Rođen sam, ispostaviće se kasnije, u generaciji koja je imala da čast da bude, u prvim redovima većine društvenih eksperimenata, mera i procesa koji još uvek traju i kojima se kraj ne nazire.
Istina, u trenutku kada sam rođen, te 1972. godine, još uvek je čitava stvarnost delovala vibrantno: na Pirotehnici, delu naselja Pivara koji je nosio ime po jednom od ulaza u tadašnje Zavode Crvena zastava (skraćeno: Zastava ili Zavodi), vrvilo je od navonaseljenih mladih parova sa malom decom koji su, čekajući na svoj red na listama za stanove, plaćali po jednu ili dve prostorije, često bez kupatila, dok malo ne stanu na noge ili dođe njihov red za preseljenje u neko od naselja sa stambenim zgradama.
Kragujevac tog doba je bio grad sa puno zelenila. Osim drvoreda koji su umeli da budu i impresivni, tome su doprinosila i dvorišta kuća. Na Pirotehnici, pa i na Pivari uopšte, prvo dvorišta u kojima je obavezno bilo stabala raznog voća sa brižljivo gajenim cvećem, što je najčešće bilo u nadležnosti pivarskih baka, a onda i još uvek postojeća, a i tada impresivni drvored kestenova niz ulicu Milana Blagojevića (sada Stojana Protića) činili su ne samo kontrast, nego i svojevrsnu prirodnu odbranu od produkata koji su izlazila iz dva Zastavina dimnjaka u čijem podnožju su živeli Pivarci.
***
Ljudi su verovali u svetlu budućnost i slavili svoje porodične slave. Tek kasnije smo svi čuli da je to, navodno, bilo zabranjeno. Jedino što na Pirotehnici nije bilo nijednog direktora, sve sami šljakeri, pre svega iz levačkih sela, sa jednom manjom zajednicim Vlasinaca, tradicionalno građevinskih radnika. Pirotehnika se po tome izdvajala od ostatka Pivare: to je bio ekskluzivno radnički kraj; u čitavom komšiluku bio je jedan doktor (lekar) i toliko o tome. Iz tih dana ostala je jedna ironična pesmica na koju valja podsetiti: Jutarnja kafa, kiflica meka, osmeh na licu – Zastava čeka.
***
Ulaz u naše dvorište bio je kaldrmisan, pre rata kako se govorilo, što je naravno tada imalo da znači samo pre Drugog svetskog i bio je tačno naspram ulaza u Zastavu „Pirotehnika” po kome je kraj i dobio ime. Do polaska u školu, svakodnevno sam, pod izgovorom da čekam svog svog oca sa posla, sa dvorišta kapije posmatrao beskonačnu reku ljudi koja od dva sata popodne, pa sve do četiri popodne, kuljala iz jednog od tada manjih Zastavinih ulaza. Raspored izlaska je bio sledeći: od 14 do 15 časova izlazili su proizvodni radnici, a od 15 do 16 – službenici.
***
Lično mi je posmatranje hiljada lica koja kuljaju iz tajanstvenog sveta iza fabričke ograde, bilo kao svojevrsna hipnoza. Lica nasmejana ili namrštena ili ravnodušna, ali pre i iznad svega – umorna promicala su i širila oko sebe pomalo zaraznu energiju koja je umela da se usmerava međusobnim zadirkivanjima, šalama, a retko, a i toga je ponekad bilo, i pomalo ritualnim tučama. Deo izašlih iz fabrike, ali procentualno zaista mali, ostajao bi da sa nogu popije flašu piva ispred jedne od dve prodavnice koliko ih je tada bilo u tom kraju, a onda bi produžili dalje svojim putem.
***
U toj zajednici živo se sećam druženja žena po kućama i dvorištima kada, potpuno filmski, kružok sastavljen od dve do sedam žena gleda u svoj hekleraj, goblen ili pletivo dok uzgred srču kafu ili pretresaju svakodnevna pitanja. Kao klincu, pomalo ćutljive, a pomalo brbljive komšinice delovale su kao neko tajno društvo sedeći u krugu svaka zadubljena u svoj bod ili petlju.
***
U tom komšiluku bilo je više, pre svega žena, koje su živele, kako se to tada i tamo govorilo „pod stambeno”. Za nas, tadašnje mladunce, bila je to šifra koja nam je uprkos stalnom pokušaju razumevanja, ipak nekako izmicala neprovaljena. Kasnije smo shvatili da je reč o svojevrsnom nužnom smeštaju za socijalno ugrožene koji su raspoređivani po nacionalizovanim kućama od predratne buržoazije.
