Spomenik pevaču Šabanu Bajramoviću ipak će biti postavljen na nišavskom keju u centru Niša, gde je napravlljen betonski postament, potvrdili su izvori iz gradske uprave. Protiv lokacije na nišavskom keju bio je inicijator podizanja spomenika direktor džez festivala „Nišvil“ Ivan Blagojević koji je predlagao da spomenik bude postavljen u pešačkoj zoni u centru grada. Spomenik će u podne otkriti ministar kulture Nebojša Bradić i gradonačelnik Niša Miloš Simonović.

Odluku o lokaciji doneo je Zavod za urbanizam, na predlog Turističke organizacije Niša, a podržao ju je i gradonačelnik Niša Miloš Simonović.

Nišvil je zvanično pokrenuo inicijativu za podizanje spomenika pre više od 17 meseci. Gradska vlast je o lokaciji „promišljala“ sporo ili nikako, ali su pojedini lokalni političari, mediji i čaršija bili sasvim drugačiji. Na takvu, izgleda, veliku dilemu, skoro da su raspisali palanački referendum.

Gradske vlasti su tek u ponedeljak, tri dana pred Festival, zvanično prelomile da će lokacija biti već pomenuti amfiteatar – centar, ali „skrajnut“. Nišvilu, međutim, ni narednog dana nije stigla dozvola za postavljanje spomenika.

Nišvil je već imao alternativni plan za slučaj da dozvola ne stigne – fingirano svečano otvaranje, ispred TC Kalča – u centru, i zajedničko fotografisanje donatora na kamionu, gde bi, kako su svojevrememo rekli – „Šaban stajao uspravno“. Bilo je predviđeno da, potom, spomenik bude biti premešten na kej tek kada u Nišvil stigne dugoočekivani „papir“.

– Poštovaćemo gradsku odluku o lokaciji, mada među Šabanovima prijateljima ima onih, kao što smo Goran Paskaljević i ja, koji smatraju da lokacija nije dobra. I dalje verujemo da bi spomenik trebalo postaviti u centralnoj pešačkoj zoni, kako bi ga videlo što više turista. Ali, nećemo da radimo na svoju ruku i bez lokacijske dozvole, mada u Nišu ima spomenika, kakav je recimo spomenik Kalči i Čapi, koji je podignut u centralnoj pešačkoj zoni, a nikada nije imao bilo kakvu dozvolu. Pošto je sada jasno da će spomenik Šabanu biti na keju, odustali smo od ideje da uz njega postavimo džuboks sa njegovim pesmama, čije bi korišćenje moglo da donese godišnji prihod od 700.000 dinara, što je više nego dovoljno za održavanje spomenika. Džuboks više nije dobra ideja jer na keju neće biti dovoljno prolaznika i turista, a postoji realna mogućnost da uređaj bude oštećen. Ipak, ne odustajemo od toga da Šabanov spomenik gradu donese benefit, tako da ćemo pokušati da oživimo prostor oko amfiteatra. „Proglasićemo“ ga za festivalski stejdž, na kojem će svake godine nastupati džez muzičari koji će izvoditi Šabanove ili kompozicije inspirisane njegovim radom- kaže Blagojević.

On kategorički negira da Nišvil „nameće odluku o lokaciji spomenika“ ili „stavlja grad pred svršen čin“ zbog toga što hoće da postavi spomenik na dan početka festivala. Kaže da je pisana inicijativa o spomeniku dostavljena Skupštini grada marta 2009, a zimus je i inovirana. Grad je, pak, upoznat sa idejom o spomeniku još oktobra 2008, na sastanku kojem su prisustvovali gradonačelnik Niša Miloš Simonović, ministar kulture Nebojša Bradić i naš sagovornik. Ministar se tada prvi „setio“ da bi Bajramović u Nišu osim ulice trebalo da dobije i spomenik, objašnjava.

Nišvil je zatim, podseća on, započeo prikupljanje sredstava za ovakvo obeležje, vredno 12.000 evra, ne želeći da ga plati grad, već Bajramovićevi prijatelji, saradnici i poštovaoci. Sredstva su osim Blagojevića i Nišvila, donirali i muzičari Goran Bregović i Esma Redžepova, organizator festivala Rok Vilidž Mirko Miljuš, reditelj Goran Paskaljević, reditelj i glumac Ljubiša Samardžić, bivši premijer Srbije Zoran Živković i gradonačelnik Niša Simonović. Donacije su iznosile od hiljadu do tri hiljade evra. Vajar Vladan Ašanin počeo je da radi na spomeniku, koji se sastoji od Bajramovićeve figure visoke 2,05 metra i postamenta od 1,95 metar.

