Mladen Jagušt, vršnjak Radio Beograda kome je život bila muzika

“Meatro Jagušt ostaće upamćen kao dirigent koji je praizveo brojna dela jugoslovenskih i srpskih autora, kao profesor koji je nesebično delio svoja znanja, kao daroviti slikar akvarela, kao duhoviti, a pri tom strog pedagog”, oprostila se Akademije umetnosti od umetnika koji je tokom svoje muzičke karijere duže od sedam decenija bio i profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu, prvi dirigent Simfonijskog orkestra Radio Beograda, glavni dirigent i direktor Opere i Baleta Srpskog narodnog pozorišta, dirigent i šef Simfonijskog orkestra i Hora RTB, sa četvorocifrenim brojem koncerata u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji, Austriji, Belgiji, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kubi, Kanadi, Maroku, Mađarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Rumuniji, SSSR, Čehoslovačkoj, Švajcarskoj…

Iako je u širom nekadašnje Jugoslavije i po svetu nastupao kao horski, simfonijski i operski dirigent, Mladen Jagušt ostaće upamćen po kapitalnim vokalno-instrumentalnim delima, misama i oratorijumima, čija su izvođenja prepoznatljiva po energiji, temperamentu i radosti stvaranja muzike.

“Bio je poslednji veliki maestro srpske muzičke scene”, poručuju njegove mlađe kolege muzičari koji su pored njega “odrastali” i usavršavali se na operskoj i koncertnoj sceni.

Jasmina Petrović Trumbetaš, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, inače omiljeni sopran Mladena Jagušta, kaže za Danas da je “maestro ostavio zauvek neizbrisiv trag ne samo u njenom srcu nego i u srpskoj kulturi”.
– On je veliki, veliki umetnik i dirigent. Maesto Jagušt bio je čovek od koga sam mnogo naučila jer je podsticao umetnike da daju najbolje od sebe. Ne samo pevački nego da ulože sve svoje snage, znanje i sami sebe u ono što rade. Na generalnoj probi opere “Hasanaginica” Rastislava Kambaskovića pevala sam ariju o cvetu najbolje što sam mogla, a i maestro i sve moje kolege su plakali. To je bio on – posvećen muzici za koju je živeo, što mogu da posvedoče sve moje kolege operski pevači koji su sa njim radili kao i članovi Hora RTS. Svi smo ga voleli – kaže za naš list Jasmina Petrović Trumbetaš.

NJena prva saradnja sa maestrom Jaguštem bila je svetska premijera opere „Veštice iz Salema“ Roberta Vorda 1998. na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

– Iako smo kasnije sarađivali i u operama – Gunovom „Faustu“ i „Hasanaginici“, ono što smo ostvarili u radu na vokalno-instrumetalnim delima ostalo je za pamćenje. Niz je dugačak: Dvoržakov „Rekvijem“, Mocartov „Rekvijem“, Bruknerova „Misa“ i „Psalm 150“, Bramsov „Nemački rekvijem“, Betovenova „Misa solemnis“, Verdijev „Rekvijem“… Bilo je toliko toga dragocenog, kao sve ostalo što je radio sa mojom kolegama. Bio je izuzetan čovek, nikad pretenciozan, novac mu nikad nije bio važan, sve je radio srcem – ističe Jamina Petrović Trumbetaš.

Od maestra se zvanično na sceni oprostila 24. decembra 2016. povodom njegovog 92. rođendana kao solista na koncertu Simfonijskog orkestra i Hora RTS sa Bramsovim „Nemačkim rekvijemom“. Kaže da ga je poslednji put videla prošlog decembra za 100. rođendan kad ga je posetila sa mecosopranom Natašom Jović Trivić.
– Iako je pokazivao znake demencije bio je kao i uvek duhovit, šaleći se na svoj i sve duge račune – seća se Jasmina Petrović Trumbetaš.

