Književni agitprop: reklame, rang-liste, nagrade…

Razumem ambivalentnu poziciju knjige; do predaje rukopisa izdavaču, knjiga je samo umetničko delo i tu nema dileme; međutim, od momenta kada pisanije uđe u mašinu poznatiju kao srpsko izdavaštvo, parče po parče „integriteta dela“ počinje da otpada samo od sebe: od lekture i korekture – zlobnici tvrde da neke lektore treba potpisati kao koautore – preko neinventivnog preloma i šljaštećeg dizajna, pa sve do kuluka zvanog štampanje. Od trenutka kada knjiga izađe iz štamparije, ona postaje roba; vrlo specifična, ali ipak roba i tu takođe nema ničega spornog. Problem je što navodni izdavači najčešće zaborave na specifičnost artikala koje pokušavaju da uvaljuju na načine primerenije stočnom đubretu nego zabeleženoj mudrosti. U stvari, verujem da za dobru većinu njih suštinska razlika i ne postoji; simulakrum opet doživljava svoj krešendo.

Mehanizam je odavno uigran; najpre se angažuje nazovi autor koji može da bude koristan izdavaču po nekom paraliterarnom osnovu ili se kupuje pisac – uslovi: da je pismen, škola nije obavezna, raspoložen da bude deo tima – spreman da napiše šta god gazda traži: od naučne fantastike preko horora do kvaziistorijskih mrsomuđenja na nikad prevaziđenu temu „srpstva i čekićstva“. Čak i ovde, srpska književna scena uspela je da se polarizuje: na jednoj strani su autori što kukaju i leleču o tužnoj sudbi vasiona & naciona – drpajući, sve u šesnaest, sve što leti na krilima budžetskih fondova; njihovi ko bajagi protivnici navalili su se na sisu „političke korektnosti“: od ljudskih prava kišnih glista u Zanzibaru do polno/rodne ravnopravnosti unutar „kruga dvojke“. U svakom slučaju, važno je da kinta ostane tamo gde treba; nemoj slučajno da neki „wannabe“ literopata ostane uskraćen/a za svoju ultra/giga/mega promociju i kanape sa kavijarom.

Sve u svemu, što plića knjiga – to dublji profit; što moronskiji zaplet – to širi krug navodnih čitalaca; što sjajnije korice – to crnje dubine kvaziintelektualizma; zaista ne znam da li je danas blagoslov „dabogda ti knjiga bila najprodavanija!“ lukrativniji od kletve „dabogda ceo dan njištao u ergeli velikog izdavača!“. Kada je ukoričeni bulšit gotov, vreme je da se pristupi reklami; doduše, nekada propaganda počinje i pre nego što je knjiga napisana: od „tizera“, preko spotova do sajtova, kako izdavača tako i same knjige. „Bućka“ je pripremljena, štovani auditorijume. Kotlić je spreman, krčkanje može da počne!

Drugu fazu obrade čine navodna ispitivanja tržišta knjiga i to u zemlji gde nema ni K od knjige, dok o tržištu ne vredi trošiti reči; u ovo se uprežu sve sile: od novinara koji neće imati blam da preporuče najordinarnije gluposti – naravno, pitanje je dana kada će svako od njih objaviti i sopstvenu knjigu, baš u izdavačkoj kući čija je izdanja najviše hvalio – preko štelovanih rang-lista navodno najčitanijih knjiga – gde, sasvim slučajno, prva mesta zauzimaju ili izdanja te novinske kuće ili „produkti“ nakladnika koji se u tom mediju najčešće oglašava – pa sve do tragikomičnih emisija o kulturi, gde nedostaje samo ime izdavača kao generalnog sponzora na odjavnoj špici; koliko da stvar – koja je uvek i samo u gaćama – dobije makar privid neutralnosti. Podrazumeva se:čast retkim i poštovanja vrednim izuzecima. Finale čine nagrade, naravno; ne bih da podsećam na prostituisanje imena velikih književnih priznanja, jer verujem da bi se neka od najznačajnijih književnih pera obrtali u grobu brže od ventilatora; iskreno verujem da bi neke od legendi srpske književnosti – da su kojim slučajem živi – govnjivom motkom iskazali svoje etičko-estetske primedbe na kvalitet knjiga koje će poneti povelje sa njihovim imenima. U stvari, još uvek ne znam koga više treba da bude sramota: izdavača koji se usudio da uopšte ponudi takvu knjigu za neku od nagrada, žiri koji će je dodeliti ne trepnuvši – čitajući obrazloženje koje ni pas s maslom ne bi pojeo – ili autora koji će nagradu svečano primiti.

Zato, samo još malo strpljenja, dame i gospodo. Sezona nagrada se bliži. Biće novih tema za zaVARivanje…