Knjizi nije mesto na ulici i buvljoj pijaci

Ipak, postavlja se pitanje da li je veliki broj knjižara koje su deo lanaca koje drže izdavačke kuće slika boljitka ili krize knjižarstva? Šta se dešava sa malim, specijalizovanim, knjižarama u kojima su istinski zaljubljenici pisane reči mogli ne samo da nađu gotovo celokupnu srpsku produkciju, već i da razmene stavove sa učenim knjižarima? Gde ostatak Srbije kupuje knjige, budući da veliki broj gradova sa preko 50 hiljada stanovnika i nema knjižare?

Mnogo knjižara, a malo knjiga

– Trenutno u Beogradu, a možda nešto manje u Novom Sadu, postoji više knjižara nego u vreme komunizma. Ali kada se realno pogleda, vidi se da je ponuda u hipermarketima ista kao i u bilo kojoj knjižari u glavnoj gradskoj zoni. Nestale su specijalizovane knjižare, a vrlo često i knjižari koji su o knjigama znali koliko i pisci ili književni kritičari. Postoji potpuna nesrazmera između tržišta knjiga u Beogradu i drugim delovima Srbije, budući da se 50-60 odsto svih knjiga proda u glavnom gradu. Mnogi gradovi sa preko 50 hiljada stanovnika nemaju knjižare. Veliki broj knjižara nije u stanju da plaća sve obaveze, a to ugrožava izdavaštvo u Srbiji. Posebni problem predstavlja to što su knjižare sve više komisioni, a rabat koju izdavači daji knjižarima je značajno veći nego u mnogim drugim oblastima trgovine – objašnjava Gojko Božović, direktor i urednik izdavačke kuće Arhipelag.

Prema rečima Dejana Ilića, urednika izdavačke kuće Fabrika knjiga, knjižarstvo je u ozbiljnoj krizi, a otvaranje novih knjižara unutar knjižarskih lanaca zapravo je još jedan pokazatelj tog stanja.

– Knjižare u tim lancima nisu, da tako kažem, prave knjižare, iz najmanje dva razloga. Prvi je to da one najčešće prodaju knjige izdavačkih kuća u čijem su posedu. Drugi je, da od ukupne produkcije knjiga u tim knjižarama ne može da se nađe ni 20 odsto naslova. U Beogradu postoje samo dve knjižare koje imaju preko 70 odsto od celokupne produkcije u Srbiji, a u celoj Srbiji ih ima manje od pet. Knjižare unutar lanaca raspolažu sa samo par hiljada naslova, što je ravno jednogodišnjoj produkciji u Srbiji, a prosečan vek knjige u knjižari iznosi između četiri i sedam godina – ukazuje Ilić i dodaje da kada pričamo o knjižarskim lancima, nije reč o obnovi knjižarske mreže, već o njenom daljem propadanju, te da se na taj način samo stvara iluzija da je situacija bolja nego što jeste.

Prema mišljenju Branka Kukića, vlasnika izdavačke kuće Gradac, stanje u knjižarstvu povezano je sa stanjem u izdavaštvu, a budući da ono nije dobro, to se odražava i na knjižare.

– Glavni problem je što država ne stoji iza izdavača, pa svako može da radi šta hoće. Knjižara nema nikada dovoljno, ali tu se ne mogu računati one koje pripadaju velikim izdavačkim kućama, jer prodaju 90-95 odsto hitove, knjige za jednokratnu upotrebu. Te knjižare nemaju nikakvu ulogu u kulturi, jer ni ljudi ni atmosfera u njima ne odgovaraju toj ulozi. Njih vodi drugi mentalitet i druga psihologija, a u glavi su im samo cifre – kaže Kukić i napominje da država ne bi smela da stimuliše te izdavače, budući da to ima direktne posledice na društvo.

Otkup knjiga – pomoć ili pljačka

Sa druge strane, način da država stimuliše određene izdavače i na taj način promoviše poželjan kulturni model je otkup knjiga za biblioteke. Ali i oko njega postoje kontraverze, bilo da je reč o sredstvima koja Ministarstvo kulture za to izdvaja ili načinu selekcije knjiga.

– Mnogo se govori o otkupu zbog svih anomalija koje ga prate, a čak i taj iznos koji treba isplatiti izdavačima, a koji je mizeran, kasni – kaže Zoran Kolundžija, urednik izdavačke kuće Prometej i predsednik Udruženja izdavača i knjižara Srbije.

Kako napominje Ilić, problem otkupa je što dodatno slabi položaj knjižara u Srbiji, jer deo novca koji se izdvaja za knjige zaobilazi knjižare.

– Zašto bi država kupovala direktno od izdavača i to sa ozbiljnim popustom. Država je krajnji kupac kao i bilo koji građanin. Prema tome, neka kupuje knjige u knjižari i bez popusta. Biblioteke bi mogle da novcima za otkup kupuju knjige u lokalnim knjižarama koje bi onda zauzvrat morale imati uglavnom sve naslove koji zavređuju pažnju čitalaca i bibliotekara. Takav otkup povećao bi broj knjižara u Srbiji – smatra Ilić.

Božović kaže da otkup knjiga ne bi smeo nikako da utiče na tržište, jer to nije njegova uloga, već da je to zapravo državna garancija o dostupnosti svih vrednih knjiga u javnim bibliotekama u Srbiji, što u ovom trenutku nije.

