„Pitanje društva u kojem živimo je pitanje ljudskosti, ne profesije“: Pričali smo s bendom KoiKoi o novom albumu, slobodnoj umetnosti, turneji i samoći u pesmama

Dotakli smo se i političkog i društvenog trenutka u Srbiji, uloge nezavisne kulture, njihovog odnosa prema angažmanu u javnom prostoru, kao i načina na koji muzika reflektuje vreme u kojem nastaje.

Bend je govorio i o predstojećoj turneji, koncertnim konceptima i iskustvu sviranja neobjavljenog materijala pred publikom.

Sa svojim drugim albumom „O sreći u snovima“, beogradski bend KOIKOI ulazi u novu fazu stvaralaštva, muzički raskošniju, vizuelno slojevitiju i tematski hrabriju. Ovaj četveročlani sastav, poznat po energičnim nastupima, višeglasju i spoju alternativnog roka, pop senzibiliteta i eksperimentalnih elemenata, novi materijal gradi na emotivnom i simboličkom kontrastu: između želje i realnosti, zajednice i samoće, šume i grada, tame i svetla.

Sa članovima benda, odnosno Markom Grabežom, Ivanom Pavlovićem Gizmom, Emom Đorđević i Emom Đonin – razgovarali smo o tome kako je nastao album, na čemu je građena estetika nove ere KOIKOI-ja, kako izgleda saradnja sa njihovim dugogodišnjim vizuelnim saradnicima, šta očekuju od predstojeće turneje, kao i o tome koliko i na koji način politički trenutak u Srbiji ulazi u njihovu muziku i umetnički izraz.

U jednom intervjuu ste rekli da je inspiracija za album „O sreći u snovima“ bila slika “A Dog Barking at the Moon” Huana Miroa. Možete li nam reći kako je ta slika uticala na koncepciju albuma, pesme, zvuk, tekstove?

Marko Grabež: „Tokom rada na pesmama i kroz čitav proces stvaranja albuma „O sreći u snovima“, provlačio se po glavi taj motiv naivnosti i velikih želja naspram stvarnosti i onoga što nas opali kao realnost. Mislim da se tokom rada na pesmi „Voleo je dan“ prvi put pojavila asocijacija na ovu sliku. Inspirisano slikom je nastao i deo teksta: „Noć sa zverima, panika. Daleko od asfalta, sebe zna“. Slika je melanholična, ima nešto dečije što zapravo još više pojačava osećanje panike i veličine života. Čini mi se da ceo album može da se posmatra kao lajanje na nešto nedostižno.

Novim albumom zvanično ulazite u ono što ste nazvali „KOIKOI 2.0 erom“. Šta za vas znači ta era i na koje načine ste evoluirali kao bend od prvog albuma „Pozivi u stranu“?

Ivan Pavlović Gizmo: „Ono što nas najviše „loži“ na probama i nastupima je taj momenat eksperimentisanja i da ulazimo u neke situacije gde lako može doći do nečega što ni sami nismo znali da može i da je skroz organski. Ono što je novo su ti momenti između pesama gde ih spajamo, rasviravamo, prelazimo na druge instrumente, puštamo da sve zaživi, i taj ambijent koji će biti preko celog nastupa. Probe su jako zabavne, svi su puni ideja, nema nekih spoticanja, jedva čekamo da izađemo pred publiku u ovakvom izdanju“.

Na albumu ste sarađivali sa impresivnim imenima, producent Saša Janković (poznat po radu sa The Cure), miks i mastering Bogdan Braković, dizajner i fotograf Mihailo Kalabić i Nemanja Knežević. Kako su te saradnje uticale na muzički i vizuelni identitet novog albuma?