Potpisnik ovog teksta seća se jedne pomalo nadrealne sitacije kad je na konferenciji za štampu povodom premijere Bizeove “Karmen” 2012. u Operi NP, u žustroj raspravi da li postoje tri operske premijere pomenuto ime i maestra Jagušta. Na primedbu jednog od govornika da li iko zna da li je on još živ, iz novinarskih redova javio se sam maestro.
– Još sam živ! Dilema je savim na mestu kad neko ovako dugo živi – rekao je maestro i smejući se ukjučio se u opersku polemiku.

Vršnjak Radio Beograda, a samo jednu godinu mlađi od Beogradske filhamonije kojom je dirigovao, maestro Mladen Jagušt rodio se 10. decembra 1924. u Sunji kod Siska, u trgovačkoj porodici. Zahvaljujući guvernanti iz Austrije nemački jezik govio je kao maternji. Odrastao je u Kragujevcu, tadašnjem cenru vojne industrije, u koji se njegova porodica preselila zbog posla. Sa pet godina počeo da svira najpre violinu, a potom i klavir. Savršeno je pevušio šlagare, pa su roditelji shvatili da je apsolutni sluhista, a on sam u muzici prepoznao svoj životni poziv.
Kako je svedočio u ranijim retkim intervjuima, bio je odličan đak Druge kragujevačke gimnazije, a samo očevi poslovi koji su ga odveli na kratko u Sisak, spasili su ga od streljanja u Šumaricama 1941, kad je ostao bez šestorice najboljih drugova, a njegov otac kog su Nemci bili uzeli za taoca vratio se kući potpuno sed.

Posle rata maestro Jagušt studirao je na zagrebačkoj Muzičkoj akademiji, kao učenik čuvenog Fridriha Cauna kod kog je diplomirao 1949, iako je dirigentskim radom počeo da se bavi četiri godine ranije, kad je osnovao hor „Ivan Goran Kovačić”. Među njegovim učiteljima dirigovanja bila je i hrvatska operska pevačica sopran Lige Derogi (1911-1979), čije je pravo ime bilo Zdenka, a koja ga je, kako je svedočio, uputila u tajnu važnosti “gimnasticiranja” za uspešno bavljenje muzikom.

Posle završenih studija dirigovanja počeo je da radi u Radio Zagrebu, potom je bio vođa hora, orkestra i korepetitor zagrebačke Opere. U Beogradu je rukovodio horom i orkestrom Umetničkog ansambla Doma JNA, a kasnije postao direktor Opere i Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Maestro Jagušt tvdio da je “najbolje godine proveo u Beogradu, gde je najpre živeo u Cvijićevoj ulici, a onda se preselio na Novi Beograd“. Za rad sa orkestrom novosadske Akademije dobio je nagradu za životno delo. Osim Oktobarske nagrade Novog Sada dobitnik je i Oktobarske nagrade grada Beograda, Vukove nagrade, kao i nagrade Udruženja kompozitora Jugoslavije za izvođenje domaćih autora i snimke izvođenja “Koštane”, “Ohridske legende” i kompletnog Mokranjčevog opusa.
Vrhunski muzičar, maestro Jagušt oprobao se i u fotografiji i slikanju, kojim je počeo da se bavi još u Kragujevcu i od kog nije odstao gotovo do kraja života. Bio je zaljubljenik u ostrvo Mljet.

– Ipak, muzika je bila moj život. Sa njom sam obišao ceo svet, nisam bio samo u Australiji. Voleo sam Mocarta, Betovena, Bramsa. Kad sam dirigovao, uvek sam se trudio da od hora, od svakog pojedinca izvučem maksimum. Nikad se nisam izgalamio na bilo koga ko je pogrešio. Ono što sam nastojao jeste da ih podučim da pevaju i sviraju srcem. Bez srca nema dobre muzike. Nema muzike uopšte – govorio je maestro Mladen Jagušt.