Bezbrižno detinjstvo u šljakerskom naselju Foto: Privatna arhiva
Sa ekipom iz Gimnazije ispred Doma omladine Foto: Privatna arhiva
***
Ukratko – atmosfera u kraju imala je i malo šmeka domaćih serija. Komšiluk prepun majstora metalske struke i građevinaca plus duh vremena u kome se sve dešavalo značilo je da se većina radova oko kuće ili kola izvodila pro bono, za nečije zdravlje ili sreću, a majstori koji su zarađivali za hleb u fabrikama, na čitavu stvar gledali su kao na kombinaciju prestiža i društvenog kapitala.
***
Sa ulaskom u adolescenciju, nastala je opšta pobuna protiv starije generacije. Odbacili smo sve što smo mogli, a to, iako dosta površno u suštini, nama je činio ceo svet. Svoje roditelje smo smatrali zastarelim modelima, a mislili smo da kroz muziku i odbacivanje određenih stvari iz međusobnih odnosa doneti oslobođenje sebi, a zašto ne i ostatku sveta.
***
Posle kratkotrajnog ali burnog bavljenja sportom, pre svega drumskim biciklizmom, a malo i atletikom, otkrivam lokalnu muzičku scenu, udružujem se sa pankerima (Ćao, Vujo! – KBO ) i svet mi se otvara pred očima. Eksperimentatori, aktivisti, slobodari raznih vrsta ulaze u moj život i osvešćuju mi potrebu da se i sam izrazim, bilo kako – zvukom, rečima ili slikom. Na kraju shvatam da je sve to poezija.
***
Iz biciklističkih dana ostalo je sećanje na lokalnog pionira tog sporta koji je svoj život posvetio stvaranju i obrazovanju novih generacija biciklista, a to je bio Dragutin Nikolić Guta. Živo se sećam dana njegovog odlaska u penziju, kada je sebi sklopio bicikl – žutu „đulijetu” i odvezao se njome u svoju kućicu u Drači. Bez pompe, čestitki, zlatnih satova i svega što je u tom vremenu bilo normalno. Samo sa dva maloletna svedoka koji u tom činu i u tom času nisu videli ništa posebno, a trebalo je, jer je to bio kraj jedne epohe.
***
Gimnazijski period i kombinacija ljudi oko mene maksimalno su mi pomogli u tome. Deo mlađih profesorki pomogao nam je da se definišemo kao grupa i otvoreno su nas podržavale u svemu što smo želeli da predstavimo. Bilo je to vreme u kome smo i školu i njen program pretvorili u svoj medij, ma kako to čudno zvučalo. Iz svečane sale Gimnazije otisnuli smo se ka Domu omladine, pozorištu ili SKC-u da nasatavljamo svoje početničke avanture.
***
Tadašnji SKC pamtim po književnim večerima za nas početnike, po fenomenalnim koncertima i tribinama koje je vodio Branislav Cole Kovačević. Od koncerata, kako bi sami izvođači rekli: „Ja sjećam se” prvog koncerta KUD Idijota u sali PMF, između ostalih.
„Ja sjećam se” što bi rekli KUD „Idijoti” – Glišić sa Tustom Foto: Privatna arhiva
***
Dok, međutim, jok… Mojoj generaciji, prvoj post-usmerenoj u smislu obrazovanja, istorija je dodelila da bude poslednja jugoslovenska maturantska generacija. Nas, šljakerske sinove, pozivi za vojsku su sačekali još pre nego što se osušilo mastilo na našim srednjoškolskim diplomama anno domini 1991.
***
Grad u koji sam se posle više od godinu dana vratio (tromesečni produžetak zbog rata u Hrvatskoj) nije bio onaj iz koga sam otišao. Teško je tada bilo reći šta se promenilo, ali sada možemo reći da se ispod iste stare fasade promenilo sve. Mobilisani, ili demobilisani ili begunci pred mobilizacijom, koliko god aktivni učesnici pokušavali da budu, delovali su samo kao statisti u loše režiranom trileru. Glavno – čitav grad je delovao mnogo mračnije.
***
Još uvek sveže demobilisan, dolazim do svog prvog samostalnog pesničkog izdanja – brošure pod naslovom „Domnovino ti si kao ciroza jetre”, parodirajući tako čitanke kojima je tada upravo istekao rok trajanja. U to izdanje više je verovao njegov urednik Bora Horvat, nego autor.