A onda su, osim birokratskih lutanja kroz različite gradske uprave i organizacije, započela i ona druge vrste. Krenula su javna osporavanja predloga Nišvila da spomenik bude u glavnoj, Obrenovićevoj ulici ili na nekom drugom mestu unutar centralne pešačke zone. Niški SPO je jasno kazao da bi Bajramovićev spomenik u Obrenovićevoj ulici „unizio“ istoriju, pošto bi se našao između Spomenika oslobodiocima i Kralju Aleksandru I Oslobodiocu. I ova stranka i neki drugi ocenili su da „ima mnogo značajnijih ličnosti u Nišu koje bi trebalo da dobiju spomenik“, ne navodeći koji bi to umetnici i naučnici mogli biti, a da su preminuli, napravili ime izvan zemlje i još nemaju spomenik. Neki mediji su „znali“ da ni sam Bajramović ne bi voleo da bude na mondenskom mestu kakvo je Obrenovićeva, koja, uzgred, sa nizom kafića, pa i tezgi, više liči na džadu u Sutomoru nego na Monako.

Palanka je, međutim, „briljirala“. U razgovorima „preko plota“ neretko je zaključivano da spomenik Bajramoviću ili ne bi trebalo podizati ili bi ga trebalo postaviti van centra, najbolje „tamo gde je živeo“. Potezani su i argumenti da on „nije nikakav umetnik“, a nije se bežalo ni od njegove nacionalne pripadnosti, koja je, izgleda, nekima problem. Spočitavani su mu alkoholizam, kocka i žene. Sve je pomalo ličilo na reprizu prošlogodišnjeg protivljenja žitelja ulice Južni bulevar da ona ponese Bajramovićevo ime. Oni su tada kao zvanični razlog navodili da to ne žele zbog „troškova i maltertiranja prilikom promene ličnih dokumenata“, ali su nezvanično objašnjavali da „u njihovoj ulici nema ni jednog Roma“, te da o Šabanu kao umetniku ne znaju dovoljno, ali ga dobro poznaju kao sugradjanina sklonog porocima. Ulica je, ipak, ponela Bajramovićevo ime, jer je Skupština grada odbacila takvu „argumentaciju“.

– Podizanjem spomenika Šabanu Bajramoviću hoćemo da pokažemo poštovanje za njegov umetnički lik i delo, jer, ako ništa drugo, ne treba zaboraviti da je iza njega ostalo skoro 700 kompozicija. A ako već govorimo o porocima, bilo je mnogo umetnika koji su im skloni. Mnogim ljudima je, pak, zanimljiv „grešni“ deo njihove, pa i Šabanove ličnosti. Sa druge strane, naša ideja bila je i malo lukavija – da grad ima velike koristi od spomenika. Sigurni smo da bi pored Kralja, posebno ukoliko bi bio smešten u pešačkoj zoni i na vidnom mestu, želelo da se slika mnogo stranih turista. Prosečni turista ima pet megapiksela na svom mobilnom i uvek traži zanimljiv spomenik pored kojeg bi se „ovekovečio“. A Šabanov spomenik bi, sigurno, bio najslikaniji u Nišu i imao istorijski značaj za kulturni turizam grada. I sada mnogi stranci žele da vide Šabanov grob ili kuću u kojoj je živeo… – kaže Blagojević.

On podseća da je i Nišvil bio među onima koji su podneli inicijativu da jedna gradska ulica ponese Bajramovićevo ime. Takođe, svoj Gran pri nazvao je po njemu. Bajramović je, uostalom, i „propevao“ džez upravo na Nišvilu, 1997. Ovaj festival je „gurao“ ideju da Bajramović dobije nacionalnu penziju, koja je, na žalost, stigla prekasno, nekoliko dana nakon njegove smrti.

– Ipak, nismo ga mi ili neko drugi fabrikovali u legendu, to je činio on sam, harizmom i talentom – kaže.

A toga je imao, bez sumnje. Pevao je i pevali su ga na svim kontinentima. Časopis Tajm svojevremeno ga je svrstao u deset najboljih bluz pevača na planeti. U Indiji je proglašen za kralja romske muzike. Himna svih Roma sveta je numera „Đelem, Đelem“ u njegovom izvođenju. Njen naziv se, inače, prevodi kao „Putovao sam, putovao“ ili „Lutao sam, lutao“. Izgleda da je njenom najpoznatijem izvođaču suđeno da luta i nakon smrti, zahvaljujući svojim sugradjanima, sklonim sporom odlučivanju i velikim dilemama.