Da li je najgori film 2026. stigao već u januaru?

Nažalost, film „Mercy“ Timura Bekmambetova nije usvojio tu lekciju, pa tako 100 minuta gledamo Krisa Prata vezanog za stolicu u sudnici 2029. godine, gde veštačka inteligencija istovremeno služi kao sudija, porota i krvnik, prenosi Index.hr.

Ovaj tromi hibrid između pomenute grozne adaptacije H. Dž. Velsa iz 2025. i „screenlife“ trilogije „Unfriended“, „Searching“ i „Missing“ – koje je sve producirao Bekmambetov – traži od svoje publike jednako malo kao i od svojih zvezda.

Tragovi misterije iznose se s polovičnim entuzijazmom, što stvara smrtonosnu kombinaciju frustracije i zamora. Dizajniran da vas u svakom pogledu iscrpi, ovo je najtmurniji, najblesaviji i sveukupno najgluplji film nove godine, piše Nik Šejger za The Daily Beast.

Detektiv Kris Rejven (Prat) budi se na stolici ispred golemog ekrana, gde ga AI-avatar, sutkinja Medoks (Rebeka Ferguson), obaveštava da je optužen za ubistvo svoje supruge Nikol (Anabel Volis).

Nalazi se u najsavremenijem sudu „Mercy“ u Los Anđelesu, gde veštačka inteligencija koristi sve dostupne digitalne dokaze – uključujući i one iz „javnog oblaka“ na koji su povezani registrovani uređaji – kako bi utvrdila nevinost ili krivicu. Osuđujuća presuda znači trenutnu smrt pomoću zvučnih impulsa iz stolice optuženika.

Kako uvodni deo objašnjava, društvo se odlučilo da se bori protiv rastućeg kriminala prepuštajući pravdu računarima, poznatim po svojoj neuporedivoj efikasnosti i savršenstvu. Kris, međutim, ne veruje u besprekoranost sistema te glasno i prkosno tvrdi da nije ubio Nikol.

On je klasični „krivo optuženi čovek“, a Medoks mu u filmu daje 90 minuta – uz odbrojavanje na ekranu radi maksimalne napetosti – da dokaže svoju nevinost.

Scenario Marka van Bela, slepo se držeći formule, u početku mu to otežava, predstavljajući detalje koji sugerišu da je Kris zaista počinio zločin, ali ga se ne seća. Ili možda lukavo laže kako bi sebi spasao život.

Koristeći niz snimaka sa telesnih kamera, nadzornih sistema, društvenih mreža, vesti i drugih izvora, Medoks iznosi slučaj protiv odlikovanog policajca.

Nikol je pronađena izbodena na smrt u svojoj kuhinji nedugo nakon što ju je Kris posetio rano ujutru, tokom čega je izbila svađa. On je zatim otišao u bar i napio se, što je dovelo do tuče s policajcima.

Na njegovoj odeći pronađena je njena krv, a nema znakova da je iko drugi ulazio u kuću ili izlazio iz nje u vreme ubistva. Krisov problem s alkoholizmom (i oporavkom) dodatno ga opterećuje, iako se film tim motivom ne bavi nimalo vešto.

Postoji bar jedna velika rupa u radnji vezana za ove činjenice koja ostaje nerazjašnjena sve do samog kraja. Zbog te planine inkriminišućih dokaza, Medoks tvrdi da postoji 97,5 odsto šanse da je Kris ubio svoju suprugu i daje mu sat i po da taj procenat spusti ispod praga krivice od 92 odsto.

U praksi to, nažalost, znači da Kris panično ispituje svoje prijatelje i pažljivo pregledava materijale na ekranu, nadajući se da će uočiti nešto neobično. Film podstiče i gledaoce da rade isto, ali igra koju igra je nameštena, s iznenadnim preokretima koji se pojavljuju niotkuda, dok Kris marljivo smišlja alternativnu priču koja upire prstom u treću stranu.

Rebeka Ferguson, čije lice vidimo samo od vrata naviše, nastupa sa smirenom i staloženom arogancijom programa uverenog u sopstvenu nepogrešivost. Ipak, kako Medoks ne bi bila samo hladna, bezosećajna robo-sutkinja, film je u više navrata prikazuje kako pokazuje tračke ljudskosti.

Njena veštačka inteligencija, koja se prebacuje između oštrog procenjivanja Krisovih gotovo nikakvih šansi i ne baš suptilnog pomaganja u njegovim naporima, jednostavno je neubedljiva i uglavnom smešna. To je najočiglednije u trenucima kada je neko otkriće toliko impresionira da gotovo podigne obrve, kao da mu tiho poručuje: „Stvarno? Dobro odigrano!“

Ferguson je predobra glumica da bi bila svedena na Maksa Hedruma 21. veka, dok se Prat čini sasvim komforno u ulozi nepravedno optuženog, iritantno bezličnog dobrice. Ispostavlja se da je Kris nekada bio zaštitno lice sistema Mercy, uhapsivši prvog čoveka kojem je sistem sudio i pogubio ga, pa je ironija u tome što se sada i sam našao u „vrućoj stolici“. Bez obzira na dokaze koje Medoks iznosi, očigledno je da on nije ubica.

Zbog toga je drama Bekmambetovljevog filma – u kojoj Kris, u sklopu svoje odbrane, poziva uznemirenu ćerku Brit (Kajli Rodžers), prijatelja Roba (Kris Saliven) i koleginicu policajku Džek (Kali Reis) – ozbiljno narušena nedostatkom bilo kakvog iznenađenja.

Samo je pitanje vremena kada će Kris shvatiti šta se zaista dogodilo, a s obzirom na rok koji ima, njegovo rano istraživanje osuđeno je na neuspeh, pretvarajući prvu polovinu filma u sporo i zamorno popunjavanje vremena.

„Mercy“ je u svojoj suštini statičan film koji se, osim Pratovih reakcija u kojima izgleda izmučeno, ljutito i usredsređeno, u potpunosti odvija na ekranu sutkinje Medoks. Sve to prebacivanje između digitalnih prozora, mapa, dokumenata, fotografija i video-snimaka jadna je zamena za istinsko fizičko i prostorno kretanje.

U nekoliko navrata Medoks magično okruži Krisa 360-stepenim holografskim projekcijama, smeštajući ga „unutar radnje“, ali efekat je jeftin i bedan. Još gore, uprkos tome što se odvija na ekranima i govori o njima, film nema ništa da kaže o toj dinamici.

Njegova jedina briga jeste pouzdanost mašina, naročito kada su u pitanju život i smrt. To je rasprava koja može da ide samo u jednom smeru, a „Mercy“ se čak ni ne pretvara da je drugačije.

Kasni preokret pruža tek još jednu priliku za uzdah i kolutanje očima nad urednom i ispeglanom prirodom ovog ostvarenja. Bez ijednog nerazjašnjenog detalja, ovo je zagonetka čiji se delovi toliko besprekorno uklapaju da deluje kao da ju je napisala ista ona tehnologija koju film posmatra s dubokim skepticizmom.