Ko je Grinč, mrzovoljno stvorenje koje ne voli radost, a simbol je Božića u filmovima?

Na velikom platnu maestralno ga je 2000. godine otelotvorio Džim Keri, a njegova transformacija iz zlobnog samotnjaka u biće ispunjeno ljubavlju snažan je podsetnik na pravi duh Božića. Uticaj ovog lika je toliki da je reč „grinč“ ušla u svakodnevni rečnik kao sinonim za mrzovoljnu osobu koja kvari tuđe veselje, piše Večernji.hr.

Grinč je cinično, mrzovoljno, humanoidno stvorenje zelene boje krzna, kruškolikog tela i lica nalik mački, koje već 53 godine živi u osami na vrhu planine Krampit. Njegov jedini pratilac je pas Maks, a sa visine s prezirom gleda na veseli gradić Huvil i njegove stanovnike, bučne i razdragane Huove.

Grinč iz dna duše mrzi Božić – zaglušujuću buku neobičnih muzičkih instrumenata, zajedničke večere i pevanje božićnih pesama. Prema opštem mišljenju stanovnika Huvila, razlog njegove zlobe leži u srcu koje je „dve veličine premalo“. Njegova mizantropija i zloćudna narav kulminiraju uoči Božića, kada odluči da jednom zauvek stane na kraj prazničnoj sreći koja ga toliko iritira.

Iza ovog kultnog lika stoji Teodor Sus Gajzel, poznatiji kao Dr. Sus, jedan od najcenjenijih američkih autora dečje književnosti. Inspiraciju za Grinča pronašao je u sopstvenom odrazu u ogledalu dan nakon Božića 1956. godine, kada se osećao frustrirano i „grinčovski“ zbog rastuće komercijalizacije tog praznika.

Ličnu frustraciju pretočio je u priču How the Grinch Stole Christmas!, objavljenu 1957. godine. Zanimljivo je da Grinč u originalnoj knjizi nije bio zelen; ilustracije su bile crno-bele sa povremenim crvenim detaljima. Svoju prepoznatljivu, oporu zelenu boju dobio je tek 1966. godine u legendarnom animiranom specijalu.

Reditelj Čak Džouns navodno je odabrao baš tu nijansu jer ga je podsećala na boju rent-a-kar automobila koje je u to vreme vozio.

Vođen mržnjom prema praznicima, Grinč smišlja pakleni plan: prerušava se u Deda Mraza, a svog psa Maksa u soba, i na Badnje veče se spušta u Huvil kako bi ukrao apsolutno sve što ima veze sa Božićem.

Pedantno prazni kuće, odnoseći jelke, ukrase, poklone, pa čak i hranu. Uveren da je uništio prazničnu sreću, na božićno jutro sa vrha planine čeka krike i plač ojađenih stanovnika, ali do njega, umesto toga, dopire radosna pesma. Stanovnici Huvila, lišeni svega materijalnog, i dalje zajedno slave, srećni što imaju jedni druge.

Taj prizor u Grinču izaziva epifaniju: shvata da Božić „ne dolazi iz prodavnice“ i da ima dublje značenje. Njegovo srce u tom trenutku naraste „za tri veličine“, nakon čega vraća sve ukradene stvari i pridružuje se slavlju.

Priča je postigla trenutni uspeh, ali je Grinčov put do statusa globalne ikone bio popločan nizom uspešnih adaptacija. Prvi, a za mnoge i najvažniji korak, bio je animirani TV specijal How the Grinch Stole Christmas! iz 1966. godine, u režiji legende animacije Čaka Džounsa. Glas naratoru i samom Grinču pozajmio je Boris Karlof, a specijal je postao praznični klasik koji se emituje svake godine.

Godine 2000. snimljen je visokobudžetni igrani film Rona Hauarda sa Džimom Kerijem u glavnoj ulozi. Kerijeva izvedba bila je toliko fizički i psihički zahtevna da je glumac gotovo odustao od projekta.

Produkcija je angažovala stručnjaka koji obučava agente CIA-e kako da izdrže mučenje, kako bi mu pomogao da se nosi sa klaustrofobičnim kostimom i teškom šminkom, čije je nanošenje trajalo i do osam sati. Najnovija velika adaptacija je animirani film studija Illumination iz 2018. godine, u kojem je glas Grinču pozajmio Benedikt Kamberbač, ponovo približivši priču novim generacijama.

Iako je svaka adaptacija doprinela Grinčevoj slavi, vodi se večita debata o tome koja je verzija „najbolja“ ili najpopularnija. Igrani film iz 2000. godine bio je ogroman komercijalni uspeh i stekao je kultni status, naročito među milenijalcima. Proširio je originalnu priču, dao Grinču tragičnu pozadinu o odrastanju i ismevanju u detinjstvu, čime je produbio njegovu motivaciju za mržnju prema Božiću.

Kerijeva manična improvizacija i urnebesna izvedba smatraju se jednom od najupečatljivijih u njegovoj karijeri. S druge strane, animirani specijal iz 1966. godine ostaje bezvremenski klasik. Njegova vernost duhu knjige Dr. Susa, šarmantna animacija i kultna pesma You’re a Mean One, Mr. Grinch čine ga definitivnom verzijom za puriste i mnoge porodice.

Dok je Kerijeva verzija glasna i ekscentrična, original iz 1966. godine je suptilniji i sažetiji, ali sa jednako snažnom porukom.

Popularnost Grinča leži u njegovoj kompleksnosti i univerzalnoj poruci. On je postao svojevrsna „anti-ikona“ Božića, lik sa kojim se mnogi mogu poistovetiti u trenucima kada osećaju pritisak i stres zbog praznične kupovine i nametnute sreće.

Otvoreno izražava cinizam koji mnogi potajno osećaju prema konzumerizmu. Istovremeno, njegova priča nudi nadu i iskupljenje. Grinčeva transformacija iz zlobnog samotnjaka u biće ispunjeno ljubavlju i zajedništvom snažan je podsetnik na pravi duh Božića.

Njegov lik dokazuje da svako može da se promeni i da nikada nije kasno prihvatiti dobrotu. Uticaj lika je toliki da je reč „Grinč“ ušla u svakodnevni rečnik kao sinonim za mrzovoljnu osobu koja kvari tuđe veselje.