Mala grafika, velika priča: Tradicija koja opstaje uprkos krizi

Tamo će vas ljubazno dočekati, porazgovarati sa vama i pomoći vam oko izbora ako vam je to potrebno, a pogled na lepo uramljene radove učiniće da ovaj likovni medij, ako ga dosad niste zavoleli, sagledate na drugačiji način.

Postavku čine radovi 122 domaća umetnika i 93 umetnika iz inostranstva koji su izlagali samostalno, učestvovali u programima GK ili su, pak, prijatelji prijatelja.

Umetnici dolaze iz 34 zemlje sa svih kontinenata – od Japana, Australije, Kanade, Tajvana, Amerike i Kine do brojnih evropskih zemalja.

„Još su osnivači Grafičkog kolektiva pedesetih godina 20. veka započeli tradiciju praznične izložbe“, kaže istoričarka umetnosti i kustoskinja GFK Ljiljana Ćinkul za Danas, dodajući da se ova ideja dalje razvijala kroz uvođenje konkursa i dodelu nagrada za najbolji rad, a da je vremenom izložba dobila i međunarodni karakter.

„Sada slabo stojimo sa kupcima“, kaže ona i dodaje da je to zapravo priča o nestanku srednje klase.

„Svet je osiromašio i teško je. Ranije smo kupovali i za prijatelje i za sebe. Na prvi pogled nekome to može delovati samo kao papir, ali kada se grafike urame, one zaista divno izgledaju i to je sasvim jedna druga priča“, objašnjava Ćinkul.

Prema njenim rečima, postoji katalog sa božanstvenim tekstovima prijatelja i kupaca koji redovno prate grafiku, a nedavno je u Galeriji bila devojka Lirija Sredojev kako bi kupila malu grafiku koja joj je ispričala zanimljivu porodičnu priču. Naime, njena majka je još dok je bila trudna kupovala grafike za nju, koje je potom uramljivala, tako da danas u njihovoj kući postoji čitav zid ispunjen umetničkim radovima.

„Priča o redovnoj kupovini male grafike, kao poklona Deda Mraza ćerki od njenog rođenja, predstavlja negovanje vere u misiju kulture i dobrih navika. Sada već odrasla ćerka, Lirija Sredojev, kupuje male grafike u Grafičkom kolektivu, nastavljajući dijalog sa savremenim umetničkim radovima“, kaže Ćinkul.

Upitana kako finansijski stoji Grafički kolektiv, imajući u vidu da su na svom sajtu otvoreno podržali studente, naša sagovornica odgovara:

„Ja sam 45 godina u GFK. Prošla sam razne faze i razne političke boje. Uvek smo bili na distanci od dramatičnih iskušenja koja se, na kraju krajeva, ne uklapaju u našu ideju o umetnosti, pravdi i kulturi. Međutim, ove godine nismo dobili nijedan dinar iz budžeta. Plaćamo kiriju i režije, plate nemamo, ali kuća ne može da se zatvori. Prošle godine su nam malo, a ove još više pomogli prijatelji GFK Vladislav i Valentina Ivanović, koji su donirali sredstva da bismo mogli bez sramote da izguramo ‘Grifon’ (prim. A. Ć. – izložba za najbolji grafički dizajn)“, kaže Ćinkul.

Bez obzira na iskušenja kroz koja su prolazili i na trenutnu tešku finansijsku situaciju, naša sagovornica ističe da ne odustaju od svoje misije, a pre svega od publike, oko koje se uvek posebno trude – kroz edukaciju, vođenja kroz izložbe i druge programe.

„Sve je pitanje duha vremena. Kada smo osamdesetih godina pravili ovakve izložbe, od kraja decembra do početka januara prodali bismo 4.800 malih grafika. Dve godine kasnije oko 2.000 i nešto, a onda sve manje i manje. Mi to i dalje radimo da bismo održali tradiciju i zato što verujemo da će sutra biti bolje“, zaključuje Ljiljana Ćinkul.