Miloš Timotijević za Danas: Javni posao nas stavlja na prvu liniju, pa smo u kritici režima ispali prva odbrana

Publika će 21. decembra u istoj večeri moći da vidi tri potpuno različita filma – Nebeska tema, Izlet i Karmadonna – što predstavlja jedinstven filmski događaj u domaćoj kinematografiji. Rad Aleksandra Radivojevića već je osvojio nagrade širom sveta, a Miloš Timotijević u njemu tumači jednu od ključnih uloga.

Sa njim smo razgovarali o žanru horora, društvenoj atmosferi, odnosu umetnika prema politici – i o tome zašto veruje da Karmadonna stiže u „savršeno pogrešno vreme“.

Šta vas je privuklo u scenariju?

– Sve me je privuklo, od celokupnog scenarija i toga kako je Aca Radivojević napisao moj lik, kako je napravio taj krešendo kada se moj lik pojavljuje, ali bih ipak ostavio publici da otkriva taj lik. Celokupna priča, izbor trenutka u kojem će snimati film, žanr — horor, koji je Aci najdraži. To je u stvari satira u žanru horora. Ima puno poveznica sa današnjim trenutkom.

Na šta mislite kada kažete da ima poveznica sa današnjim trenutkom?

– On je taj scenario imao osam godina. Možda nije Aca izabrao taj trenutak, ali je trenutak izabrao Acin film da se sada snimi. Jako je zanimljivo upitati se: zašto baš sada film sa toliko krvi? Zašto je ova tema došla na dnevni red u ovom trenutku u kojem se nalazi naša zemlja i politička situacija u kojoj jesmo? Mislim da je baš logično zašto je to baš tako.

Čini li vam se da ste kao glumci, u ovom trenutku u kojem živimo, stavljeni na prvu liniju odbrane, ili kao neka vrsta glavnih kritičara vlasti?

– Javni posao nas stavlja na prvu liniju, pa smo onda u svojoj kritici režima ispali i neka prva linija odbrane. Ali, to je naš izbor. Sve je u životu stvar izbora. Izbor je biti hrabar, ali je izbor biti i kukavica. Mislim da živimo trenutak kada se jasno vidi ko je ko.

Ima li domaća publika sada ima više apetita za horor i žanr filmove generalno?

– Što se horora tiče, to je jedan od retkih žanrova koji ima svoju publiku širom sveta. Uvek je to imao. Kod nas se možda otkriva sada, ali smo imali nosioce tog žanra i ranije — na primer Leptiricu. Horor filmovi kod nas jesu na nivou incidenta, ali to je zanimljiv žanr za istraživanje i ovo podneblje je pogodno za te stvari. Proteklih godina smo to videli pretežno u serijama, ali je film ipak medij kroz koji je lakše i lepše pričati horor priču.

Šta ga čini — one of a kind — filmom?

– Film jeste one of a kind. Pogotovo kod nas. Čak i kada bismo to proširili na region. To pokazuju i nagrade i dobre reakcije publike po svetu. Aca je vrhunski pisac. Nema tu scene viška. Film vas vozi od početka do kraja, prilično logično, postavljen je savršeno. Ovo je jedan od filmova u kojem ja igram, a koji ću rado uvek pogledati kada se negde bude emitovao.

Kako vidite razvoj domaćeg žanrovskog filma u poslednjih nekoliko godina?

– Mi u principu kuburimo sa žanrom. Imamo tri žanra godinama – komediju. A nemamo više pisaca koji umeju da pišu komediju. Nije ni do glumaca koliko je do pisaca. Izgubili smo onaj duh našeg naroda i crni humor koji smo ranije imali. Toga više nema i te komedije zato nisu dobre. Imamo triler i kriminalističke teme. Imamo i porodične teme, ja ih zovem trauma filmovi – gde se autori kroz film razračunavaju sa svojim traumama, ili ih osvešćuju, ili šta god. Ne računam istorijske filmove koje ponekad finansira država. To su ta tri osnovna žanra, a sve ostalo nam nekako prolazi.

Za kraj – zašto publika treba da dođe?

– Dođite da vidite nešto što do sada niste videli u srpskoj kinematografiji.