Zbogom majstore: Kolege, prijatelji, institucije povodom odlaska Milana Blanuše (1945-2025)

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, između ostalog ističe da je Blanušino stvaralaštvo obeleženo ljudskom figurom kao dominantnim motivom.

Koristeći je u različitim formama, izražavajući ideje o zarobljenosti i beznađu savremenog čoveka. Koristeći se alatima ironije i kritike, Blanuša je direktno komunicirao sa vremenom u kome živi.

O tome svedoči i deo intervjua Milana Blanuše povodom Rekapitulacije u MSUV 2005-2010

”Deveta decenija je po mnogo čemu bila sudbonosna na ovim prostorima. To je i period kada sam se intenzivno bavio Bekmanom. Bekman, kao metafora odlaženja (izgnanstva), Bekman kao zlokobna slutnja ljudskog stradanja. Imao sam ideju da uporedim dva vremena koje razdvaja period od nekoliko decenija. Razlozi odlaženja slikara iz nacističke Nemačke i naših mladih umetnika nisu bili isti. Ovde se radilo o političkim i socijalnim problemima, mada se i jedan i drugi problem odnose na istu stvar: ljudska patnja. Danas mladi odlaze iz više razloga, a u pitanju je, pre svega, želja za afirmacijom, ali i potreba za rešavanjem egzistencijalnih problema. Za mene odlaziti znači definitivno umirati, a centar sveta je ipak tamo gde pravite ozbiljno delo.

Istoričarka umetnosti i spisateljica Vera Blagojević Ugrinov napisala je na svom Fejsbuk profilu da nas je napustio izuzetan slikar, profesor Akademija umetnosti u Novom Sadu i iznad svega dobar čovek i veran prijatelj.

Ona je podsetila na poslednju izložbu slika i crteža Milana Blanuše u Beogradu u Gete institutu koja je nosila intrigantan naslov „Gde si sa svojom umetnošću kolega?“

Inicirana je, kako navodi Blagojević – Ugrinov, činjenicom da Milanovo delo pripada generaciji umetnika koji su godine 1968. bili svedoci i protagonisti velikog društvenog bunta ne samo kod nas već i u mnogim državama Evrope.

„Blanuša je u to vreme studirao u Nemačkoj, u Braunšvajgu. Na taj način imao je širi uvid u društvene procese Evrope, u studentske pokrete kako u Nemačkoj, ali isto tako u Srbiji i Jugoslaviji. Mnogo kasnije, on se kroz etnički jezik, kroz svoje slikarstvo pita – šta je ostalo od tog bunta, od velikih inspirativnih ideja. Od tih ljudi. Da li smo postali bolji, da li se živi u boljem svetu. Da li je umetnost mladih slikarskih generacija dostigla viši nivo. Da li su potvrđeni uspesi i priznanje, kako u estetskom tako i u društvenom smislu. Koje su društvene norme…“,

Umetnik i nekadašnji direktor MSUV Živko Grozdanić Gera podelio je svoja sećanja na Milana Blanušu, na svom Feksbuk profilu.

„Ode veliki majstor, napisao je Grozdanić, podestivši da je u Konkordiji 1994. godine održao predavanje o poslednjem Srpskom slikaru.

“Milan nije prisustvao tom predavanju, ispijao je kafu u obližnjem kaficu… Uobičajena skromnost ga je činila posebnim umetnikom, kasnije smo nastavili druženje u kafiću, Milan mi je pričao o Vasku Popi o njihovom dugogodišnjem druženju po Vršcu i Grebencu. Tada je uradio jednu seriju crteža za Vaska koji nikad nisu pokazani a bili su namenjeni kao ilustracije za neke Vaskove knjige“, piše Grozdanić, dodajući da kada čovek ode na onaj svet tako tiho  kao Blanuša, svaki detalj iz zajedničkog poznanstva postaje glasna uspomena koja se doživotno nosi.

„Sa Milanom sam proveo najlepše godine u Vršcu pričajuci o slikarstvu ubeđujuci ga zašto je on poslednji Srpski slikar… I danas tvrdim da je njegovo slikarstvo autentično kopanje po skrivenim mestima života. Njegove slike, portreti bez lica, grafike, skulpture kojima se posvetio zadnje decenije,u Kikindskoj Teri, spadaju u biografske motive njegovog dijaliga sa Max Bekmanom… Upravo su Nemački umetnici i boravak na postdiplomskim studijima u Nemačkoj definisali njegovu umetnost, poslednjih dvadesetak godina slikajuci grubim linijama ljude u zatamljenim naocalima za sunce, kao da je najavio današnje mafijaše koji se šepure u crnim odelima pred golim ženama… Mafija je ušla u intimna kupatila žena…. I ako se nije trudio da bude angažovani umetnik Milan Blanuša je bio izuzetno kritčki nastrojen prema današnjoj ubitačnoj svakodnevnici Zbogom majstore“, poručio je Živko Grozdanić.