Poslednji put za dirgentski pult stao je tog 24. decembra 2016, kad je sa Simfonijskim orkestrom i horom RTS-a izveo Bramsov „Nemački rekvijem“ u Kolarčevoj zadužbini. Povodom ulaska u 11. deceniju života on i njegov ispisnik i “kolega” muzičar, samo džezer Vojislav Bubiša Simić početkom 2024. dobili su „Priznanje Kolarčeve zadužbine“ za trajni doprinos muzičkom životu Beograda, koje im je uručeno u njihovim domovima.

Spremnost i brukanje

– Zadatak dirigenta jeste da svim sredstvima kojima raspolaže prodre u suštinu onoga što je kompozitor želeo kada je pisao delo. Svaki dirigent mora na trenutak da postane sam kompozitor i da toliko analizira delo da na kraju zaključi da je autor hteo baš tako i nikako drugačije. Interpretacija mora biti vaša… Uvek sam se pripremao za koncerte svirajući klavir dok me ne zabole ruke. Dirigent je sinonim za samopouzdanje i tu nema mrdanja… Kod nas su muzičari navikli da se upoznaju sa delom koje će svirati na probama. To se u svetu vodi kao brukanje. Probe služe da dorade nijanse u interpretaciji… Bio sam na sceni zajedno sa Davidom Ojstrahom, najznačajnijim violinistom u istoriji muzike, i nisam imao tremu jer sam bio spreman – govorio je maestro Mladen Jagušt o svom pristupu dirigovanju.

Večiti muzikant

– Kad god je bilo stani-pani muzika me je izvlačila iz nevolja. Rat i okupaciju sam preživeo jer sam umeo da sviram harmoniku. Kao klinac sam naučio da sviram violinu, potom klavir, pa violu. Sve ideologije i promene sistema i država sam preživeo jer me je pokojni otac naučio da sam muzičar i da se ne mešam u ono što ne umem da radim. Tako su me različiti krvnici, partijski komesari, politikanti, udbaši… i vodili. Kao muzikanta. E zbog toga sam se uvek trudio da muzici pružim sve zauzvrat – pričao je maestro Mladen Jagušt.

Perfekcionista

Maestro Mladen Jagušt važio je za perfekcionistu u profesionalnom radu, njegove kolege tvrde da je ponekad umeo da bude strog i “kratkih živaca” kad je reč o posvećenosti poslu i disciplini, a kvalitet i uspeh izvođenje nekog muzičkog dela cenio po je ispunenosti koncertnih dvorana i zadovoljstvu publike. Pričaju da se “nije mnogo ticalo ko je ministar kulture, šta se događa na političkoj sceni, važna mu je bila samo situacija ‘ne terenu’” pod kojim je podrazumevao hor i orkestar. Život je proveo sa Čehinjom Marijom Majom Kubiček, bez koje je ostao 2008, a čiju je sliku iz devojačkih dana čuvao na klaviru do kraja života. Datum i mesto sahrane maestra Jagušta do zaključenja ovog izdaja našeg lista nisu bili saopšteni.

Rođeni Hrvat, samozvani Kragujevčanin

– Kada sam upoznala maestra Mladena Jagušta kao mlad novinar, bila sam srećna što postoji tako autentičan umetnik, tako prisan i tako iskren da vam saspe u lice sve što misli. O ljudima i pojavama u društvu. Imao je bogat i častan život, bio je svoj i pripadao je svojoj supruzi Maji i muzici. Kada sam prošle godine pisala tekst povodom stogodišnjice njegovog rođenja, bila sam tužna što je i tada zaboravljen u ovoj sredini za koju je živeo kao samoprozvani Kragujevčanin, a rođeni Hrvat koji nikada nije hteo da ima hrvatsko državljanstvo. Onako kako ova vlast zaboravlja svakoga ko nije u njihovoj službi – kaže za Danas novinar Radmila Stanković.