj naslov naglašava da je roman ujedno priča o ljubavi i o usamljenosti. To je takođe i poziv. Čak i ako je svaka pripovest o ljubavi, gubitku i usamljenosti jedinstvena, ona je uvek i deo obuhvatnije priče, koju istorija i vreme ne ograničavaju. Svi smo mi povezani, svi smo ranjivi, i niko nije sasvim sam u svojoj usamljenosti.

Rakel posmatra svet kroz matematičke obrasce, slova i muziku. Da li je ovo način da zaštiti sebe od drugih ili da se još više približi svom okruženju?

– Pošto muziku, poeziju i matematiku posmatram kao tri blisko povezana načina da se istraži svet i otkriju skriveni i divni obrasci kojih nismo svesni u svakodnevnom životu, moja neposredna reakcija je ovo drugo. S druge strane, Rakel duge periode svog života provodi usamljena, pa očajnički traga za načinima da svoju situaciju učini podnošljivom. Muzika, matematika i poezija pomažu joj da ispuni život kako bi bio manje besmislen. Pred kraj romana, ona počinje i sama da piše i svet se iznova otvara. Kako je vrlo povučena, verovatno joj je jednostavnije da uživa u društvu drugih kroz umetnost nego u neposrednom socijalnom kontaktu.

U vašoj knjizi ljubav i usamljenost se ne poništavaju. Šta Vas, kao autorku, privlači tom tihom prostoru između njih?

– Verujem da svi nosimo svoju usamljenost sa sobom, kud god išli. Ljubav može da bude predah, ali usamljenost uvek vreba u pozadini. Zato su ljubavni odnosi tako intenzivni; taj miran prostor ismeđu ljubavi i usamljenosti zapravo je bojno polje naših života. Ljudi su nekada voljni da idu do krajnjih granica samozavaravanja samo da bi se osećali manje usamljeno. Meni je kao piscu to fascinantno za istraživanje. Književnost takođe može da bude predah, ako ljubav zakaže.

Rakelin odnos sa majkom je zaista jedinstven – s jedne strane pun nežnosti, a s druge okružen posebnom tišinom. Kako ste gradili dinamiku između njih i šta je ono što ste želeli da očuvate u tom odnosu?

– Nemam nikakvu skrivenu nameru kad pišem – naprosto me zanima da istražujem složenosti ljudske prirode i odnosa. Zato pomalo oklevam da ponudim objašnjenje ovog odnosa, budući da može suziti čitaočev prostor za različita tumačenja. Mnogo su mi zanimljivija tumačenja čitalaca koji ono što sam napisala objašnjavaju potpuno različito. Neki ističu nežnost, drugi vide to kako majka sprovodi svoju volju kao emotivnu ucenu iz koje izrasta nezdrav odnos između majke i kćerke. U jednoj sceni iz Rakelinog detinjstva majka peva pesmu čiji jedan stih glasi: „Ostavila sam sve i pošla s tobom“, i na mnogo načina to sumira njeno viđenje vlastitog života – ona je ostavila prijatelje i porodicu kako bi otišla za čovekom koga voli, u zemlju po svemu drugačije kulture, u kojoj se nikad nije osećala kao da tu pripada. Ona je u mnogo čemu postala bespomoćna, a Rakel, kao osetljivo dete, pokušava da je uteši. Ali za malo dete biti majka svoje majke zastrašujući je zadatak, i to utiče na njihov odnos.

Čini se da muzika neprestano teče kroz naraciju. Kako muzika oblikuje Vaš stvaralački proces?

– Kreativan proces je tajanstven jer se u njemu mnogo toga odvija nesvesno. Možda je najvažnija uloga muzike da stvori atmosferu i ubaci vas u odgovarajući mentalni okvir. Kad pišem, zvuk, ritam i tok rečenica jednako su mi važni kao i značenje reči. U tom smislu verujem da sam pesnik u duši. U pogledu strukture mog romana bila sam naročito nadahnuta sonatom za violinu u A-duru Sezara Franka i to ne samo zbog toga kako se ista tema ponavlja s malim varijacijama – kroz inverziju, transformaciju, modulaciju – nego i zbog bešavnih prelaza između durskih i molskih tonova. Htela sam da moj roman ima takve kvalitete – da prikaže istovremeno i sreću i tugu, tako prepletene da bude teško odgonetnuti je li to zapravo priča o ljubavi ili priča o usamljenosti.

Takođe, svako veče dok sam pisala roman često bih uhvatila sebe kako pevušim temu iz Glukove opere „Orfej i Euridika“. Ali onog trenutka kad sam završila roman, i ta tema je nestala.

Rakel je zaista jedinstvena vrsta junakinje – ranjiva, nežna, inteligentna, radoznala. Koliko ste sebe utkali u njen lik? Ako biste mogli da razgovarate sa njom nakon napisanog romana šta biste joj rekli?

– Volela bih da mogu da joj kažem kako će sve biti u redu, ali iskreno ne mislim da to mogu reći. Rakelina budućnost je nepoznanica – čak i za mene. Možda bih mogla da kažem: „Nisi sama. I učinila si da se drugi osećaju manje usamljeno.”