Emir Kusturica je u punoj sali DKC-a pričao o filmu: „Svaki film sam tri–četiri puta bacao, nisam više hteo da radim, a ‘Oca’ sam u dva navrata otpisivao“

Ipak, nakon nešto više od sat vremena razgovora Emira Kusturice i njegove ćerke Dunje Kusturice o raznim aspektima filma, reditelj je ispraćen snažnim aplauzom, a prilazili su mu i veoma mladi posetioci tražeći autogram.

Sam Kusturica — što je prava retkost u njegovim javnim pojavljivanjima — delovao je raspoloženo, razgovorljivo i sklon duhovitim digresijama, koje je publika pratila glasnim smehom.

Potpomognut pitanjima ćerke Dunje, selektorke Kustendorfa i programerke u Jugoslovenskoj kinoteci, govorio je o elementima filma koji su za njega ključni pri stvaranju: o prostoru, mizanscenu, pažljivom sekvenciranju, neophodnosti ljubavne priče („jer bez toga filma nema“), psihologiji, radu s naturščicima i profesionalnim glumcima, kao i o tome zašto u njegovim filmovima često postoji junak koji pokušava da se ubije ili to na kraju i učini.

„Pa, to je autokopija“, rekao je Kusturica kroz smeh, dodajući da u stvarnosti nije sklon takvim idejama, ali da je snimanje filma specifičan vid samoubistva.

„To je samo jedan od njegovih aspekata“, napomenuo je, osvrnuvši se i na svoje iskustvo snimanja filma u Americi.

„Tamo imate one nabildane, trče s kamerama dok ti snimaš neki kadar potpuno bezveze, treći, četvrti dubl — a on viče: ‘Great! Great! Next! Next!’

Rekoh: ‘Nema next’“, prisetio se trenutaka u kojima je dolazio do granice pucanja, ulažući sve svoje resurse da bi napravio što bolji film.

„Iz te potere za najboljim kadrom, za najboljom sekvencom, iz savladavanja tog otpora na filmu — koji si ti sam, kad se umnožava i uvećava kako ideš prema petom, šestom, sedmom mesecu — postaneš potpuno nejak i svašta ti pada na pamet.“

„Iscrpljuješ sebe, pa očekuješ da će i glumci iz nekakvog humanizma to isto da rade?“ nadovezala se Dunja Kusturica.

„Glumci će — za pare“, našalio se reditelj, dodajući da je važno kada ljudi vide da se ti iscrpljuješ na putu do nečeg dobrog.

„Najbolja publika za svakog reditelja su njegovi saradnici. Ne ono šta ti kažu, nego kako osetiš da se čitava stvar odvija kao film koji se već gleda na platnu. Glumci su se bunili posle dva–tri meseca, pa sam ja onda predlagao da štrajkujemo, da idemo zajedno da napustimo film“, ispričao je jedan od detalja svog rukovođenja ekipom.

Prema njegovim rečima, nemali broj puta je hteo da odustane.

„Ja sam svaki film tri–četiri puta bacao, nisam više hteo da radim. ‘Oca’ sam u dva navrata otpisivao. Jednom je bilo baš simptomatično i stvarno sam otišao kod doktora — tamo gde je i Radovan Karadžić radio kao psihijatar.

„Odvedu me kod dr Jovanovića, divnog jednog čiče.

Kaže mi: ‘Radite film, teško je.’ ‘Jeste, doktore’, rekoh. A on: ‘A o čemu je film?’ Ja kažem: ‘Pa… o Informbirou.’“
„Pauza. Petnaest sekundi. I — suza suzu goni.

Plače doktor kao kišna godina. I sad, umesto on mene da leči, ja uzimam peškir, donesem mu, on briše suze.

Kažem: ‘Doktore, što plačete?’ A on: ‘Ne… pitajte..“

„Ispostavi se da je nesrećnik bio na Golom otoku — kao informbirovac.A sad se pravi film o Informbirou. Te ga ja utešim, i tako se završi moja prva terapija.“
„Moram priznati da je bio i na prvoj projekciji filma, koja se održala blizu te ludnice gde je bio i filmski studio — tako da je sve to bilo prilično simbolično“, zaključio je Kusturica.

Upitan da li je reditelj neka vrsta psihoanalitičara, Kusturica je odgovorio potvrdno, uz napomenu: „ali ne Frojdov“.

„Ja mislim da je to više sluh nego poznavanje ljudske duše. Ja bih reditelje primao na akademiju uglavnom po receptu: da li zna nešto da otpjeva ili da odzviždi. To bi mi bila prva tačka, zato što čovek može da pročita od Eshila do Šekspira, ali da oseti spoj između dva kadra koji se dešava na nekom muzikalnom osećaju i nekom čulu — to je skriveno u biću, u tom čoveku o kojem govorim“, kazao je Kusturica.

