Miloš Lolić: Nismo mogli da napravimo Bitef koji bi sve ignorisao, jer to nije ta vrsta festivala

Takođe je poznato da je program odbijen zbog imena autora predstave Proces Peliko Švajcarca Mila Raua, svetski poznatog reditelja i direktora prestižnog Bečkog festivala, piše Ivan Medenica za Radar.

Umetnički tim se povukao, te izašao u javnost s optužbom za cenzuru, koje je potvrdio i predsednik Odbora, Svetozar Cvetković, a koji je jedini glasao za predloženi program, da bi posle njegovog neusvajanja i sam podneo ostavku.

Rau je postao persona non grata za srpski režim, koji je očito, na ovaj ili onaj način, uticao na odluke Odbora, zato što je na otvaranju prethodnog Bitefa održao govor u kome je kritikovao projekat iskopavanja litijuma u Srbiji.

Zbog tog govora ni bivši umetnički direktor Bitefa, Nikita Milivojević, nije dobio drugi mandat.

Javnost zna samo da je u vašem programu bila jedna cenzurisana predstava, ali ne i šta ga je sve drugo činilo. S kakvim ste programom izašli pred taj nesrećni Odbor?

– Mi smo u startu znali da u svojoj osnovi naš program mora da se bavi šire gledano situacijom u kojoj se našlo naše društvo s naglaskom na studentskom pokretu, kulturna scena, pa i sam festival. I to je vrlo rano najavljeno predsedniku Odbora u telefonskim razgovorima, a verujem da je on Odboru to i preneo.

Ne bih voleo da ispadne da su oni bili iznenađeni. Nismo mogli da napravimo Bitef sve i da smo to želeli, koji bi to sve ignorisao, jer to nije ta vrsta festivala. U svim svojim programima, Bitef mora da je u kontaktu s onim što se događa i lokalno i globalno. To smo nasledili od svih vas, prethodnih umetničkih direktora i selektora Bitefa. Imali smo osećaj dužnosti da treba da pokrijemo različite teritorije koje je Bitef decenijama otvarao.

To su, za početak, predstave koje se tiču drugačijih, da ne kažem queer, ali i mnogih drugih identiteta. Iako je fokus bio na borbi u kojoj se naše društvo našlo, želeli smo da održimo ono što takođe smatram bitnim nasleđem Bitefa, tzv. nasleđem Pokreta nesvrstanih zemalja, a to su stvaraoci, trupe, teme i scenske poetike koje nisu iz evropskog ili zapadnog sveta.

Tri predstave smo žarko želeli da dovedemo, jednu iz Ruande, drugu iz Argentine i treću iz Palestine. Nažalost, nismo uspeli i to, naravno, prevashodno zbog budžeta koji je bio uvredljivo mali, nedovoljan i za neki lokalni festival. Pošto su i drugi festivali, pozorišta, te umetnici s nezavisne scene bili finansijski ugroženi zbog smanjenih budžeta, onda smo odlučili da delimično promenimo strategiju.

Ovaj sitan novac što smo dobili preusmerili smo u produkciju predstava mladih umetnika s lokalne nezavisne scene, onih čije su poetike, da tako kažem, „bitefovske“ i koji su bili možda i na najvećem udaru budžetskih rezova. I dve strane predstave koje smo izabrali, Proces Peliko Mila Raua i Bros Romea Kastelučija, takođe bi za svoje izvođenje u Beogradu angažovale lokalne umetnike performere, čak i neke naturščike.

Drugim rečima, program se prevashodno svodio na festivalske produkcije ili koprodukcije?

– Da. Samo jedna od četiri domaće predstave je već imala premijeru: Samoubistvo kao (društvena) činjenica mlade rediteljke Ane Janković, u produkciji Bitef teatra. Iako imam određenu rezervu prema ovom terminu, upotrebiću ga: to je žensko pismo, jedan vrlo specifičan rukopis kakav dosad nisam imao prilike da vidim u našoj sredini. Rediteljka se i sama pojavljuje na sceni i govori o onome što je njeno privatno, a opet sve ostavlja u nekakvom vakuumu, ne znamo da li je u pitanju samo performans ili je i dokumentarno.

Ostale tri predstave su sve zapravo koprodukcije ili čak i ekskluzivne produkcije Bitefa i one su direktno tematski vezane za iskustvo tih mladih ljudi u ovoj zajedničkoj borbi. Jedna od njih je predstava Andreje Kargačin, čiji su koproducenti Bečki i festival Voices iz Berlina. Ona je trenutno u probama i dalje se razvija, mislim da će i ostati work-in-progress, jer, iako neće imati kabaretski format, kabaretski se napaja svakodnevicom, te u njoj neće biti mnogo toga fiksiranog.

Bavi se, naime, slučajem Andrejine prijateljice iz detinjstva koja je usled učešća u protestima morala da ostane u azilu izvan Srbije. Druga je plesna predstava mladog koreografa Aleksandra Zaina, koja nije neposredno angažovana, što je u ovoj vrsti teatra nemoguće, a i nepotrebno, ali se referiše na društvenu stvarnost i to već i svojim naslovom – Tenzije. Bavi se različitim tenzijama u ljudskom telu, ali i onima kojima je Zain zbog svog identiteta bio izložen u našoj sredini.

Treća produkcija je možda i najzanimljivija. Izuzetno nam je bilo važno i to ne samo zato što se on bavi iskustvom studentskih blokada, da u program uključimo jedan master rad s Fakulteta dramskih umetnosti. On je primer, a što je, za razliku od sveta, u nas retko, kolektivnog autorstva, sasvim u duhu studentskih plenuma i drugih oblika samoorganizovanja nastalih u poslednjih godinu dana.

Što se tiče dve strane predstave iz vašeg programa, o predstavi Proces Peliko već se sve zna, reč je o scenskom čitanju dokumenata iz procesa protiv muža i drugih silovatelja Žizel Peliko. Kako vam se u program uklapala predstava Bros čuvenog italijanskog reditelja, dobro znanog i publici Bitefa, Romea Kastelučija?

– Tu predstavu kao da smo naručili. Najveći paradoks cele ove situacije leži u tome što bi Bros bila mnogo provokativnija predstava u lokalnom kontekstu od Procesa Peliko. To samo potvrđuje našu sumnju da se Odbor Bitefa nije ni bavio predloženim predstavama, iako su materijale imali, već samo imenom jednog umetnika. Kastelučijeva predstava, naime tematizuje, između ostalog, policijsko nasilje nad mirnim građanima.

Ostatak intervjua pročitajte na sajtu Radara.