MILOŠ VLALUKIN: Siguran sam da postoje ljudi kao što je Miloš Branković

MILOŠ VLALUKIN: Miloša Brankovića u istoimenom filmu Nebojše Radosavljevića, premijerno prikazanom na Festu, igra imenjak Miloš Vlalukin. Glavna uloga u ovom, za domaće uslove žestokom filmu, sa eksplicitnim scenama svakojake vrste, koji će oni koji su ga propustili na Festu imati prilike da vide tek na jesen, pošto obiđe neke od svetskih festivala, bila je povod za razgovor sa Vlalukinom. Razlog je i činjenica da skoro pa ne postoji neki noviji domaći film, a da Vlalukina tu nema (jedna od najzapaženijih uloga u možda najboljem filmu 2006. „Sutra ujutro“, zatim u trenutnom bioskopskom hitu „Čarlston za Ognjenku“). A tako je i u pozorištu – od tri predstave u Jugoslovenskom dramskom – „Smrt“, „Cirkus istorija“, „Bolest porodice M“, preko „Igrača“ u Bitef teatru do glavne uloge rok legende Kurta Kobejna u „Velikoj beloj zaveri“ Ateljea 212.
Ko je Miloš Branković?
– Svako može da bude Miloš Branković, svako može sebe da prepozna u tom filmu, mislim svako ko živi u Beogradu danas i ko je preživeo u Beogradu neke trenutke. Sad, različite su generacije ljudi koji gledaju film, ali i u mojoj generaciji (Vlalukin je rođen 1980. godine – I. M), kao i u starijim i mlađim generacijama mora da se nađe neki Miloš Branković – normalan čovek koga su nenormalne stvari ugrozile – kaže Vlalukin. Priča jeste o generaciji ljudi koja sada ima tridesetak i više godina, složio se on dodavši da bi se tu mogla provući politika, ali da se on ne bavi time i ne razmišlja o tome, da ne sme da se bavi time jer bi mu oduzelo mnogo energije.
Nije li „naivno“ da takav, „naivan“ junak, kako neko reče, postoji u tim užasnim okolnostima?
– To je film i i mi smo ga pravili tako da se sastoji od krajnosti da bi mogla da se pokaže ta razlika. Ali, siguran sam da postoje ljudi kao što je Miloš Branković. U Beogradu. Film jeste srpski, ali je priča zasnovana pre svega na Beogradu.
Iako je među svim scenama, blago rečeno, neobičnih seksualnih odnosa, ona koju ste snimili sa partnerkom Jovanom Stipić jedina „normalna“, kako ste se, što često pitaju Vaše koleginice, osećali prilikom snimanja i naknadnog gledanja takvih „nelagodnih“ scena?
– Nisam dosad, na svu sreću, imao prilike da snimam te „nelagodne“ scene. Što ne znači da neću biti i u takvim prilikama. Ko zna šta ću sve igrati. Ali, Jovana i ja smo dosta normalni, poznajemo se i ništa nam nije bilo teško, nije nam bilo ni nelagodno. Prosto, glumački posao, izvođenje glumačkih radova, da tako kažem. To je stvarno bila jedna normalna scena i normalno snimanje, kao i dan pre toga, kao i dan posle toga.
Kako je inače bilo sarađivati sa ostalim kolegama, pre svega sa, od svih vas, starijim i iskusnijim Petrom Božovićem?
– Čupko (Nebojša Radosavljević, reditelj filma – I. M) i on su dosta pričali o filmu u zadnjih pet-šest godina, dok ja još nisam bio pozvan. I kad me je Čupko zvao, onda smo otišli kod Pere da se ja upoznam sa njim. Bilo mi je drago što sam uopšte igrao sa Petrom Božovićem i drago mi je što se i sada vidimo s vremena na vreme i provedemo neko vreme u priči. On je mnogo zanimljiv čovek i veliki glumac, prosto legenda glumišta na celom prostoru Balkana. On je dosta uticao i na film svojom dobrom energijom i dobrim razmišljanjem. Bilo je posebno biti s njim u kadru. Ali, mi smo obojica znali šta igramo, tačno smo imali scene i nije nam bilo potrebno mnogo da probamo, bilo nam je jasno kako to treba da igramo, tako da je to stvarno bilo divno – i dobro iskustvo i lepo snimanje i te scene su ispale dobro.
Da li je to kako se film, uslovno rečeno, završava – bekstvom, jedni izlaz za sve pametne, mlade, lepe, talentovane Miloše Brankoviće iz ove zemlje?
