Legendarni film „Psiho“ puni 65 godina: Kako je muzika postala najjače oružje horora?

Ta muzika je lik, atmosfera, središnji nervni sistem filma. Ove godine, kada kultni horor Alfreda Hičkoka puni 65 godina, važno je prisetiti se čoveka koji ga je učinio besmrtnim – kompozitora Bernarda Hermana.

Film je snimljen prema scenariju Džozefa Stefana, koji se temelji na istoimenom romanu iz 1959. godine autora Roberta Bloča.

Marion Krejn, mlada službenica osiguravajuće kompanije iz Fenix-a, krade 40.000 dolara od klijenta i odlučuje da pobegne kako bi sa svojim partnerom Semom Lumisom započela novi život. Umorna od vožnje i paranoje, skreće s autoputa i zaustavlja se u zabačenom Motelu Bejts, gde je dočekuje nervozni, ali naizgled pristojni vlasnik Norman Bejts .

Norman živi u kući iznad motela sa svojom majkom, koja često viče i grdi ga kroz prozor, iako je u filmu nikada ne vidimo. Marion i Norman vode neugodan, ali zanimljiv razgovor o pticama, majkama i usamljenosti. Te noći, dok se Marion tušira, događa se jedna od najslavnijih scena u istoriji filma – iznenada se kroz zavesu probija silueta žene i nožem ubija Marion.

Norman pronalazi telo i uklanja sve dokaze, uključujući bacanje automobila s telom i novcem u močvaru. U međuvremenu, Marionina sestra Lila i Sam pokreću potragu uz pomoć privatnog detektiva Arbogasta , koji takođe posećuje motel i ubrzo nestaje.

Kako Lila i Sam istražuju dalje, otkrivaju strašnu istinu: Normanova majka je zapravo mrtva već godinama, a Norman – psihički rastrojen – živi s njenim balsamovanim telom. Razvio je podvojenu ličnost i u trenucima kada ga „preuzme majka“ čini zločine, verujući da je ona ta koja ubija.

A tu na red dolazi muzika. „Ta muzika je sve“, kaže za BBC Rejčel Zefira (Rachel Zeffira), filmska kompozitorka i članica dua Cat’s Eyes. „To su ptice, to su pčele, to su glasovi u tvojoj glavi“.

Projekat je isprva bio osuđen na propast – Paramount nije želeo da finansira film, odbio je snimanje na svom setu i pristao samo na distribuciju. Hičkok je morao da snima s mizernim budžetom, ali zahvaljujući Hermanu i njegovom instinktu da koristi isključivo gudački orkestar od 50 muzičara, film je dobio dimenziju koju niko nije očekivao.

„Psiho nije bio loš film (bez muzike), ali mu je nedostajala napetost“, kaže Stiven S. Smit, autor knjige Hitchcock and Herrmann: The Friendship and Film Scores That Changed Cinema.

Prelomni trenutak u istoriji filmske muzike

Herman je isprva morao da uverava skeptičnog Hičkoka da muzika treba da prati slavnu scenu pod tušem. Kad mu je napokon pustio sekvencu, reditelj je rekao da to treba iskoristiti. Herman mu je sarkastično odgovorio:

„Ali zar nisi rekao da ovde ne želiš muziku?“, na šta mu je Hičkok odgovorio: „Moj dečače, neprikladna sugestija“.

Najpoznatija muzička dionica – onaj visoki, životinjski vrisak gudača dok Dženet Li biva napadnuta pod tušem – označila je prelomni trenutak u istoriji filmske muzike. Herman je stvorio ne samo zvuk straha, nego i psihološku vezu s likom Normana Bejtsa.

„S muzikom koja prati Bejtsa osećamo teskobu i tugu“, kaže Zefira, te dodaje: „Herman je uvek proučavao književni predložak pre nego što bi pisao muziku. Svaka njegova nota imala je značenje“.