O tome zašto je svojevremeno rekao da psihologiju treba iskoreniti iz filma, Kusturica je potvrdio da je to prvi zakon kinematografije, budući da svaki glumac, bilo da igra junaka ili antijunaka, u ono što kamera zabeleži unese samo mali deo svoje osnovne karakteristike.

Razvoj lika može biti u zbiru različitih stanja ili u promeni.

„Ako to radi na psihološkom nivou — tužan, mračan — to onda deluje kao ovi mimovi što se danas šalju. Scena ima potpuno druge zakone.“

„Čini mi se da je i Danilo Kiš govorio o tome kako čovek nije više centar sveta. I to je tačno, nije odavno. Ali psihologija scene je nešto što mora da se uspostavi. Jer ti ne komuniciraš preko jednog čoveka nego ukupnim dejstvima koja su suprotstavljena ili se udružuju prema tvom sluhu koji to harmonizuje. Harmonizacija tih delova je tvoj osećaj, tvoj talenat, nešto o čemu ti ne odlučuješ do kraja“, naveo je Kusturica.

Prema njegovim rečima, suština je u tome da je psihologija krajem 19. veka zamenjena psihologijom lika, koja mora da postoji do izvesne tačke, do  psihologije scene — A šta je to drugo nego montaža — priprema za ono što filmadžije zovu „pre nego što dođeš u sobu za plakanje“.

„Skočićemo zajedno“

Govoreći o radu s profesionalnim glumcima i naturščicima, Kusturica je istakao:

„Profesionalni glumci imaju vrlo retko sposobnost da žive u korelaciji, a to je najznačajniji faktor. Ja sam sa glumcima mnogo radio, uključujući i te velike svetske glumce.

Korelacija, ili saigra, to je suština i religije i života. Jer kad dvojica priznaju istu vrhovnu silu, oni se neće posvađati. A ako se ne ostvari korelacija, onda treći i ne ulazi u tu korelaciju.“

Zatim se prisetio snimanja filma „Crna mačka, beli mačor“ i naturščika Sabrija:

„On jadnik nije mogao da sastavi dve replike nikad. Uvek pola, pa još malo. A snimali smo na jednom platou iznad Dunava. Nisam spavao celu noć i ujutro dođem na snimanje i kažem mu: ‘Sabri, ako i danas ne budeš govorio kako treba, zagrliću te i skočićemo zajedno u Dunav.’ A on kaže: ‘Pa to sam ja vama hteo da kažem.’“

„Eto kakav ti je rad sa njima. Oni rade na impuls, rade na okolnosti i rade na iskrenoj osnovi, a često imaju jednoličan ton kad govore — to je najveći problem. A dobri glumci igraju taj nadrukani sistem, taj narcizam, kako oni već znaju da ‘dišu dok govore’, dok artikulišu i ‘sve ti izgovore’“, ispričao je Kusturica, imitirajući glumačku teatralnost.

Dodao je da se profesionalni glumci „uglavnom ne vole“ i da su jedni protiv drugih.
„Pa kako su uspevali zajedno da rade?“, pitala je Dunja.

„Nasilno“, uzvratio je Kusturica, izazvavši novi talas smeha u publici.

Kusturica je u više navrata istakao da je mnogo toga o čemu su on i njegova ćerka govorili „neka vrsta dinosaurus-filozofije“ iz vremena kada je umetnost, kao društveno relevantna pojava, bila najvažnija.

Prema njegovim rečima, danas Netflix određuje „površnu i brzo hodajuću kinematografiju koja se vrlo ideološki plasira“.

„Paradigma je jezik filma i njemu je nanesena najveća šteta od reklama, što se tiče bioskopa. Zato što je dinamička struktura filma najvažnija, a ne njegova organska, odnosno sadržajna. Pošto vreme u kome živimo nema ideologija koje nas nose, kao što su nekad bile — bilo liberalizam, bilo komunizam. Sada uopšte ne znamo ni gde idemo“, zaključio je između ostalog Emir Kusturica.

Kusturičin sudar sa prostorom

Dunja je podsetila oca da je prostor bio prvo o čemu je spontano počeo da govori kada mu je preko telefona rekla da su ga Srdan Golubović i Vlada Perišić pozvali da učestvuje na FAF-u povodom filma Otac na službenom putu.

„Prostor je najveći sudar koji doživljava jedan filmski reditelj i sve što on vidi može da vidi i kamera. Utoliko sam ja u francuskom novom talasu prepoznao svoje izvore, a pre toga kod Žana Renoara. Prepoznao sam taj specifičan način na koji se, uz određenu priču i uz određeni sadržaj, u stvari vezuju određeni objektivi. Prostor postaje tvoj glavni neprijatelj. Priču može da ispriča svaka budala na televiziji, ako ima dobar tekst i da to prosipa levo, desno, međutim pravi mizanscen je nešto po čemu su se razlikovali naši veliki uzori“, istakao je Kusturica.

Razgovor  povodom jubileja filma „Otac na službenom putu“ održan je u sklopu 31. FAF-a na kojem je prikazana i digitalno restaurisana verzija ovog ostvarenja.