Rolling Stone izabrao najbolje filmske uloge 2025. godine

Dejvid Fir, urednik prestižnog časopisa Roling Stoun, nedavno je sastavio spisak najboljih filmova godine, a sada je izabrao i najbolje glumačke izvedbe. Index.hr prenosi ko se sve našao na njegovom spisku.

Majkl B. Džordan – Grešnici

Majkl B. Džordan toliko je uverljivo odigrao braću blizance u epskoj priči Rajana Kuglera da ćete se zapitati da li zaista gledate jednog glumca ili dve potpuno različite osobe. Džordan izuzetno ubedljivo oblikuje braću Mur – smirenijeg Smouka i njegovog nepredvidivog brata Steka – do te mere da deluju kao sasvim odvojeni karakteri.

Njegova gluma ima dvostruku snagu, ali njena vrednost ne leži samo u jasnom razdvajanju dva lika. U trenutku kada se Smouk suoči sa svojim bratom i počne da okleva umesto da ga jednostavno probode kolcem, Stek mu to oprašta, a film na trenutak utihne. Usred haosa i nasilja izranja iskreno emotivno središte priče.

Džesi Bakli – Hamnet

O adaptaciji romana Megi O’Farel u režiji Kloe Džao sigurno će se još dugo raspravljati, a o glumačkoj izvedbi Džesi Bakli govoriće se godinama. Reč je o ulozi koja istovremeno objedinjuje suptilnost i sirovu emociju, tišinu i krikove koji paraju srce. Trenutak u kome njena Agnes shvati da joj je sin preminuo razoran je upravo zbog svoje jednostavnosti.

Bakli sa jednakom preciznošću prikazuje bezuslovnu ljubav prema deci, bes prema suprugu Vilijamu Šekspiru i nemoć pred svetom koji joj je oduzeo ono najvažnije. U sceni u kojoj slomljena Agnes ulazi u pozorište i gleda Hamleta, glumica uspeva da prikaže katarzu kao tiho, ali snažno unutrašnje prosvetljenje.

Šon Pen i Tejana Tejlor – Jedna bitka za drugom

U snažnoj drami Pola Tomasa Andersona o očinstvu i političkom otporu gotovo da nema slabih tačaka, ali se u prvoj trećini filma posebno ističe glumački duet koji ostavlja snažan utisak. Nije slučajno što je Tejana Tejlor prva osoba koju vidimo na ekranu – njen lik oličava samu ideju revolucije.

Kada se suoči sa likom Šona Pena, ambicioznog belog suprematiste, očekivani otvoreni sukob izostaje. Umesto toga, njihov odnos poprima oblik opasne opsesije koja oboje vodi ka samouništenju.

Pen deluje izuzetno fokusirano i moguće je da je reč o njegovoj najboljoj ulozi u poslednjih nekoliko godina, dok Tejlor tek započinje karijeru koja mnogo obećava. Njihov kratak, ali intenzivan zajednički nastup postavlja temelje čitave priče.

Dženifer Lorens – Die My Love

Izrazi poput „hrabra” ili „neustrašiva” često se koriste pri opisu snažnih glumačkih ostvarenja, ali ono što Dženifer Lorens donosi u filmu Lin Remzi prevazilazi takve etikete. Prateći ženu koja postepeno gubi razum, Lorens deluje potpuno oslobođeno.

Ne radi se samo o provokativnim scenama ili fizičkim ispadima haosa, već o potpunoj posvećenosti ulozi. Glumica se odriče svake vrste uzdržanosti i u potpunosti uranja u lik žene koja više nije na ivici, već se već nalazi usred nervnog sloma. Upravo ta potpuna sloboda čini njenu glumu nezaboravnom.

Danijel Dej-Luis – Anemone

Često se kaže da ne shvatamo koliko nam neko znači dok ga ne izgubimo, a povratak Danijela Dej-Luisa na filmsko platno to savršeno potvrđuje. Njegovo osmogodišnje odsustvo ostavilo je primetnu prazninu, a sada postaje jasno koliko je filmska umetnost bez njega bila siromašnija.

U ulozi bivšeg britanskog vojnika u dobrovoljnom izgnanstvu, Dej-Luis se ne oslanja na staru slavu. Od prvih scena uzdržane napetosti do neočekivano duhovitih monologa, njegova gluma ostaje krajnje precizna, ali i živa, organska.

Ako je ovo početak novog poglavlja, razloga za slavlje ima napretek. Ako je, pak, reč o oproštaju, onda zaista gledamo dostojanstven labudov pevački završetak.

Majkl Fasbender i Kejt Blanšet – Black Bag

Špijunski triler Stivena Soderberga stavlja na iskušenje čitavu glumačku postavu, ali se njegovo pravo srce nalazi u saradnji Majkla Fasbendera i Kejt Blanšet. Njihov odnos istovremeno je temelj bračne drame i pokretač napetog trilera.