***
Otprilike u to vreme, sa Pirotehnike, gde nije bilo nijedne prave stambene zgrade, porodično prelazimo u naselje Centralna radionice, to jest Bagremar. Oba naselja u kojima sam živeo imaju zajedničku osobinu da su zapravo naselja u naselju. Na lepotu Bagremara, kao ni Pivare tj Pirotehnike nikada nisam imao nikakvih pritužbi.
***
Iz bagremarskih (da ne kažem centralnoradioničarskih) dana ostala su mi u najživljem sećanju druženja sa Milanom Nikolićem, golootočaninom, pesnikom, publististom, prevodiocem, intelektualcem od formata koji je zbog svojih visokih jezičkih kriterijuma i političkog stava bio neka vrsta antidisidentskog disidenta, koji je samo sledio svoje ubeđenje u potrebu da intelektualac pre svega mora da ima kičmu, bez obzira na sve. Kod njega se dolazilo pre ili posle grada, što je značilo i u tri ili četiri ujutro, sve dok je uključeno svetlo.
***
Zbog celokupne ekonomske i društvene situacije studije u Beogradu su se završile posle samo jednog semestra, te sam dve godine radio najrazličitije stvari na privremenoj i povremenoj osnovi: bio sam poštar, novinar, roudi za narodnjački bend, radio u jednoj fliperani i slično, da bih, kada sam izgubio svaku nadu za nastavak odabranog fakulteta upisao Pravni fakultet u svom gradu. Presudilo je to što za razliku od ekonomije, na pravnom nije bilo matematike ni u jednom obliku.
***
Taj fakultet, koji je kasnije postao poznat po sramnoj aferi, bio je pravi poligon za moj aktivizam. Luda politička situacija u zemlji, u kombinaciji sa očitom potrebom da na tom fakultetu postoji neka grupa koja ozbiljno shvata ideale i suprodstavlja se gramzivosti i licemerju tadašnje uprave bila je vrlo stimulativna, a pomalo i opasna, što je nama bilo još stimulativnije. Ako ništa drugo – znali smo da bar deo te kormupirane grupacije mora da nas rešava kao problem.
***
Studije prava su me ubedile u to da time nikada ne treba da se bavim. Diploma mi je poslužila samo zbog stepena stručne spreme i na tome joj hvala. Treba reći, zbog hiljadaa onih koji su teško i pošteno učili na tom fakultetu da se koruptivnost naravno odnosila samo na bogatune, dok je podmladak poštenog sveta i te kako morao da se trudi, pošto je razotkrivanje afere „Indeks” bacilo senku na sve, a to je krajnja nepravda. Istina je, takođe, da glavni vinovnici tog dela nikada nisu bili pod pravom lupom javnosti. Onaj koji je bio lice te monstruznosti uhapšen je među poslednjima i za sada nije snosio nikakvu odgovornost. Dok on nije priveden, studenti/kinje su u auli razvili transparent „Hapsite, on i dalje drži čas”. Toliko o tome koliko je suptilna čitava operacija bila.
Za sve to vreme, Veliki ili Gradski ili Park heroja je mesto sećanja na ljubavi, sastanke, snegove koji padaju, okićene jelke koje sviraju za Novu godinu i vazduh koji je tu uvek bio poseban. Kroz park smo išli na treninge, na bazene, na utakmice, posle fajronta za malu maturu, tu se zaljubljivali i to je opšte sećanje koje delim, mislim, sa Kragujevčanima i Kragujevčankama svih generacija.
***
U to smutno vreme, ranih devedesetih pridružujem se bendu „Alan Ford” u kome igram ulogu basiste a suštinski najbitnije doprnosim tekstovima. Kao svirač izdržao sam godinu dana. Beskrajna ponavljanja na probama su me još više okrenula pisanju u kome repeticija nije poželjna.
***
Iz tog perioda živo se sećam putovanja na svirke, koja su te hiperinflatorne 1993. godine bila prave organizacijske avanture sa neizvesnim ishodom. Najluđe sećanje, među mnogim drugima, bilo je sprečavanje našeg koncerta u Kosovskoj Mitrovici od stane tri policajca naoružana puškama, jer su oni tako procenili. Zalud dozvole od organa vlasti, jer kao što reče Mao – „moć raste iz puščane cevi”, a policajci su ih imali sa sobom.
Ćerka se rodila u Beloševcu potcenjenom ali vrlo lepom delu grada Foto: Privatna arhiva
***
Iz Bagremara se selim u Beloševac, za koji smatram da je potcenjen i vrlo udoban deo grada. Mirno sa vidikovcima, naseljeno poštenim radnim svetom, opet mahom Levčanima (to je ta strana grada), za mene je najbitnije naselje u kome je rođena i odrasla moja ćerka te zato uvek ima auru mesta na kome su se događale najdinamičnije i najvažnije stvari u ličnom životu uključujući i profesionalni. Za neupućene, da kažem i to da je najveća zvezda u istoriji naselja bio Boris Aranđelović pevač „Smaka”.