– Na lokalnom, gradskom ili državnom nivou, otkup knjiga se zasniva samo na komercijalnom, i na čuvenoj tvrdnji da je neka knjiga tražena, pa se vrlo često javne biblioteke pretvaraju se u prostore u kojima se nalaze zabavni, komercijalni i niskobudžetni sadržaji, a ne knjige. Na drugoj strani, otkup knjiga ima dramatičan uticaj na knjižare, gde bi pojedini izdavači mogli biti ocenjeni kao monopolisti. Time država dugoročno ne pomaže ni bibliotekama ni izdavačima ni knjižarama. Čitaocima moramo pružiti mogućnost izbora, a javne biblioteke po svom osnovnom sadržaju treba da budu kinoteke, a ne video-klubovi – ističe Božović.

Novi zakon ili primena postojećih

Zakona o izdavaštvu, čije je usvajanje zamrznuto iako je nacrt napisan još 2001. godine kada je ministar kulture bio Branislav Lečić, mogao bi da reši ovaj problem, posebno ako bi uredio jedinstvenu cenu knjige, slažu se sagovornici Danasa. Ipak, oni ističu se da bi daleko lakše bilo kada bi se umesto novog Zakona, koji je stopiran 2010. godine kada se Udruženje izdavača i knjižara Srbije pobunilo nakon javne rasprave, primenjivali već postojeći zakoni koji utiču na ova oblast trgovine.

– Zakon o izdavaštvu bi morao da sadrži član po kome izdavačke kuće ne mogu da poseduju knjižare, i obrnuto. To bi doprinelo sređivanju i stabilizovanju tržišta. Trebalo bi i podići porez na 18 odsto, i tako izjednačiti knjige sa ostalom robom, što bi sprečilo da neke firme ulaze u izdavaštvo i knjižarstvo samo zbog moguće manipulacije oko poreza. Treba ukinuti i komisionu prodaju. Međutim, situacija bi se poboljšala i kada bi se primenjivali postojeći zakoni. Dovoljno bi bilo da se poštuje obaveza izdavanja fiskalnih računa i da se reši problem ulične prodaje knjiga – kaže Ilić napominjući da je jedinstvena cena knjige primenljiva u zemljama gde ne postoje ovi problemi koji postoje kod nas.

– Pod pretpostavkom da bi jedna takva mera bila i sprovedena, time bi se rešio problem izdavača koji u svojim knjižarama svoja izdanja prodaju po petostruko nižim cenama od zvanične, čime direktno ruše nezavisne knjižare.

Božović smatra da je većina ključnih odredbi koje donosi Zakon o izdavaštvu već definisana u drugim zakonima, ali bi on pre svega simbolično potvrdio da država knjigu i izdavaštvo smatra važnim.

– Valjalo bi razmisliti o zakonu o jedinstvenoj ceni knjige. To bi uticalo na tržište i bolje definisalo ulogu svih koji u tome učestvuju, od izdavača preko knjižara do čitalaca. Ipak, bilo bi važnije primenjivati postojeće zakone. Ako bi se tako činilo, ne bi bilo moguće u svakom gradu u Srbiji i na svakom trgu, organizovati sajmove knjiga na kojima se knjige prodaju bez fiskalnih računa. Zbog takvih sajmova ugrožavaju se regularne knjižare i potiskuje se civilizacijska navika da se knjiga može naći samo na dva mesta – u knjižari i biblioteci. Knjizi nije mesto na ulici i buvljoj pijaci. A to što ih tako često viđamo tamo, samo pokazuje dubinu ovog problema – kaže Božović.

Kolundžija ističe da je probleme gotovo nemoguće rešiti novim zakonom.

– Već sada postoje neki opšti zakoni trgovine koji ukazuju da na tržištu vlada monopolski način poslovanja. Zakon o porezu na dodatnu vrednost važi i za knjige, ali ga niko ne kontroliše. Knjige se prodaju na ulici i na sajmovima knjiga bez PDV-a. Jedinstvena cena knjige koja bi se štampala uz barkod bi možda nešto rešila, ali je neophodno prvo kontrolisati prodaju knjiga sa PDV-om – objašnjava Kolundžija.

Prema Kukićevim rečima, zakon može nešto da znači jedino ako ga prave profesionalci i ljudi sa vizijom.

– Najveći problem u kulturi danas jeste što nema ljudi sa vizijom – zaključuje Kukić.

Gradovi u Srbiji bez knjižara

U Beogradu i Novom Sadu knjige kupuju i građani iz ostalih delova Srbije, gde uglavnom nema knjižara. U Nišu je tokom poslednje decenije zatvoreno više od 10 knjižara, ali je istovremeno i otvoreno nekoliko knjižara iz lanaca Delfi, Vulkan i Evro Đunti, a slično je i u Kragujevcu, gde je na mestu jedne od najstarijih knjižara Svetlost, danas Evro Đunti. U Užicu su „preživele“ samo dve knjižare, među kojima i Stubovi kulture, koji nisu imali tu sreću u Beogradu, budući da je nedavno zatvorena jedina knjižara ove izdavačke kuće u glavnom gradu. U ostalim većim gradovima Srbije koji su uspeli da sačuvaju svoje književne oaze, pored knjiga prodaje se i kancelarijski materijal, udžbenici i školski pribor.