Milena Pavlović za Danas: „Distopija je tu, ali postoji svetlo na kraju tunela”

Ovaj autorski film, koji kombinije distopiju, simbolizam i intimnu dramu, prati putovanje mladog umetnika Tome, ali i galeriju živopisnih likova koje susreće na rečnom šlepu. Jedan od njih je i „poštarka“, lik koji tumači glumica Milena Pavlović.

Sa njom razgovaramo o simbolima, metaforama, izazovima snimanja na reci i o tome zašto film, i danas, ima moć da oslika našu stvarnost bolje od svakodnevnog života.

Da li ste imali neku vrstu predloška u književnom originalu Miće Popovića, ili ste lik gradili iznova, filmskim jezikom?

– Lik sam gradila iznova, filmskim jezikom, onako kako su ga osmislili Jovan Popović i Nenad Pavlović, scenaristi filma Izlet. Na prvi pogled sam se zaljubila u tu ‘poštarku’. Likovi u filmu su tipizirani, nemaju imena, već zanimanja, moja ‘poštarka’ je sanjar avanturističkog duha.

Kako je izgledala saradnja sa Nenadom Pavlovićem, s obzirom na njegov specifičan vizuelni i narativni pristup?

– Nenad ima čvrstu viziju svog filma od koje ne odstupa. Za ovaj film birao je glumce autentičnog izgleda, u kojima se ogleda društveni milje koji predstavljaju, i koji na naturalistički, prirodan način dopunjuju svoje likove. Kao što je Felini crtao junake za Amarkord, tako je i Nenad napravio šaren dijapazon likova na brodu (i van njega), koji imaju određenu ulogu i uticaj na Tomino putovanje u nepoznato. Pored glavnog narativnog toka, ostatak ansambla funkcioniše kao skupina, gotovo kao grčki hor u antičkim dramama.

Koji je bio najizazovniji trenutak na snimanju: tehnički, emotivno ili glumački?

– Tehnički izazovi su bili najveći, jer smo petnaestak dana svi, glumci, kamera, tehnika, produkcija, bili na brodu. Vreme nas je uglavnom služilo, ali reka je surova i nepredvidiva. Šlep na kome smo snimali morao je da se potčini volji rečnog toka, a mi zajedno sa njim. Ceo dan smo provodili skupa i nije bilo lako osamiti se. Morali smo da imamo mnogo strpljenja i razumevanja jedni za druge, što je bilo dragoceno. Umnogome je to ličilo na iskustvo rijaliti programa Survivor. Srećom, Nenad poseduje umeće tihog autoriteta, miran duh i empatičan odnos prema ekipi, tako da je snimanje proteklo bez poteškoća.

Da li je postojala scena za koju ste znali da će biti ključna i da će ‘nositi’ vaš lik?

– Još kao mlada glumica sam se pomirila sa tim da montaža, zarad kvaliteta priče, može da skrati uloge, naročito u ovakvoj strukturi, gde se sve posmatra kroz prizmu mladog umetnika. Moj lik je linearan i tu je da oslika Tomine nedoumice, njegov odlazak iz grada, otklon od sveta i uranjanje u samoću u potrazi za sobom i svojim umetničkim stilom.

Izlet kombinuje distopiju, simbolizam i intimnu dramu. Kako ste doživeli taj ton?

– Iako je film rađen u crno-beloj tehnici i po romanu iz 1957. godine, njegova tema je aktuelna upravo zbog distopije koju živimo svakoga dana. Tražimo odgovore i simbole koji nose značenja i magiju. Intimna priča uvek oslikava društvo u kome živimo, njegova pravila, staromodna shvatanja, tradiciju, mitove i legende iz prošlosti koji su i danas duboko urezani u naš narod. Mislim da se mladi danas posebno mogu identifikovati sa Tomom, jer i mi već dugo živimo distopiju i još smo u potrazi za jasnijom budućnošću.

Kako je izgledalo ‘ulaziti’ u svet koji istovremeno deluje realno i metaforično?

– Svet zasnovan na metafori je kao tumačenje snova kod Junga, svima nama naizgled poznat, a opet nedokučiv i uvek neiscrpan teren za istraživanje.

Da li vam je film otvorio novi prostor za istraživanje u glumi?

– Bilo mi je interesantno što moja uloga ima dodirnih tačaka sa likovima iz filmova crnog talasa i sjajnim interpretacijama glumica toga vremena: Milene Dravić, Dušice Žegarac, Nede Arnerić, Nede Spasojević. Kao što su njihove junakinje često bile zaglavljene između sna i jave, tako i moja poštarka u Izletu mašta o drugačijem životu, ali se teško izdvaja iz gliba stvarnosti u kojoj živi. Bilo mi je izazovno da budem deo slike u kojoj se prepliću poetika i surova realnost.

Da li ste ranije bili upoznati sa radom Miće Popovića?

– Imala sam priliku da vidim njegove slike još kao devojčica, uzbudljive i pomalo zastrašujuće. U zrelom dobu sam posetila izložbu njegovih cenzurisanih radova, što je za mene bilo dragoceno iskustvo. Mića Popović je bio izuzetno plodan umetnik. Njegove figure, autoportreti, poruke, autentični su i neumoljivi u izrazu.

Šta mislite da roman Izlet poručuje današnjoj, posebno mlađoj generaciji?

– Poruka je da je traganje za slobodom, umetničkim izrazom i suštinom života u mladosti neminovna faza. Odlazeći od jezgra, društva, pravila, porodice, u potrazi za sopstvom čovek sazreva, a zatim se vraća tom istom jezgru kao izmenjena, celovita ličnost.

Film prati unutrašnje putovanje, traganjem za identitetom i smislom. Kako vi rezonujete sa tim temama?

– Ceo život je jedno putovanje i traganje. Promene u čoveku i izvan njega su neminovne, kada to prihvati, on je na konju.

Da li je Izlet i generacijska priča o nemogućnosti bekstva od sistema?

– Ne, naprotiv. Na nama je da odlučimo da li smo žrtve sistema ili smo izdignuti iznad njega. Glavni junak se sa ‘izleta’ vraća kao zrela ličnost, sagledavši stvarnost, on stiče mudrost koja mu omogućava da utiče na promenu sistema. Ako se on promenio, sistem više ne može biti isti. To je i poruka koja se može povezati sa današnjicom.

Šta bi po vama publika mogla da ponese iz ovog filma?

– Publika bi mogla da sagleda širu sliku stvarnosti kroz uži fokus pojedinca, njegov odnos prema društvu.