Ema Đorđević: „Nikada ranije nismo imali producenta koji je bio direktno uključen u pravljenje pesama sa nama i želela bih da istaknem koliko je Saletovo prisustvo bilo krucijalno u procesu. On je neverovatno staložen čovek, unosio nam je neki mir u toku snimanja i verovali smo mu od samog početka. Bogdan je digao celu produkciju na viši nivo svojim pristupom i posvećenošću jer je miks albuma poprilično kompleksan proces sa kojim često ljudi mogu da se „pogube“ i da ne znaju kada je kraj, jer svakog dana čujete nešto drugo. Dobijamo veoma pozitivne komentare za produkciju samog albuma, što nam baš znači, jer smo mnogo vremena usmerili ka tome da album zvuči svetski, pa verujem da smo uspeli. Naši prijatelji Mihailo i Nemanja su sa nama još od samog početka benda, tako da su te saradnje sigurno veliki deo vizuelnog identiteta, što preko covera, dizajna logo-a, fotografija benda. Zaključak je da su sve četiri saradnje proizvod koji se zove „O sreći u snovima“.

U tekstovima kažete da se prepliću potrebe za kolektivnim činovima i osećaj izolacije. Kako ste radili na tom kontrastu u pesmama, ima li neke pesme koja posebno oslikava taj dijalog između zajednice i samoće?

Marko Grabež: „Mislim da stih „imam sklonosti ka orgijanju sa sobom“ iz pesme „Urnišu me šume“, najbolje opisuje to osećanje. Rekao bih da se provlači kroz većinu pesama taj motiv, nekad je to potreba za drugima, a negde potreba za sobom kao kolektivnim činom, ako to uopšte može tako da se formuliše. Rekao bih slobodno da se i muzički, s obzirom da su troglasi zaštitni znak benda, već nekako ideja kolektivnog čina nameće. Dopada nam se pomisao da bi to čak mogla da bude i ideološka pozicija — Višeglasje“.

Najavili ste turneju povodom albuma, počevši od 12. decembra u Ljubljani. Kako zamišljate koncertnu izvedbu albuma u celini? Da li ćete izvoditi pesme u posebnim aranžmanima i kako će publika doživljavati „priču“ albuma uživo?

Ema Đorđević: „Upravo previremo o tome kako sastaviti set listu ili takozvane slatke muke. Mi generalno puno razmišljamo o samoj dramaturgiji koncerta — početak, razrada, kraj — jer je jako bitno održati pažnju publici, pogotovu ako koncert traje duže od sat vremena. Volimo da eksperimentišemo u lajvu, da malo modifikujemo aranžmane, sve u službi živog nastupa i performansa. Za koncertne promocije „O sreći u snovima“ ćemo imati izrežirane audio-vizuelne nastupe. Presrećni smo jer sa nama na ovome rade proslavljeni reditelj Miloš Lolić i vizuelni umetnik iz Berlina Aljoša Dikić. Verujem da će se priča albuma sama od sebe praviti kada dođe u živi kontakt sa ljudima, jer pesme tada dobijaju najdivniji oblik“.

Na premijernom koncertu u klubu Karmakoma ste odsvirali ceo novi album pre nego što je zvanično izašao. Kako je iskustvo izvesti pesme koje publika do tada nije čula? Da li su reakcije publike iz tog intimnog prostora uticale na finalne verzije pesama?

Ivan Pavlović Gizmo: „Bilo je jako zabavno uraditi tako nešto. Mi smo dobili šansu da čujemo kako sve to zvuči u koncertnim uslovima, a publika je dobila priliku da čuje ceo novi album. Svirali smo i nekoliko starih pesama, tako da je taman bio test da vidimo gde smo što se tiče energije i usviranosti, da li su nove pesme zaživele i na šta treba da obratimo pažnju. Album je već bio snimljen, ali isto tako svi znaju da smo skloni menjanju pesama i da uvek volimo da napravimo što zabavniji set. Sigurno je na nekom nivou uticala publika i sam ambijent koncerta, da vidimo i osetimo gde šta potencijalno fali, gde bi mogli da eksplodiramo, gde da se povučemo, kako se mi osećamo povodom novog materijala na bini.

Sve u svemu, jako poseban i jedinstven nastup“.

Fotografije Nemanje Kneževića i rad Mihaila Kalabića, inspirisane šumom i izmaglicom, biće predstavljene na izložbi u Beogradu. Kako se ta vizuelna priča povezuje sa muzikom albuma i kako vidite sinergiju između muzike i likovne umetnosti?