– Mislim da je to pitanje za reditelja. Ja ne mogu da odgovorim iz Miloša Brankovića. Mogu da odgovorim iz Miloša Vlalukina. Zasad ne razmišljam o tome („bekstvu“ – I. M). Moj koncept je – ovde i sada. A i volim Beograd baš mnogo i ne znam da li bih mogao da živim negde drugde. Nisam video mnogo toga ali, lepo je u Beogradu, a biće sve bolje i bolje. A drugi sami za sebe moraju da vide šta će uraditi. Ja ne mogu da mislim za njih, već samo za sebe i za krug mojih prijatelja.
Može li glavna uloga, pogotovo u jednom žanr filmu, da obeleži glumca za buduću karijeru?
– Mislim da, što se tiče ovog filma i ove uloge, mogu da budem samo pozitivno „obeležen“. Nisam uradio nešto za šta će neko reći „Ma, on je snimao to, nemoj njega“. Mislim pre da će neko da me vidi u ovom filmu i da mi da možda neku novu ulogu. Dobro je za mladog glumca da ima sreće da dobije glavnu ulogu u filmu. To je dosta bitno. Mislim da ova uloga može da me „obeleži“ uglavnom po dobru. Ja sam zadovoljan filmom i zadovoljan sam sobom o čemu nisam pozvan da govorim jer ne mogu da budem objektivan. Sve u svemu, mislim da može samo da mi bude bolje. A i to je ipak Čupkov film. Mislim, i moj je, ali je prvo njegov, pa je moj.
Čini se da Sima i Miloš Branković imaju nešto zajedničko, obojica odbijaju da se prilagode okolnostima u kojima se nalaze?
– Mislim da im je zajednički beg, rekao bih da im je to i jedino zajedničko. Svako se odlučio na svoj put, samo što je Sima to uradio na neki drugi način, mlađi i u drugom periodu. Beograd juče i danas, šta da kažem. Moja generacija se seća kako smo odrastali, šta se dešavalo. Od svoje jedanaeste do dvadesete, ja slušam samo o ratovima. Teško je ostati normalan i biti priseban. Svi se trudimo da budemo normalni i da ostanemo prisebni, ali stvarno su to neke okolnosti koje nisu zavisile od nas, u kojima smo se mi samo našli. Prosto, takva nam je sudbina bila – tako smo živeli i tako živimo. Ne bih smeo mnogo o tome ni da razmišljam, ni da pričam jer to oduzima dosta energije.
Jeste li razmišljali o tome da ste za obe ove uloge odabrani zbog svoje začudno lepe, neobične, blage pojave koja može da potakne na tumačenje da ti junaci ne pripadaju ovom svetu?
– Ovo je pitanje na koje ne bih mogao da dam odgovor. Za ulogu Sime me Olegu i Mileni predložila Nada (Šargin – I. M) koja je već dobila ulogu. Odnela je neke moje studentske filmove i oni su rekli „Baš fino“, našli smo se, probali, nešto popričali i oni su rekli da im odgovaram. A, za Miloša Brankovića sam dve godine ranije bio na probnom snimanju, na kastingu, tako da je Čupko znao i kako izgledam i kako glumim. U svakom slučaju, hvala na tom mišljenju.
Pomenuli ste kasting, a tu je i audicija za novu predstavu. Kako izgleda pojavljivati se na njima, bar vama, mlađim glumcima, koji možda i ne poznajete drugi način dolaska do nove uloge?
– Ovi stariji, renomirani glumci sigurno ne idu na kastinge. Mada, ne znam. A meni je to normalno. Od kad sam počeo da se bavim glumom ja idem na kastinge, idem na audicije i to je dobro. Stresno jeste, ali je dobro. Prosto dođeš, pokažeš nešto, ljudi koji te ne poznaju mogu da vide neke stvari kad ti daju zadatak. Kad su jedan na jedan sa tobom, pa vide kako ti njih razumeš, kako oni tebe razumeju, mislim da je to dobro i da to treba da se radi. Stresno jeste, ali prosto to je takav posao. Ne može sve da bude lepo, mora nešto da bude i malo teže, mora čovek da se potrudi.
Da li to funkcioniše?
– Funkcioniše. Ima ga sve više i treba čovek da se trudi u svakom slučaju, pa bilo kako bilo. Treba pozitivno i pametno ući u to i ne obazirati se na neke druge stvari jer će druge stvari da te skrenu sa onoga što treba da uradiš i što treba da pokažeš. U tom smislu dobro je i kao glumački trening.
Film ili pozorište?