Kako je zvučala muzika u 2025. i šta je utisak godine: Biraju Žikica Simić, Nemanja Đorđević i Aleksa Simić

Žikica Simić, radio voditelj, rok kritičar, publicista

Dva stiha bi mogla da služe kao moto za moje rokersko-radijske aktivnosti. Jedan je rokenrol provenijencije, a drugi je vrhunska poezija.

Ovaj prvi glasi „Rock’n’roll is here to stay“. Ispevao ga je Aleks Čilton. Potiče iz pesme „Thirteen“ koja je bila na repertoaru njegovog benda Big Star.

Drugi je iz čuvene zbirke grčkog nobelovca Jorga Seferija „Šesnaest haiku pesama“. Glasi: „Da li je to glas naših mrtvih drugova ili gramofon?“.

Vera i uspomene, kao što citirani stihovi nagoveštavaju, su ose koordinantnog sistema kojim ja premeravam rok univerzum. Originalnost nije visoko kotirana na mojoj skali vrednosti. Davno sam to pročitao – još 1969. godine na koricama epohalnog albuma Džefa Beka „Beck-ola“ – i usvojio kao aksiom.

Sa ovako definisanih pozicija mogao bih da zaključim da za mene nije bilo mnogo dobre, nove muzike u 2025. godini. Kao najveće prijatno iznenađenje u godini koja se završava izdvajam album „New Threats From the Soul“ grupe Ryan Davis & The Roadhouse Band. Radi se o albumu na kojem se nalazi samo sedama pesama.

Sve su zavidne dužine, preko šest minuta. Bazične kantri rok šeme poslužile su kao osnov za pričanje univerzalnih rokrerskih priča o odmetništvu i desperadoskom životu na diivljoj strani. Nije čudo da je neke Rajan Dejvis podsetio, po pripovedačkom talentu, na Lua Rida. Dejvis je kao neki Pekinpoov junak ljubitelj „starih načina“. U jednom intervju je rekao: „Ja crtam po zidovima pećine, prijatelju“.

Drugi album koji bi izdvojio je debi album američke pevačice haićanskog porekla Sabin Mekale (Sabine McCalla). Album se zove „Don’t Call Me Baby“. Sabin je sestra Lejle Mekale, već etablirane kantautorke visokog muzičkog obrazovanja. Lejline pesme, politički osvešćene i društveno angažovane, već su privukle pažnju.

Sabin Mekala, za razliku od starije sestre, ima drugačiju orijentaciju. Njena muzika je ritualni ples sa tradicijom. I to onom njuorleanskom. Dakle džez, soul, rani rokenrol, bluz, gospel.

Njena pesma „Baby Please Don’t Go“ – koju treba razlikovati od istoimene pesme Big Džo Vilijemsa koju, u izvođenju irske grupe Them, sluša Hari Din Stenton dok, u Linčovom Filmu „Divlji u srcu“, putuje za Nju Orleans – je po mom skromnom mišljenju pesma godine. Oživela je prošlost, učinila da engrami još jednom zaigraju pogo po moždanoj kori.

To su dve ploče koje su po mom mišljenju obeležile 2025. godinu kad je roka muzik u pitanju. U tom smislu treba svakako pomenuti i trodnevne rok bahanalije na beogradskim rok sceneama. Mislim na koncerte koji su održali Partibrejkersi, Jarboli i Električni Orgazama u periodu od 11. do 13. decembra u Zappa Bazi, odnosno Elektropioniru, to jest Domu omladine. Bila je to nezapamćena svetkovina.

Štafetu sa rokenrol plamenom su tri sjajna benda, iz dana u dan, predavali jedni drugima. Još jednom su podsetili na sjajne dane kad je Beograd bio rokenrol grad.