Dok on istražuje curenje državnih tajni, ona se pojavljuje kao glavna osumnjičena. Njihova sposobnost da istovremeno prenesu strast i duboko nepoverenje nosi svaku ključnu scenu. Hemija koja se oseća od prvog kadra snažnija je čak i od seruma istine koji film koristi kao motiv.

Džoel Edžerton – Train Dreams

U noveli Denisa Džonsona, Robert Granije opisan je kao čovek koji nema mnogo interesovanja i koji samo plovi kroz život. Međutim, u interpretaciji Džoela Edžertona taj lik prerasta u tihog, dostojanstvenog junaka sopstvenog života.

Uz minimalan dijalog, Edžerton uspeva da prenese bogat unutrašnji svet lika. Režiser Klint Bentli mudro koristi tu uzdržanost i dopušta emocijama da izbije tek u ključnim trenucima. Kada Granije napokon pokaže ranjivost, efekat je snažan, ali i iznenađujuće utešan.

Ejmi Medigan – Trenutak nestajanja

Pre nego što neposredno upoznamo tetku Gledis, film nas na njeno pojavljivanje priprema kratkim, nelagodnim nagoveštajima. Međutim, prava snaga tog lika dolazi do izražaja tek u sceni u direktorovoj kancelariji.

Ejmi Medigan savršeno balansira između komičnog i uznemirujućeg. Lik koji je lako mogao da sklizne u karikaturu ona pretvara u složenu i pamtljivu figuru.

Džejkob Elordi – Frankenstein

Giljermo del Toro odabrao je Džejkoba Elordija za ulogu stvorenja pre svega zbog njegovih očiju, a ta odluka pokazala se potpuno opravdanom. Elordi se oslanja na neverbalne znake ranjivosti i besa, stvarajući snažan emotivni utisak.

Kako se čudovište postepeno razvija, glumac uvodi dubok glas i držanje koje odražava sram i gorčinu. Uprkos tome, u liku uvek ostaje detinja potreba za prihvatanjem. Susreti sa likom koji tumači Mija Got istovremeno su nežni i duboko nelagodni.

Li Bjong-hun – No Other Choice

Lik koji tumači Li Bjong-hun započinje film kao uspešan profesionalac, da bi ga završio kao jedini preživeli. Na tom putu prinuđen je da laže, manipuliše i ubija kako bi opstao.

U adaptaciji romana Donalda Vestlejka, Park Čan-vuk glumcu pruža priliku da pokaže puni raspon svojih sposobnosti – od fizičke komedije do mračne psihološke transformacije. Gledaocima koji ga poznaju isključivo kao antagonistu iz serije Squid Game, ova uloga predstavlja prijatno iznenađenje.

Margaret Kvoli – Honey Don’t!

Iako film Itana Koena i Triše Kuk ne ispunjava sva očekivanja, ne treba zanemariti glumačku izvedbu Margaret Kvoli. Kao privatna istražiteljka Hani O’Donahju, Kvoli uspešno spaja energiju screwball komedije sa klasičnim noir detektivskim stilom.

Kvoli u ovom liku priziva šarm Hamfrija Bogarta i Loren Bekol, ali ga pritom čini potpuno svojim. Njena gluma gotovo da spasava film i ostavlja utisak da je ulozi dorasla više nego sam projekat.

Kijanu Rivs – Good Fortune

Na prvi pogled može delovati neobično da anđela koji želi da postane čovek tumači basista rok benda Dogstar. Posle gledanja filma, te sumnje brzo nestaju.

U iskrivljenoj varijaciji filma Divan život, u režiji Aziza Ansarija, Rivs je precizan, duhovit i neočekivano šarmantan. Njegove reakcije – od potpune ravnodušnosti do rastuće frustracije – ključ su humora, dok su scene u kojima prvi put otkriva ljudske užitke istovremeno dirljive i urnebesne. Rivs bez sumnje krade svaku scenu.

Liv Šrajber i Vinsent D’Onofrio – Caught Stealing

Iako će se triler Darena Aronofskog možda pamtiti po transformaciji Ostina Batlera, upravo antagonisti u završnici ostavljaju najjači utisak. Braća Daker, koje tumače Liv Šrajber i Vinsent D’Onofrio, predstavljaju nezaboravan dvojac.

Ono što je lako moglo da ostane na nivou karikature pretvara se u profinjeni crni humor. Njihov odnos podseća na klasične komične parove, ali sa oružjem u rukama. Njihova pojačana prisutnost u završnici filma izuzetno je dobrodošla, a ideja o prikvelu deluje iznenađujuće primamljivo.