***
Ako sam već pominjao Levač toliko puta, red je da kažem da sam deo letnjih raspusta provodio kod babe u selu Ratković, u kući u kojoj sada pokušavam da živim polurobinzonski. Tako blizu, a toliko drugačije – raštrkano, brdsko, sa divnim vazduhom i manjkom vodotokova čini onaj najidiličniji sloj sećanja na najranije detinjstvo, kome gledam da vratim dug boreći se protiv monstruozne ideje o rudarenju litijuma u tom kraju.
***
Ipak, za mene je sve to Kragujevac, grad kome pripadam srcem i dušom, grad koji Lepenica deli na levački i gružanski deo, jer to je bilo poreklo njegovih prvih stanovnika. Bez obzira na administrativne nebuloze, Kragujevac – to je Levač, Gruža i Jasenica. Šumadija.
Na promociji najnovije knjige pesama „Antikanti” Foto: Zoran Laki Lazarević
***
Kragujevac i njegovi ljudi su mi uvek bili inspirativni. Verujem da ćemo se svi složiti da je odrastanje u Kragujevcu uvek imalo određene specifične izazove. Možda zvuči kao opšte mesto, ali ja verujem da nije, jer govorim o vrlo specifičnim zahtevima u ponašanju, odnošenju i tim stvarima koji su i mladiće i devojke pretvarali u kraljeve i kraljice kula. Jer, loženje ili paljevina smatrane su najgorim osobinama. Zato možda ne umemo baš da se opustimo, ali umemo da budemo cinični za sve pare. Ali, ako ništa, uvek smo spremni, za šta god.
***
Kad već pominjem SKC, u kome sam prvo kao spoljni saradnik, a zatim i kao uposlenik spakovao sećanja na bezbrojne programe u čijoj organizaciji i realizaciji sam učestvovao, ipak je novije vreme, tačnije ova godina donela najspecifičnija sećanja i to ona koja se odnose na studentsku pobunu i pokret koji je na toj pobuni nastao. Možda najživlji od svih momenata bilo je pretvaranje naših prostorija u mesto za odmor i spavanje na velikom skupu organizovanom u našem gradu15. februara ove godine, na 190.-godišnji jubilej Sretenjskog ustava. Čitav grad je otvorio svoje srce i dušu, a mi vrata namernicima da se ogreju, prespavaju i odmore. Energija, razmena i ljudska toplota u svom zamahu i težnji ka pravdi dao učvrstio nas je u ubeđenju da sve ovo što radimo ima smisla i da za ovaj grad i ovu zemlju ima nade.
Između sećanja i sadašnjosti je granica propustljivija nego što na prvi pogled deluje; pre svega zato što naša prošlost je naš dosadašnji put, ono što nas je i dovelo dovde. Sasvim je dovoljno da, prolazeći bilo kojom poznatom stazom, neki artefakt, neko dvorište, prizor, osoba – bilo šta, poništi razliku u vremenu, pa da ono što nazivamo sećanjem postane samo okvir za sadašnji trenutak, postane uvod u priču i razlog za osećanja. Da nisu toliko povezana sećanja i osećanja, zar bi ih delilo samo jedno slovo?
O sagovorniku
Nenad Glišić pesnik, pisac, tekstopisac i prevodilac rođen je 1972. godine u Kragujevcu. Objavio je 15 autorskih i tri knjige prevoda. Živi i radi u rodnom gradu. Član je društveno-umetničkih kolektiva „Gile i minidade” „Crvena poezija” i „Radio praksa”.
Pesme, priče i seje objavljivao je u mnogim časopisima i zbornicima širom bivše Jugoslavije. Njegove pesme, kratke priče i eseji su prevedeni na poljski, italijanski i engleski, a haiku poezija na engleski i slovenački.
Foto: Z. S. M.
Bio je član redakcija časopisa „Lipar” i „Koraci”. Rukovodi Književnom radionicom Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu i urednik je književnog i tribinskog programa SKC-a.
Godine 2014. izvedena je predstava po njegovom tekstu „Ljudi iz struke” a iste godine objavljen je izbor iz njegove poezije na italijanskom jeziku pod naslovom „Nella pancia della bestia” („U stomaku zveri”) za izdavačku kuću „Gilgameš edicioni”.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Zoran Laki Lazarević