Nemanja Đorđević, fotograf i novinar, urednik Balkanrocka

Godina je bila baš sjajna što se izdanja mlađih bendova tiče, ali evo, bez puno razmišljanja i taktiziranja nekih mojih predloga baš tih albuma koje su vredni pažnje.

daze – Bila je EP (Kontra Rights)

Album „Bila Je“ predstavlja zrelo i introspektivno izdanje mladog beogradskog umetnika koji ovim projektom potvrđuje svoju lidersku poziciju u novoj generaciji srpskih muzičara. Totalno nenametljivo, ali da, lidersku poziciju. Fokus je na emocijama i pričama koje su deo njegovog života, pa je album zamišljen kao svojevrsni dnevnik sećanja, maštanja i emotivnih iskustava.

Muzički rep elementi kombinuju se sa težnjom ka alternativnoj produkciji, što stvara jedinstven i mračniji zvuk. Poseban kuriozitet je numera „Vrati Se“, koja je nastala kao omaž zvuku popularnom devedesetih, dok u tematskom smislu album služi kao katarza i rastanak od prošlosti.

„Bila Je“ je njegov najiskreniji album do sada i da ga vidi kao odrastanje i sazrevanje u celokupnom procesu stvaranja. Po meni jedno malo savršenstvo bez ikakve pretencioznosti, koje se pojavilo kod nas. Bend muzikom spaja sanjivost i maštariju sa realnim svetom, ubeđujući nas da dolazi bolje sutra. Isto kao i studenti.

Tymock – Gledamo kroz prozor kako gore kuće (Tribal Rajber)

Tymok nas je obradovao svojim drugim albumom, koji predstavlja logičan nastavak njihovog autentičnog projekta. Zbog izuzetne originalnosti, smatram da se ovo izdanje mora uvrstiti u liste i predstaviti široj publici.

Kako su i sami definisali svoj žanr emo drone, ili šta god slično – u pitanju su zvukovni, teskobni pejzaži koji, čini se, mogu nastati samo na jugu Srbije. Za razliku od debi albuma, novo izdanje definitivno stavlja akcenat na poeziju i stihove, koji su izuzetno lepo sročeni i izrecitovani uz savršeno odgovarajuću muzičku podlogu.

ABOP – Masters of Afters (LAA)

Bend After je bolji od partija objavio je svoj treći i, po svemu sudeći, do sada najbolji album. Ova, nazovimo, supergrupa, sastavljena od prekaljenih muzičara hrvatske scene, novim, rasterećenim izdanjem podiže rejv na viši nivo. Kombinacija dva bubnja nikada nije zvučala ubedljivije; album kulminira kako odmiče slušanje, a tempo ne opada, već se konstantno zakucava na maksimum. Ovo je zaista muzika budućnosti, ali sa ozbiljnim osloncem na korenima.

Energičan i beskompromisan, album je privukao pažnju i starijih kolega, poput Gorana Bareta, koji je javno pohvalio rad benda. Jedva čekam da čujem kako će ovaj materijal zvučati uživo.

Gazorpazorp – Niz reku (Moonlee Records)

Moji omiljeni mladi bend sa Hali Gali kompilacija je, nakon dva EP-a, konačno objavio svoj punokrvni debi album, „Niz reku“. Gazorpazorp me je uživo uvek kupio na prvu loptu odličnim aranžmanima, usviranošću, čvrstim gitarskim deonicama i pre svega, sjajnim pesmama, što je danas prava retkost.

I studijski, materijal zvuči besprekorno. Album sam vrteo do besomučnosti kada se pojavio. Bend je stavio akcenat na melodičnost i melanholiju, ali bez gubljenja prepoznatljive oštrice, što je karakteristika koju posebno cenim.

Lika Kolorado – „Live at Boogaloo (10.10.2025)“ (Classic Records)

Evo i jednog live albuma. Hrvatski indie-rock sastav Lika Kolorado obeležio je deset godina postojanja objavljivanjem live albuma „Live at Boogaloo 10. 10. 2025.”. Album predstavlja moćan presek njihove karijere, snimljen uživo pred rasprodatim zagrebačkim klubom Boogaloo, gde je snagu benda činilo prisustvo publike kao peti član.

