Majstori majstori

Patetični su i ostali likovi, muzika i gluma dodaju patetici, a opet, uprkos i sitnim dramaturškim nedorađenostima, film funkcioniše, i te kako dopirući do gledalaca. Nije to zapravo zasluga teme i ideje predodređene na festivalski uspeh, niti Paskaljevićeve deklarativne inicijative da se nešto učini sa zapuštenim Sajmištem, već rediteljskog gaženja po krupnjacima glavnih, naročito postarijih junaka, pre svega Mustafe Nadarevića, u kojima, krupnjacima, prolazi najveći deo filma. Toliku količinu krupnih planova Nadarević iznosi odlično, što je, čini se, bio deo autorove namere, i potencijalnu slabost filma pretvara zapravo u prednost. Mizancenska sporost i pomenuti kadrovi učine da film pobedu nad gledaocem odnese zapravo opet kao priča o starosti, poslednjim emocijama, oproštajnim životnim motivima… Glavni dnevni list u Torontu Gloub end Meil u srednjoj oceni filma (2 zvezdice od 4) kritikuje upravo predvidljivost i patetičnost, dok Holivud Riporter bez vrednovanja u prikazu ističe incident na jednoj od projekcija na Festivalu kada je par srpskih nacionalista u publici napalo Paskaljevića za izdaju, što je pravio film o stradanjima Jevreja a ne o stradanjima Srba. Na drugoj projekciji pitanje stranog kritičara da li je razmišljao da pravi film o opsadi Sarajeva Paskaljević je podjednako dobro podneo, spretno kao i obično odgovarajući auditorijumu, i kanadskom i srpskom, koji je generalno bio vrlo pozitivan, uz jake aplauze i čestitke.

Teško je, pak, bilo šta zameriti filmu „Klip“ Maje Miloš, uvrštenom u program Otkrića, koji funkcioniše ne uprkos (potencijalnim) slabostima već u gotovo njihovom nedostatku, ako se izuzme sitnija „prljavština“ u vrlo kontrolisanom prljavom stilu. Eksplicitnost seksa na ovdašnjim terenima odavno ne biva predmet polemika. Ni internet prikazi, kakva je vrlo iscrpna na Tviču, u priličnim pohvalama ne nabadaju mogućnosti višestruke dublje interpretacije filma: socijalna drama, kritički portret takozvane generacije „ja“, neromantična drama o sazrevanju, ili pak mračna romantična priča u kojoj dirljivost probija u finalnoj pojavi prvih simptoma humanosti kroz beznadežnu generacijsku dekadenciju. Šteta što je recepcija „Klipa“ ovde bila vrlo mršava (možda bez odgovarajućeg marketinga), jer je film „Na proletnjem raspustu“ Harmoni Korina, već malo zastarele zvezde festivalskih subverzija o mladima (seks, droga, socijalno dno), čija je poetika uporediva sa „Klipom“, ove godine dobro prošao, možda i zbog učešća Džejmsa Franka, koji voli iskorake u alternativu, i koji je ovde doprineo grotesknosti priče (četiri devojke na proletnjem raspustu divljaju, usput odrastajući, udružene sa Frankom kao gansterom meka srca). A, može se slobodno reći da, u tom poređenju, „Klip“ deluje kao jači film…

Možda najbolji primer majstorstva autsajdera jeste paragvajski (da, paragvajski) film Huana Carlosa Maneljije i Tane Šembori „7 kutija“, u kome klinac u siromašnom pijačnom kvartu grada za 100 dolara (motivisan kupovinom celularca sa kamerom, a zaljubljen u film) u inventivnom zapletu treba da isporuči dotične kutije (napunjene komadima leša) u vratolomnoj i duhovitoj jurnjavi retko viđanoj i u A-Holivudu. Sve je tu kao prljavo, ali precizno, urnebesno, toplo, surovo… U suštini sličan nivo vratolomnog majstorstva, ali u ispoliranoj, sada kineskoj, produkciji, nalazimo u „Tai Či O“ Honkonžanina Stivena Funga, gde su kriza dinastije, učenje „unutrašnjeg“ kung-fua, otpor britanskoj ekspanziji, borilačke bravure i romansa sa kćerkom glavnog majstora kung-fua upakovani savršeno, spektakularno idući ka srećnom kraju. Divotu filma ne kvari ni predigitalizovanost, a retroaktivni kolaž faca kćerke kung-fu majstora u kritičnom momentu, kada prepoznaje svoju emociju za budući spasonosni brak sa ugroženim glavnim junakom, jedan je od najlepših romantično-melodramskih obrta u istoriji filma.

Da li će nestabilni Brajan De Palma pokazati majstorku formu, beše ulazno gledaočevo pitanje pred „Strast“, još jednu američku pozajmicu od Francuza, obradu „Zločina iz strasti“ jednog od najvećih majstora francuskog trilera Alana Kornoa. Za redovnog gledaoca Festivala, suviše sveže sećanje na Kornoov film šteti identifikaciji, uprkos tome što je zaplet o nadmetanju koleginica iz kompanije u borbi za uspeh, koji ide do ubistva, idealan za triler. Odmerene Hičkokove stilizacije De Palma, jedan od najvećih hičkokovaca, naduvava do baroka, ne preuzimajući od uzora osećaj za tajming, te mu je priča kao i uvek dramaturški neizbalansirana, ali mu mi to, kao i obično, opraštamo, uživajući u njegovom ipak potvrđenom majstorstvu, koje nas, kako film ide prema kraju, potpuno oslobađa opterećujućih referenci na francuski predložak… Neizvesnost oko forme znatno je manja bila u slučaju Francuza Fransoa Ozona, čiji je film „U kući“, podjednako posveta Hičkoku i Pazoliniju. U pitanju je priča o čudnom odnosu učitelja i učenika koji pokazuje spisateljski talenat, koga učitelj podučava naraciji istovremeno uživajući u nastavcima učenikovog dnevnika o perverznom uvlačenju u porodicu svoga druga. Priča o porodici, o odnosu otac – sin, ili učitelj – učenik, pisac – čitalac, ili baš o naraciji, poduprta učiteljevom kratkom teorijom suspensa, retka je majstorija sprege mračnih tonova i pitkosti, gde se gledalac identifikuje sa učiteljevom konstantnom zapitanošću: šta će dalje biti? Posle naracije, naracija…