Komi fo

Uspostavljanje sklada u razglobljen svet, u kojem se ne zna ni šta, ni kako treba činiti, a da princip lepote i dobrote bude zastupljen, fenomen je koji je, zaista „comme il faut“,“kom il fo“, kako pokušava, pogrešno, naravno, da ga definiše Sterijina Fema. Tako treba, zaista – da čovek bude okružen ne samo blagostanjem materijalnim, nego i duhovnom ispunjenošću, koja, normalno, treba da dođe od bogatog unutrašnjeg sveta, koji se hrani i znanjem.
Jagoš Marković Pokondirenu tikvu“ postavio je blisko Sterijinom liku, koji je bio više tužan nego smešan. Sterija se, na kraju života, potpuno razočaran, povukao u Vršac, uvidevši da su sva njegova dobrodušna nastojanja da popravi svet oko sebe ostala uzaludna. Šta drugo Fema čini? Pokušava da svima, pa i sebi, učini život boljim, višim, sadržajnijim, gospodskijim. Naročito svojoj jedinici, Evici, koja tu širinu nema, ni takav san. Femin san je nerealan, jer su snovi, uglavnom, takvi. Ona je žena ispred svog vremena i svog pola. Njen koncept je, u osnovi, vrlo moderan: kaži tri puta, i biće istina. Naročito zato što njoj onaj vrhunski argument, materijalni, ne nedostaje.
Olga Odanović, kao Fema, i sama, „u hodu“, nemušto, nerazgovetno, definiše način na koji se svet popraviti može. Ona, kao u nekoj alhemičarskoj laboratoriji, propituje svoje namere i upoređuje ih sa svetom koji je okružuje. Porazno, i ona to vidi. Zato je „žena na rubu nervnog sloma“, kako bi rekao Almodovar. I to je prepoznatljiv koncept Jagoša Markovića. Sa ruba svog nervnog sloma, Olga Odanović zaošijava ostale učesnike ovog „otvorenog univerziteta“. I samo je vreme pogrešno. Danas, ona bi, sa svojim argumentom, sponzorskim, uspela u svojoj nameri. A onda, kada je Sterija stvara, ona odlučuje da se, sasvim politički korektno, zadovolji i samom činjenicom da zet ne govori srpski. Dakle, ako je u jeziku biće nacije, on, i ona, i Evica, već više nisu ovde. Nije da nije dovoljno i moderno.
Jasno je da je postavka „Pokondirene tikve“ Jagoša Markovića avangardna i ispred duha tumačenja „Tikve“, na koje smo naviknuti. On se, kao ni Sterija, ne podsmeva, čak i kad se osmehuje. Žubori kukuruz na podu i dok pada na njihove glave. Biće dobro, berićetno!
Olga Odanović, glumica sa neverovatnim moćima groteske i apsurda/i svega drugog, zaista, nosi Femu kroz ovu društvenu dramu tragikomično, ali ozbiljno i sa mnogo argumenata. Njeni ispadi iz normalnog stanja, almodovarovski, tipično su mediteranski, i to je još jedno pomeranje iz mirnog vojvođanskog sveta. Ova glumica bez granica može da odigra sve i iz kontre. I igra, s uspehom.
Aleksandra Nikolić, kao Sara, prava je Sara, ona ništa ne laže. To je njen život i ona ga živi „punom nogom“. Čankoliz je njen psihološki profil, ne njena namera da ućari. U tome, Aleksandra Nikolić je bila majstor. Puna života, strasti, ona je Femu prosto usisala u svoj način života. Logično.
Hana Jovčić, Evica, imala je neophodnu naivnost i nevinost svojih bosih nogu, direktno na zemlji, u kukuruzu. Jovčićeva, glumica koja vrlo dobro zna da odigra i onostrano, ovoga puta je bosim nogama bila uronjena u realnost koju njena Evica ne razume. Ali ljubav, to je razumela. Na onaj svoj otuđeni, pomalo uplašen, detinjast način.
Mitar, Femin brat, Darko Tomović, došao je iz Čehovljevih drama. Zabrinut, ozbiljan, pomaže Femi (po prvi put na sceni) da nađe „kopču“ sa stvarnošću. Stvarno i mogućno.
Jovan (Mihailo Lađevac), Ružičić (Aleksandar Srećkovič), Vasilije (Branislav Tomašević), Ančica (Jelena Helc), bili su namerno skrajnuti iz Feminog psihološkog profila. Oni su samo dokaz njenog duševnog stanja i pokazatelj njenih namera da svoj koncept izvede.