Tekstovi kao što je „Bazen (bez vode)“, koje produkuje Mark Rejvenhil („Polaroidi“, „Shopping and Fucking“), jedan od pravih predstavnika „in-yer-face“ dramaturgije, koja je harala izvesno vreme Evropom, služe izvesnom teatarskom eksperimentu, da bi se proverili limiti dramskog principa, odnosno, krajnje granice njegovog kapaciteta. Kako sam Rejvenhil konstatuje, on je u te svrhe i pisao svoje tekstove. I to je legalan i vrlo dobar način da se pozorišna umetnost ispita u duhu vremena i novih pozorišnih (i produkcijskih) teorija.
Slobodne grupe u pozorišnom svetu služe toj svrsi da se eksperimentiše bez posledica po repertoar, koji bi trebalo da je projektovan, osmišljen, opravdan. U slučaju repertoarskih, naročito nacionalnih teatara, projekti kao što je „Bazen…“, u najmanju ruku su čudni. Osim što dopuštaju (izvrsnim) glumcima da se poigraju žanrom koji prekoračuje dramsku formu, ovakvi zahvati ne dopuštaju nikakvu, osim sociološke, dublju analizu dramskog, postdramskog, metadramskog diskursa.
Mlada rediteljka, Đurđa Tešić, poznata većpo svojim pre svega inteligentnim, a i telantovanim čitanjima modernog svetskog teatra („Razneseni“ Sare Kejn, „Mleko“ Kacikonurisa, BDP…), veoma spretna u radu s glumcima, koncentrisana i organizovana kao malo ko iz te generacije, „Bazen…“ postavlja kao scensko čitanje teksta, poigravajući se muzikom, videom, ekspresionistički izmeštenim simbolima, koji na igru svode najozbiljnije i najtragičnije ljudske porive. U tekstu koji govori o umetnicima (što znači da je „lažno“ pozorišni znak, nažalost), koji od nesreće svoje prijateljice stvaraju performans, Tešićeva je stvorila šou koji je, svojom estetikom, pa i dramaturgijom, opovrgao sve što je moglo u ovoj predstavi da zazvuči dramski. Pri tom, nema pravog saveta, kako postaviti ovaj Rejvenhilov tekst. Osim u teatru koji podrazumeva intermedijalnost kao istraživanja u domenu pozorišnog izraza.
Goran Jevtić, Vanja Ejdus Kostić, Sena Ćorovići Aleksandar Đurica, sproveli su rediteljkin koncept u potpunosti. Njihova igra je bila uzbudljiva, čak i kada je predložak bio blaziran. Kompozitor, Vladimir Pejković, koji se nameće izuzetnom muzikom u modernim medijima, bio je stvarni akter ove pseudo društvene igre.
Tekst je odlično prevela Marija Stojanović. S obzirom na žanr (tekst je napisan bez diferenciranih likova), vidljiv je rad dramaturga, Maje Pelević. Primedba, koja se sve češće čuje, da je scena „Raša Plaović“ beogradskog Narodnog pozorišta postala neka vrsta omladinskog vežbališta, bez prave koncepcije primerene nacionalnom teatru, aktuelna je i stoji. Pažnja!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
