Lepe slike surovog reljefa

U „Domu“ je bezbrižan život porodice ugrožen izgradnjom prometnog autoputa na samo nekoliko metara od njihove kuće, usred ničega. Odbivši da se presele, Marte, Mišel i njihovo troje dece pronalaze maštovite načine da se prilagode novom okruženju. Nastavljaju svoju srećni-i-veseli rutinu, uprkos bučnim, brzim kolima. Sumnja u dugoročne posledice života pored autoputa, međutim, prouzrokuje napetost u porodici. Opstanak u uzdrmanoj zajednici nije lak, ali to je još uvek njihov dom. Put, rekla je autorka, objašnjavajući svoju zamisao da ne bude sve dorečeno, vodi ka različitim, nevidljivim destinacijama. Kasno se otkriva, međutim, da opasnost takođe dolazi od autoputa i tu ima nešto od poetike vesterna, smatra ona, da opasnost dolazi iz daleka. Film, dodaje, ima i svoju eklektičnu stranu – u njemu se mešaju žanrovi i različita muzika. Iako se čini da je porodica uravnotežena sa izlaskom na autoput, ta ravnoteža se narušava ili se uviđa da je možda i nije bilo. Akcenat jeste ne psihologizaciji likova, ali ne eksplicitno, podvlači Ursula Mejer, umesto da kaže „ne osećem se dobro“, lik broji automobile i razmišlja o zagađenju. Tačno je da je porodica statična naspram autoputa, štaviše, oni će biti i potkopani na tom mestu, u čemu je ključna uloga majke. U jednom smislu, ovaj film je i „road movie“ koji ide od kraja ka početku. U njemu se, međutim, kako to biva u takvim ostvarenjima, ne odvija promena u likovima, u pitanju je samo estetika ovog filmskog podžanra, podvučena prisustvom automobila, a putovanje u njemu je mentalno, misaono.

„Skori povratak“ Solveig Anspah, za one kojima su neobično lepe slike surovog reljefa Islanda i, za pojmove ostalih Evropljana, pomalo iščašeni karakteri ovog podneblja već postali bliski, prirediće slično iskustvo. Baš kao u onom dokumentarcu o muzici i muzičarima na Islandu, i u ovom filmu stičete utisak da su u toj dalekoj zemlji, od dugog vremena svi umetnici makar duhoviti, ma kako ih teške životne okolnosti snalazile. Ili je bar takav pogled filmskih autora (ovde već omiljenog Baltazara Kormakura) na njih. U svakom slučaju, Solveig Anspah, koja je i želela, kako je rekla, da posle nekoliko ozbiljnih filmova, među njima i nekoliko dokumentranih, a čak dva o Sarajevu, napravi nešto komično, sudeći prema reakcijama publike na prvoj jučerašnjoj projekciji, u tome je i uspela.

Festival na bis

Kao i svake godine, Festival autorskog filma ponoviće na bis nekoliko najgledanijih ili filmova čije su projekcije bile rasprodate. U Dvorani kulturnog centra, 4. decembra od 13, 15, 17, 19 i 21 sat to će biti, redom, „Odrasli“, „Pandorina kutija“, „Glad“, „Venčanje u belom“ i „Snimanje u Palermu“. U Kinoteci, 5. decembra u 15 sati ponovo će biti prikazan turski film „Moj Marlon i Brando“, a od 22 „Snimanje u Palermu“. Tri filma naći će se u redovnoj biskopskoj distribuciji, odmah nakon Festivala u bioskopu Balkan i prikazivaće se dve nedelje. U prvom terminu ide hrvatski „Kino Lika“, zatim domaći „Peščanik“ i na kraju film iz muzičko-biografske sekcije – Šnabelov „Lu Ridov Berlin“. Svi partneri FAF, rečeno je juče na konferenciji za novinare, zadovoljni su Festivalom, a ranijih godina nedostižna brojka od 20.000 posetilaca ove godine biće premašena.