Ova snimljena audio-dokumentacija savršeno prenosi energičan zvuk kvarteta sa bine, (dobro i gostiju) bez ikakvih šminki i doterivanja, karakterističnih za današnje vreme.

Kombinujući hitove sa svim studijskim albumima „Live at Boogaloo“ je jasan dokaz da Lika Kolorado najbolje funkcioniše pred publikom, te služi kao odlična najava za njihov predstojeći premijerni koncert u Beogradu 24. januara.

Aleksa Simić, muzički influenser

Najjednostavnije rečeno, muzička godina u regionu mogla bi se, kada bi je trebalo sažeti u jednoj tezi, nazvati – godinom albuma. Mnoštvo faktora, a pre svega digitalna konzumacija muzike, uticali su na povratak duže forme na velika vrata. Nije se desilo preko noći, ali jasno je da ako želiš da budeš veliko i/ili cenjeno muzičko ime u ovom regionu, publika traži nešto više.

Ovakav odnos slušalaca prema muzici zahteva sposobnost autora da iste animira i da plasira koncept, gde album kao celina postaje nešto više od samog niza pesama. Mnogi su u tome uspeli, na različite načine.

Ostaviti trag i dati nešto više najčešće znači – biti beskompromisno svoj, uz očekivanje da će, uprkos svim preprekama, zvuk tvoje duše doći do prave publike. Takvo izdanje imamo u formi debitantskog albuma „Zidovi“ srpske kantautorke Jymenik, verovatno najvažnijeg andergraund izdanja godine.

S druge strane, ostaviti trag može značiti i učestvovati u skidanju stigme sa ideje da su zvuci Balkana i popularnost s jedne, i kvalitet sa druge strane međusobno isključivi pojmovi. Cobijev album „Dar i kletva“, kao direktniji, i Senidin treći studijski album „Sen i Dah“, kao manje direktan primer, pokazuju upravo to.

Uspeh se ogleda i u hrabrosti da se o odrastanju, strahovima i emocijama uopšte govori u okviru spoja pop i rep muzike iz prizme muških izvođača (Relja – „Hotel Jugoslavija“ ili Devito – „Nema spavanja“), kao i u ostvarivanju globalnih saradnji sa izvođačima sa kojima je regionalna scena do sada imala malo susreta (Jala Brat i Buba Corelli i saradnje sa francuskim pevačem Gimsom i američkim reperom Rikom Rosom).

Izvođači kao Buč Kesidi, Artan Lili ili Marko Louis, iako verni svom zvuku, postaju sve više mejnstrim, kroz ostavljanje ličnog pečata, ali i kroz svesno koračanje ka tom prostoru kroz saradnje sa komercijalnim izvođačima – sa taborom između kojeg je oduvek postojao kulturološki rov, sa tek ponekim klimavim mostom. Ostati dosledan sebi, a istovremeno praviti iskorake, možda je jedan od najvećih zadataka, ali i uspeha ovih izvođača.

I predstavnice popa takođe su pokazale koliko se pojam komercijalne muzike na Balkanu širi. Od instrumentalnijeg pop-folk zvuka („Nataša Bekvalac – Mama“, „Emina – Svitanje“) do modernijeg pristupa žanru („Nikolija – Sila“, „Elena – Déjà vu“), primećuje se da se našoj pop muzici sve češće pristupa kroz produkciju i koncepte koji podsećaju na one prisutne na svetskoj sceni, koliko god je to na tržištu kao našem moguće.

Zajednički imenilac svih ovih izdanja jeste implicitno stvaranje manifesta onoga što regionalna muzika jeste na pragu drugog kvartala 21. veka. Niko ga nije izgovorio niti zapisao, ali postaje jasno da muzika regije ubrzano formira svoj identitet i autohtoni karakter, pokazujući da ne može i ne treba da bude replika zapadnoevropskog zvuka, već da treba da se definiše u procepima između lokalnog i globalnog, istoka i zapada, našeg i svetskog.