Foto Radmila Radosavljević /DanasRazvoj publike predstavlja ključno dugoročno ulaganje bez kojeg pozorišna kultura u Srbiji ne može da opstane, ocenio je teatrolog Ivan Medenica na skupu „Kultura: dugoročno strateško ulaganje“ u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Medenica je ocenio da je u godini na izmaku srpska pozorišna kultura bila pod jednim od „najsnažnijih udara u svojoj istoriji“, uz drastično smanjene budžete, dovođenje otvorenih pristalica režima na rukovodeća mesta, uvođenje pravilnika o radu u Narodnom pozorištu, koji sankcioniše iznošenje društvenih stavova, i činjenicu da se Bitef prvi put u 60 godina „neće ni desiti u zvaničnom izdanju“.
Te udarce je povezao s tim što su pozorišni stvaraoci pružali i još pružaju snažnu podršku studentskim, đačkim, akademskim i građanskim protestima.
Medenica je naglasio da to što se ti akutni problemi eventualno mogu otkloniti političkim promenama ne znači da će time biti rešeno dugoročno strateško unapređenje pozorišne kulture, jer je pozorište, kako je rekao, strukturalno ugroženo i u drugačijim političkim okvirima, zbog toga što kao jedna od najskupljih umetnosti, uz film, presudno zavisi od državnih i srodnih dotacija i ne može da opstane od prihoda sa blagajne, osim u najskromnijim i najkomercijalnijim oblicima.
Pozivajući se na istraživanja, Medenica je naveo da je u Srbiji svega oko četiri odsto „redovne pozorišne publike“, koja u pozorište ide češće od jednom ili nekoliko puta godišnje.
Među lokalnim razlozima takvog stanja izdvojio je hiperprodukciju TV serija s diskutabilnim umetničkim kvalitetom, lako dostupne rijaliti programe, visoku cenu ulaznica u uslovima niskog standarda, kao i urušavanje kulturnih potreba usled lošeg položaja kulture u društvu.
Globalne faktore opisao je kao „sveopšti konzumerizam, brzinu protoka informacija, hiperpartikularizovana iskustva i tehnološki posredovanu komunikaciju“, što je, kako je ocenio, strano prirodi pozorišta.
Govoreći o reakcijama samih pozorišta na krizu publike, Medenica je rekao da se ona najčešće oslanjaju na podatke s blagajne i na „prodajnu moć“ popularnih filmskih i TV glumaca.
Kao paradigmatičan primer naveo je predstavu „Edip“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Vita Taufera, sa glumcem Milanom Marićem u naslovnoj ulozi, ocenjujući da je deo publike na sceni tražio „Edipa Tomu“, oslanjajući se na glumčevu veliku popularnost iz filma „Toma“ koji govori o životu narodnog pevača.
Medenica je ukazao na fenomen „ghostinga“, odnosno scenske „opsednutosti prethodnim ulogama“, kao i na to da su elementi inscenacije – kafanski ambijent, orkestar, stil igre i pesme – pojačavali tu vezu.
„Predstava Edip mogla je da bude primer za plansko umnožavanje gledalaca, ali to je daleko od razvoja publike“, rekao je Medenica, ocenjujući da se, čak i kada nije reč o otvorenoj komercijalizaciji, repertoar često prilagođava očekivanjima šire publike, umesto da je postepeno obrazovno uzdiže.
Kao primer kvalitetnog rada na publici naveo je modele Žana Vilara – razgovore s umetničkim timom, analitičke kataloge, uvodna predavanja, obilaske scene i „pozadine“ pozorišta, kao i radionice za tinejdžere koje ne regrutuju profesionalce, već stvaraju „pozorišno kompetentnu i zahtevnu publiku“.
Medenica je kao važne, a finansijski ne nužno skupe mere, naveo i bolje organizovan prevoz publike iz udaljenih delova grada i drugih sredina, kao i redovno titlovanje predstava na stranim jezicima, posebno na ruskom, s obzirom na veliki broj doseljenih Rusa sa izraženim kulturnim potrebama.
On je ocenio da bi sredstva za razvoj publike trebalo da budu strateška budžetska stavka, čak i po cenu manjih rezova u produkcionim budžetima, uz napomenu da je malo verovatno da će pozorišta sama dobrovoljno žrtvovati ijednu produkciju, zbog čega inicijativa mora da dođe „odozgo“, od nadležnih institucija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
