Milica Stefanović za Danas: „Horor je veliko osveženje za domaći film – ‘Karmadona’ je ogledalo naše stvarnosti“

Ovaj film, koji je već obišao festivale od Toronta do Sidneja i Bruklina, donosi brutalan, satiričan i žanrovski hrabar pogled na savremeno društvo.

Uoči beogradske premijere, Milica Stefanović govori za Danas o tome kakvu stvarnost film reflektuje, kakvu publiku očekuje, i šta ju je na ovom projektu najviše obogatilo.

Kako biste opisali lik Danice koga tumačite?

– Danica radi u korporaciji koja producira rijaliti program simboličnog naziva Ludnica. Ona je sociopata: nasilna, dekadentna, i kao takva predstavlja ogledalo društvene i moralne degeneracije svega što danas živimo, posebno onoga što upijamo preko televizijskih ekrana. Danica je deo jednog kulturnog i medijskog fenomena koji se na brutalan i groteskan način raskrinkava u ovom filmu.

Koliko je bilo kreativne slobode na setu, posebno kada je reč o emocijama koje horor zahteva?

– Aca Radivojević je ovaj film mislio i pravio na vrlo precizan, istančan način. Za mene je upravo to bila sloboda, da se prepustim i verujem onome što on ima da kaže.

Kako vidite razvoj domaćeg žanrovskog filma poslednjih godina?

– Socijalna drama je i dalje dominantna u našoj kinematografiji, a kada autori žele da kažu nešto važno, najčešće kreću upravo od nje. Kriminalistički trileri poslednjih godina imaju veliku popularnost, pre svega u formatu serija. Horor je zato veliko i neophodno osveženje, posebno ovakav tip horora koji može da kombinuje adute oba žanra: da sublimira stvarnost i hipertrofira je, ali i da ostane prepoznatljiv publici. Da citiram Acu: ovo nije čist horor. Ima tu i melodrame, crne komedije, akcionog trilera. Film koji plaši, uzbuđuje i silno zasmejava, i baš zato zove da se doživi u bioskopu.

Da li mislite da domaća publika danas ima više apetita za horor i žanr filmove?

– Ako uzmemo u obzir pomamu koju je izazvala serija Crna svadba, čiji je scenarista takođe Aca, mislim da je odgovor jasan. Svi jugoslovenski horor filmovi imaju kultni status: Leptirica, Variola Vera, Davitelj protiv davitelja… Problem vidim u načinu na koji se sadržaji prate, streaming platforme su ljude navikle da filmove gledaju kod kuće. Zato ponavljam: bioskop je jedino mesto gde film može da se doživi onako kako je zamišljen. U njemu ne možemo da pauziramo, sedimo u tišini sa nepoznatim ljudima i zajedno gradimo jedan čudan, zajednički doživljaj. Bioskop je mesto magije.

Da li biste se ponovo vratili hororu, i kakav projekat bi vas privukao?

– Privlače me ljudi i ideje. Uvek bih ponovo radila sa Acom, način na koji on misli, živi i stvara film nadahnuće je samo po sebi. Iako mu je ovo režijski debi, on već ima izgrađen stil koji ne krije, što posebno cenim. Nema uklapanja u „poželjne“ tokove. Volela bih da radim na nekom sličnom ludilu, nečemu što bih jednako volela i kao publika. To je potpuno slučaj sa ovim filmom.

Šta vam je u ovom projektu bilo profesionalno najdragocenije?

– Osećaj zabave sa kojim smo radili, punokrvne zabave koja oslobađa straha od greške i povezuje ljude. Dragoceno je i to što je film imao svetsku premijeru na Toronto Film Festivalu u programu Midnight Madness i osvojio nagrade na festivalima u Sidneju i Bruklinu, a nastao je potpuno u nezavisnoj produkciji. Da se čekalo na državna sredstva, mislim da ovog intervjua ne bi bilo.

Da li biste rekli da je današnjica strašnija od filma?

– Film, za mene, u potpunosti predstavlja sliku stvarnosti koju živimo i to ne samo lokalno. U njemu razni impulsi postaju zamena za Boga, ljudi vape za smislom, algoritmi oblikuju naše misli, a Bog postoji, i veoma je nezadovoljan onim što vidi. Da li je sve to preterano i gde je granica između brutalnosti filma i brutalnosti stvarnosti – ostavljam publici da proceni.

Koji je najstrašniji horor koji ste pogledali?

– Najjasnije se pamti onaj prvi strašni film slučajno viđen na TV-u. Za mene to nije bio klasičan horor, već životni, Mi deca sa stanice Zoo. Bila sam u osnovnoj školi i to mi je delovalo kao slika pakla: narkomanija, prostitucija, krize… Nisam ga ponovo gledala, a i dalje živo pamtim svaki kadar.

„Karmadona“ će svoju srpsku premijeru imati 21. decembra u Sava centru, u okviru „Najduže noći filma“. Film stiže pred domaću publiku nakon niza međunarodnih uspeha i predstavlja jedno od najhrabrijih ostvarenja domaće žanrovske kinematografije poslednjih godina.