Marko Grabež: „Rekao bih da su uticaji Nemketa i Kalabe zapravo neodvojivi deo identiteta benda. Ne doživljavam ih kao saradnike, jer sa vizuelne tačke gledišta, oni su bend. Sad smo već navučeni na kreativnu razmenu koju delimo sa njima i svaki put se iznenadimo novim čitanjem muzike kroz vizuelni aspekt. To je jedan pogled na svet koji je jako dragocen — da si okružen ljudima koji iznova iznenađuju svojom umetnošću. To je kvalitet koji prepoznajem i unutar celog benda. Ne dozvoljavamo jedni drugima da pretpostavimo naredne muzičke korake. Valjda tako onda i sporije dosadimo“.

Marko, s obzirom na to da ste i glumac, kako vaše glumačko iskustvo utiče na pisanje tekstova i interpretaciju emocija u KOIKOI-u? Da li ste taj „scenski“ deo sebe uneli u ovaj album?

Marko Grabež: „Voleo bih da mogu da kažem da mi je iskustvo u glumi značilo u pisanju tekstova, ali nije. Prosto, jako sam spor u tome i tekst uvek dolazi na samom kraju kad više nemam kud. Nekoliko tekstova sam završio u studiju pred snimanje vokala, a tekst za „Plivam“ je došao nakon snimljenog celokupnog materijala. Dosnimili smo vokal naknadno. Nemam iskustva u pisanju i takođe nemam naviku da sedim i pišem pesme, a kamoli da to nazovem poezijom. Sve mi je to zapravo daleko. Inspiracija za tekstove dođe tek onda kad shvatim da više nemam prostora za prolongiranje, jer je došlo vreme da se snima. Volim i umem samo da pišem pod pritiskom, očigledno. A kad smo već kod interpretacije i glumačkog iskustva — jednom sam čak na svirci, s obzirom da nisam imao gotov tekst do kraja, a trebalo da izvedemo pesmu pred publikom prvi put, malo izmišljao tekst koji nije imao veze s vezom. Eto, tako utiče moja glumačka veština na pisanje, haha“.

https://www.youtube.com/watch?v=Ca1lxsrc48U&list=RDCa1lxsrc48U&start_radio=1

Rekli ste ranije da je neminovno da se društveni i politički kontekst odrazi na muziku. Kako konkretno politička kriza u Srbiji utiče na vašu kreativnost i teme koje obrađujete? Da li muzika postaje način izražavanja protesta ili nade?

Ema Đonin: „Mi uvek, bilo da je na svesnom ili podsvesnom nivou, prenosimo u naš kreativni proces stvari koje živimo svaki dan. Ne bavimo se politički angažovanim tekstovima, ali definitivno svoja iskustva i promišljanje vremena i situacije u kojoj živimo ostavljamo muzici i svom umetničkom izrazu“.

Kao javni umetnici, da li osećate odgovornost da učestvujete u društvenom angažovanju — kroz podršku protestima, demokratskim zahtevima ili kritiku institucija? Kako balansirate između umetničkog izraza i političkog poslanja?

Ema Đonin: „Podrška studentima i kritika institucija, ili uopšte društva, je nešto što svako od nas individualno oseća kao potrebu i dužnost. Osećamo odgovornost da učestvujemo u društvenom angažovanju pre svega kao građani. Odgovornost da učinimo šta možemo kako bismo mogli da funkcionišemo, radimo i na kraju živimo ovde gde jesmo. Mislim da to nije pitanje profesije, već ljudskosti. U suštini — ne balansiramo. Kroz muziku ispoljavamo ono što su naši senzibiliteti zajedno, bez određene namere ili predumišljaja“.

Kako vidite ulogu nezavisne kulture (muzike, umetnosti) u očuvanju slobode mišljenja u trenutku kada se nezavisni mediji suočavaju sa pritiscima?

Ema Đonin: „Nezavisna scena je ono što je oduvek održavalo kritičku misao u javnom diskursu i veoma je važno. Samim činom postojanja i njenim neiscrpnim trudom da opstane, nezavisna scena šalje poruku i daje prostor očuvanju slobodne misli. Vrlo je važno sačuvati je i pomoći joj da postoji i dalje, što je zadatak svakoga od nas — i mi taj zadatak ozbiljno shvatamo“.